Info

Berza

  • aero 921 ▼ -0,22%
  • albs 250 ⚫ 0,00%
  • cnpr 900 ▼ -47,06%
  • dinnpb 6.000 ⚫ 0,00%
  • dnos 3.100 ⚫ 0,00%
  • enhl 450 ▼ -5,26%
  • fint 630 ▲ 1,61%
  • gfso 662 ▼ -3,36%
  • niis 560 ▲ 0,90%
  • puue 100 ⚫ 0,00%
  • rssds20202 98,00 ▼ -2,00%
  • rssds20213 97,00 ▼ -3,00%
  • rssds20214 96,00 ▼ -4,00%
  • tlvc 2.500 ⚫ 0,00%
(23. januar 2020.)
ZAKON UKINUO TROFEJNO ORUŽJE

Borba za sentimentalno nasleđe

“Moj otac je taj pištolj oteo od nemačkog oficira u ratu. Želeo sam da ga ostavim svom sinu, da bi ga on ostavio svom” priča novinar u penziji Dragan Filipović. “Ova oružja su, mahom, plen očeva i deda iz svetskih ratova od neprijatelja, fašista, u žestokim obračunima, često krvavo plaćena, pa i životom”, navodi penzionisani šabački novinar Dragan Mićić
Borba za sentimentalno nasleđe
Zakon o oružju i municiji koji je stupio na snagu 2016. godine ne predviđa kategoriju trofejnog oružja. Vlasnici imaju mogućnost da ga do 5. marta registruju na oružani list, a mogu i da ga prodaju, poklone, onesposobe ili predaju državi bez nadoknade.
Da bi oružje preregistrovali potrebno je da vlasnici nisu teže osuđivani, a ni prekršajno u poslednje četiri godine, kao i “da svojim ponašanjem ne ukazuju na to da će predstavljati opasnost za sebe ili druge i javni red i mir”.
Trofejno oružje kod našeg naroda ima posebno mesto. Čuva se kao uspomena na hrabre pretke i ostavlja budućim generacijama.
-Moj otac je taj pištolj oteo od nemačkog oficira u ratu. Proizveden je 1927. godine i u perfektnom je stanju. Želeo sam da ga ostavim svom sinu, da bi ga on ostavio svom. Pre tri godine su mi ga uzeli i ni posle dve sudske presude mi nije vraćen, priča novinar u penziji Dragan Filipović.
Kaže da mu je jednog jutra pripadnici interventne jedinice došla u stan tražeći da preda pištolj koji je imao legalno prijavljen i na koji je plaćao porez. Rekli su da ga nose na balističku analizu zbog navodne pucnjave na nekoj svadbi u tom kraju.
-Napravili su zapisnik i odneli mi pištolj. Kasnije sam saznao da je godinu dana pre toga promenjen Zakon i da više više nema trofejnog oružja. Kriv sam što ne čitam redovno sve Zakone. Trebao sam da platim kaznu od 150.000 dinara što sam pristao, ali to su mi oprostili, a pištolj nisu vraćali. Dobio sam i potvrdu da sam položio obuku za bezbedno rukovanje oružjem, što me je koštalo 7.000 dinara, iako sam u poslednjem ratu bio oficir i imao sam dozvolu za nošenje oružja.. Osnovni sud je doneo odluku da mi se pištolj vrati, policija se žalila, Viši sud je odluku potvrdio. Međutim, još uvek ništa, navodi Filipović svoje muke.
Još jedan penzionisani šabački novinar imao je iste probleme. Draganu Mićiću posle takođe dve sudske odluke oružje je vraćeno, ali je kaže bio suočen sa birokratijom u Policiji. Radi se i ovog puta, o nasleđenom pištolju, očevom trofeju iz Drugog svetskog rata, koji će ostaviti svojim muškim potomcima.
-Ova oružja su, mahom, plen očeva i deda iz svetskih ratova od neprijatelja, fašista, u žestokim obračunima, često krvavo plaćena, pa i životom. I pripadnici policije i vojske, odlaskom u penziju, dobijaju ili zadržavaju pištolje, u znak priznanja, kao odličje za sukobe sa kriminalcima, teroristima ili sa branika domovine. Sada oni, kao i njihovi potomci, ostadoše bez tog trofeja, „bez zrna baruta“, bez obzira na to što raspolažu urednim dokumentima o vlasništvu. Razlog zaplene je i taj što sopstvenici trofejnog oružja nisu pratili televiziju i ostale medije!? A, ako i jesu, onda su ili prečuli vest ili joj nisu pridali važnost, kaže Dragan Mićić.
Ističe da i ako trofejna oružja za državu nisu od istorijske vrednosti i značaja, za mnogobrojne porodice su iznad toga: moralne su i motivacione prirode, ponos potomaka na pretke. Smatra da ukoliko se država već odlučila na ovakav korak trebalo je da blagovremeno i pismeno, na kućne adrese, pošalje dopise imaocima trofejnog oružja, jer su joj ti podaci dostupni, umesto što je slala “trojke” po kućama.
