Bezgranični snovi putuju sa istoka

Šabac i Nižnji Novgorod deli 2.611 kilometara, 32 sata vožnje automobilom, 21 dan pešačenja (ukoliko se odvažite na ovaj avanturistički podvig), 6 sati leta avionom i dve vremenske zone. Pomenuta geografska prostranstva koja razdvajaju dva grada, neutoljivom gladi za znanjem i željom za usavršavanjem prevazilaze šabački studenti, stipendisti na ruskom državnom Univerzitetu „Lobačevski“. Pre dve godine gimnazijalka Marija Andrić „sitnim“ koracima savladala je prostorno-vremenske razdaljine i postala deo međunarodne akademske zajednice.
-Za stipendiju sam saznala u Šabačkoj gimnaziji, jer je te godine u septembru potpisan ugovor o saradnji između Šabačke gimnazije i Univerziteta “Lobačevski”. Prvobitno sam želela sam da upišem Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, takođe softverski inženjering - kaže Marija Andrić studentkinja Univerziteta „Lobačevski“ (Institut informacionih tehnologija, matematike i mehanike - smer Softverski inženjering) i dodaje da su je uslovi konkursa nagnali da se odvaži i okuša „sreću“, a pre svega stekne znanje u dalekoj zemlji.
-Konkurs za odlazak nije bio složen, ali je vremenski dugo trajao. Prvi korak je bio pisanje motivacionog pisma, zatim prevod dokumentacije u kratkom roku (to je već bio februar) i odlazak na razgovor u Ruski dom u Beogradu. Posle toga preostalo je samo neizvesnost, nestrpljenje da li sam primljena. Tek početkom maja stigla je konačna potvrda sa Univerziteta.
Daleka Rusija
Nekadašnjim studentima poznata je mešavina osećaja kada, polazeći iz doma otvaraju vrata akademske zajednice. Radost, iščekivanje i početak novog važnog poglavlja u životu nosi senu tuge kraja srednjoškolskih dana i napuštanja poznatog mikro sveta u rodnom gradu. Potpora koju najbliži pružaju, uzdižući svu hrabrost svog srca, od prvog dana postaju istinski vetar koji brucoše nosi u pravom smeru.
-Roditelji su me uvek podržavali i kao što sam sama izabrala da posle osnovne škole krenem u gimnaziju, tako su rekli da je i ova odluka moja, ukoliko sam sigurna da to želim, onda su oni uz mene. Mada, bili su malo skeptični i uplašeni, ipak je to odlazak u drugu zemlju, daleko od porodice na dug vremenski period, jer u Srbiju dolazim jednom godišnje zbog udaljenosti i obaveza koje imam. S vremenom, deleći sa njima svoje utiske uvideli su da sam se uklopila u novu sredinu i oni su lakše prihvatali situaciju. Najteže je kad su neki bitni datumi ili praznici, Tada govorim sebi da će sve to proći i da će brzo leto i trenutak ponovnog dolaska kući. Naučila sam da se borim za ono što želim i znam da će moja sreća, uspeh i njih učiniti još srećnijim i ponosnijim. Oni su mi velika podrška i zbog toga sam im zahvalna na neizmernoj podršci. Uz porodicu za mene je uvek tu i sestra Marijana Živanović-Arsenović koja mi je bila oslonac tokom same procedure upisa i studija sada. Veliku zahvalnost dugujem direktorki Šabačke gimnazije, Marijani Isaković, profesorki ruskog jezika Tatjani Marinković i Gradskoj upravi grada Šapca, kao i gradonačelniku Nebojši Zelenoviću za finansijsku podršku za putne troškove.
Multikulturalna studentska zajednica
Državni univerzitet „Lobačevski“u Nižnjem Novgorodu, osnovan 1916. godine jedan je od najvećih u Rusiji sa 19 fakulteta i instituta. Nastavu pohađa 30.000 studenata iz 97 različitih zemalja, a naučno osoblje čini 400 profesora, 1.200 vanrednih profesora i asistenata, 1.000 studenata na doktorskim studijama, šest istraživačkih instituta i više inovativnih naučnih projekata. Multikulturalnost, razmena naučnih ideja, istraživački projekti srž su Univerziteta i akademskog obrazovanja.
-Prednost je možda u tome što imam mogućnost da upoznam ljude iz drugih zemalja, jer na ovom Univerzitetu studiraju mladi iz više od 90 različitih zemalja sveta. Ono što bih istakla kao najveću prednost je interakcija sa drugim strancima i mogućnost za realizaciju svojih projekata u univerzitetskim laboratorijama, učestvovanje u raznim forumima, putovanjima uz podršku univerziteta. Što se tiče izbora smerova ne postoji razlika, sve što može da se studira u Beogradu postoji i na ovom fakultetu (osim arhitekture). Ove godine uveli su smerove medicine. Predavači su lokalni, bar na mom fakultetu, a mislim da je tako i na ostalim. Za razliku od našeg sistema ovde postoje samo dva ispitna roka- januarski i junski. Ukoliko neko ne položi ispit ima pravo na još dva puta (februar i avgust). Kako studiram na ruskom jeziku, sistem je stroži po pitanju odlazaka na predavanja i to znatno utiče na odnos predavača prema studentu. Izabrala sam da prvu godinu odem na pripremni fakultet, odnosno samo usavršavanje jezika i završila sam ga sa nivoom B1. Sada u toku studija, nemam provere znanja.
Budućnost pripada sanjarima
Želja za saznanjem, usavršavanjem odvela je 30 srpskih studenata u Rusiju. Bratska slovenska zemlja je samo prva stepenica u njihovoj budućem profesionalnom razvoju, jer budućnost pripada onima koji sanjaju velike snove.
-Na prvom mestu mi je da završim četiri godine ovde i da nastavim sa aktivnostima u kojima učestvujem, i učinim svoje roditelje ponosnim. Iskreno, nije mi u planu da ostanem u Rusiji. Razmišljala sam o poslu u Zapadnoj Evropi, ili Kanadi, i istovremeno produžetku studija. Imajući u vidu da želim da produžim u pravcu robotike i da sam veoma ambiciozna, možda mi se posreći i dobijem posao u NASI. Ali od svoje Srbije i rodnog zavičaja ne bežim i uvek ću im se vraćati. Po prirodi sam veoma aktivna, ne drži me mesto volim da budem u “centru pažnje“, ali i deo neke organizacije. Ove osobine su mi veoma pomogle da se uključim u vannastavne aktivnosti univerziteta i studentski savet, a da kroz angažovanje u ovoj organizaciji pomognem novim studentima u adaptaciji na novu sredinu.
Iako je program srpskih visokoškolskih ustanova dobar, mladi svoje potencijale radije iskazuju van granica matične države. Marija smatra da bi sistemska podrška mladim, talentovanim ljudima značajno pomogla da se opredele za povratak i primenu stečenog znanja, veština u lokalnoj sredini.
-U Srbiji postoji mnogo ljudi koji osuđuju odlazak mladih na studije u druge zemlje, ali mislim da je to sada tako jer nemamo dovoljnu podršku naše države i tražimo perspektivnije mogućnosti. Što se tiče studenata koji se školuju u Srbiji, opet mislim da nismo dovoljno svesni šta imamo i ne pružamo dovoljnu podršku i posle toga mogućnosti za posao u oblasti za koju su se studenti odlučili i školovali.

Slovenska braća
-Zima i nije onoliko hladna kao u pričama. Iznenadilo me je koliko su mladi ovde otvoreni za razgovor sa strancima, pogotovo kada čuju da je neko iz Srbije (rečenica koju su mnogi govorili - Srbi i Rusi braća). Mislim da nismo baš toliko slični. Rusi su mnogo zatvoreniji kao osobe i ozbiljniji. Mada, naravno, uvek ima izuzetaka.

Srpski centar za studente
Za naše studente postoji Srpski centar. Protekle godine sam posećivala svaki sastanak što mi je značajno pomoglo, jer sam stupila u kontakt sa nosiocima jezika i imala sam priliku da praktikujem i proširim svoje znanje. Ove godine zbog predavanja koje inače imam i subotom kada su ti sastanci, ja ih ne posećujem, ali se oni uglavnom svake godine ponavljaju. Aktivnosti su pretežno razgovorni klubovi vezani za neke iz tema srpske i ruske kulture.