MUP ne donosi Zakon nego samo postupa po njemu. Nažalost vlasnicima trofejnog oružja to ne znači ništa.Zakon o oružju i municiji koji je stupio na snagu 2016. godine ne predviđa kategoriju trofejnog oružja. Vlasnici imaju mogućnost da ga do 5. marta registruju na oružani list, a mogu i da ga prodaju, poklone, onesposobe ili predaju državi bez nadoknade.
Da bi oružje preregistrovali potrebno je da vlasnici nisu teže osuđivani, a ni prekršajno u poslednje četiri godine, kao i “da svojim ponašanjem ne ukazuju na to da će predstavljati opasnost za sebe ili druge i javni red i mir”.
Trofejno oružje kod našeg naroda ima posebno mesto. Čuva se kao uspomena na hrabre pretke i ostavlja budućim generacijama.
-Moj otac je taj pištolj oteo od nemačkog oficira u ratu. Proizveden je 1927. godine i u perfektnom je stanju. Želeo sam da ga ostavim svom sinu, da bi ga on ostavio svom. Pre tri godine su mi ga uzeli i ni posle dve sudske presude mi nije vraćen, priča novinar u penziji Dragan Filipović.
Kaže da mu je jednog jutra pripadnici interventne jedinice došla u stan tražeći da preda pištolj koji je imao legalno prijavljen i na koji je plaćao porez. Rekli su da ga nose na balističku analizu zbog navodne pucnjave na nekoj svadbi u tom kraju.
-Napravili su zapisnik i odneli mi pištolj. Kasnije sam saznao da je godinu dana pre toga promenjen Zakon i da više više nema trofejnog oružja. Kriv sam što ne čitam redovno sve Zakone. Trebao sam da platim kaznu od 150.000 dinara što sam pristao, ali to su mi oprostili, a pištolj nisu vraćali. Dobio sam i potvrdu da sam položio obuku za bezbedno rukovanje oružjem, što me je koštalo 7.000 dinara, iako sam u poslednjem ratu bio oficir i imao sam dozvolu za nošenje oružja.. Osnovni sud je doneo odluku da mi se pištolj vrati, policija se žalila, Viši sud je odluku potvrdio. Međutim, još uvek ništa, navodi Filipović svoje muke.
Još jedan penzionisani šabački novinar imao je iste probleme. Draganu Mićiću posle takođe dve sudske odluke oružje je vraćeno, ali je kaže bio suočen sa birokratijom u Policiji. Radi se i ovog puta, o nasleđenom pištolju, očevom trofeju iz Drugog svetskog rata, koji će ostaviti svojim muškim potomcima.
-Ova oružja su, mahom, plen očeva i deda iz svetskih ratova od neprijatelja, fašista, u žestokim obračunima, često krvavo plaćena, pa i životom. I pripadnici policije i vojske, odlaskom u penziju, dobijaju ili zadržavaju pištolje, u znak priznanja, kao odličje za sukobe sa kriminalcima, teroristima ili sa branika domovine. Sada oni, kao i njihovi potomci, ostadoše bez tog trofeja, „bez zrna baruta“, bez obzira na to što raspolažu urednim dokumentima o vlasništvu. Razlog zaplene je i taj što sopstvenici trofejnog oružja nisu pratili televiziju i ostale medije!? A, ako i jesu, onda su ili prečuli vest ili joj nisu pridali važnost, kaže Dragan Mićić.
Ističe da i ako trofejna oružja za državu nisu od istorijske vrednosti i značaja, za mnogobrojne porodice su iznad toga: moralne su i motivacione prirode, ponos potomaka na pretke. Smatra da ukoliko se država već odlučila na ovakav korak trebalo je da blagovremeno i pismeno, na kućne adrese, pošalje dopise imaocima trofejnog oružja, jer su joj ti podaci dostupni, umesto što je slala “trojke” po kućama.
MUP ne donosi Zakon nego samo postupa po njemu. Nažalost vlasnicima trofejnog oružja to ne znači ništa.

Šta sa ilegalnim oružjem
Srbi su uvek voleli oružje. Ratovalo se na ovim prostorima često. Oružje bilo lako dostupno. Prenelo se sa one strane Drine svega i svačega, od ručnih bombi do automatskih pušaka. Vlasnici ilegalnog oružja su nevidljivi i samo od njihove dobre volje zavisi hoće li predati oružje koje ne mogu da imaju u legalnom posedu.

Najnoviji broj

2. jul 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa