Naše je ono što drugima damo

Zaposlena kao pedagog u Nurdoru, Teodora Todorović pruža psiho-socijalnu pomoć deci oboleloj od raka i njihovim porodicama. Pre sedam godina, kao studentkinja, videla je Nurdorov poziv za edukaciju volontera, otišla i našla svoje mesto pod kapom nebeskom. Oduvek je želela je bude tamo gde se radi nešto što daje konkretne rezultate i menja svet na bolje.

- Nurdor je pravo mesto za mene, zato što su ljudi srcem u toj misiji, a ja ne volim ništa polovično da radim. Kada sam došla na edukaciju volontera, odmah mi je bilo jasno da je prisutna ogromna energija i entuzijazam, da nema samopromocije. Potpuno me je „kupilo“ to što mogu da budem na mestu gde je ljubav oružje.
- Ima li šta lepše?
- Nema, zaista. Ponekad dođe do sagorevanja, ali s obzirom da je veliki broj ljudi prisutan, nadopunjujemo se.
- Tvoj motiv je bio da, poput tvog oca, pružiš ljubav i podršku onima kojima je to neophodno?
- Jeste, imala sam svog oca za primer, koji nije govorio o humanosti, nego je delao i uključivao nas. Odrastala sam sa njegovom idejom da je naše samo ono što drugima damo. Ponosna sam na njega, srećna i zahvalna kako je prigrlio nas tri. Pravi je roditelj.
- Nurdor je pre pet godina došao u Šabac?
- U Nurdoru, gde sam u to vreme volontirala, pitali su me da li bih volela da organizujem obeležavanje Svetskog dana dece obolele od raka u Šapcu. Odmah sam, kao lokal patriota, pristala. Pozvala sam tatu, on je pozvao svoje kolege, parohijane i prijatelje Hrama Svete Trojice i tako je krenulo. Prvi put je bilo skromno, kod stare Robne kuće, padala je kiša, a ja sam imala tremu. Tada nismo znali kako će se priča razvijati, ali svake godine je sve više ljudi. Ono što je lepo je to što se ljudi javljaju nakon 15. februara, sa željom da doniraju, pomognu ne samo novčano, nego onako kako i koliko mogu. Nema malih i velikih donora.
- Tada je Šabac bio jedan od dvadeset dva grada na mapi Nurdora, a sada ih je više od trideset?
- Tako je. Nurdor svakodnevno vodi računa o pet roditeljskih kuća, u kojima deca borave kada nisu stacionirana u bolnici, nego ambulantno primaju terapije. Imaju besplatan smeštaj i prevoz do bonice i na taj način se sprečavaju imunološke bakterije, što je važno s obzirom da su njihove vrednosti jako niske. U našim kućama boravi i drugi roditelj, braća i sestre, tako da se porodica ponovo nađe na okupu.
- U Beogradu postoje tri roditeljske kuće, jedna u Nišu i jedna u Novom Sadu. U planu je nova kuća?
- U Beogradu su mali smeštajni kapaciteti, a tamo je dijagnostički centar. Sada smo u procesu traženja placa blizu bolnice. Nastojimo da se ne gubi vreme na prevoz kroz Beograd, vodimo računa o svemu.
- Sigurna sam da je najveća radost u Nurodru dete koje se izleči?
- Naravno. Prošle godine smo imali kamp za izlečenu decu preko osamnaest godina, koji su poželeli da postanu volonteri Nurdora. Dvadeset pet mladih ljudi došlo je da pokaže drugima da je izlečenje moguće i da im da nadu. Oni sada odlaze na odeljenje da se druže sa mališanima.
- U Nišu ste sagradili bolnicu za decu obolelu od kancera?
- Da, bolnicu površine 800 kvadratnih metara izgradili smo za dve godine. Ideja je bila da dete prima terapiju kroz igru, da ima prostor za učenje, kuhinju, trpezariju, svaka soba svoje kupatilo, svaki roditelj krevet za sebe. S obzirom da borave mesecima u bolnici, tamo presele svoj život. Imaju pravo da dostojanstveno prođu kroz period lečenja.
- Nurdor su, pre šesnaest godina osnovali roditelji dece koja su obolela od raka?
- Oni su volonterski u Upravnom odboru Nurdora. Znaju kroz šta su prošli i imali su potrebu da pomognu drugima. Ne dobijaju novac, nego Božju platu.
- Poruka čitaocima?
- Poručila bih da nema tabu tema, da se mora govoriti o bilo kom problemu, pa i o malignitetu. Treba da govorimo, da tražimo i dajemo podršku. Što nas je više, to nam je lakše. Naš prvi slogan je bio: „I ja se borim“. Svi se borimo. A sada je važno da zagrlimo snažno sebe, svoju porodicu i druge. Važno je da zagrlimo sebe na pravi, ne na egoističan način.
- Moramo da podržimo sami sebe da bismo mogli da podržimo druge?
- Naravno. I da osvestimo da nam je potrebna podrška, jer često ljudi misle da sve mogu sami, a ne moraju. To je poruka Nurdora: Ne moramo sami, jer nismo sami. Nekada je podrška samo ćutanje, ali roditelji znaju da u svakom trenutku mogu da računaju na nas. Svako ima svoju bol, a ljudi u Nurdoru imaju empatiju. Potpuno su promenili moj život.
- Pokrenuta je velika energija. Energija ljubavi.
- Jeste. Volonteri u Nurdoru ostaju srcem i stiču velika prijateljstva za ceo život. Postoji mesto na ovom svetu gde ne postoje razlike, diskriminacija, bilo kakve predrasude. Potpuno mi jasno da ljudi ponekad misle da patetišem, ali, verujte mi, to je neka druga dimenzija.

MNOGO JE VAŽNO DA ZAGRLIŠ SNAŽNO
U subotu, peti put u Šapcu obeležen je 15. februar, Svetski dan dece obolele od raka pod sloganom „Mnogo je važno da zagrliš snažno“. Na glavnom gradskom Trgu okupili su se brojni Šapčani da pruže podršku najmlađima koji se bore sa malignitetom: predstavnici Gradske uprave, sveštenici i parohijani Hrama Svete Trojice, Fondacije "Tijana Jurić" i "Humano srce", MK "Čivija", MK "Batana", Dom zdravlja, Škola "Premijer", "Karitas" Šabac, ŽRK "Medicinar", kao i sekcija fudbalskih veterana pri Hramu Svete Trojice. Programu su prisustvovali i predstavnici GU Šabac Nemanja Pajić, predsednik Skupštine grada Šapca, Tatjana Marković, načelnica Odeljenja društvenih delatnosti
- Ovo je peta godina kako Hram Svete Trojice sa svojim parohijanima i svim ljudima dobre volje obeležava Svetski dan dece obolele od raka, a ovaj put želimo da damo naš skroman prilog za drugu roditeljsku kuću u Beogradu kako bi se deca posle primanja terapije vratila u porodični ambijent. Mnogo je ljudi koji šalju lepu, pozitivnu energiju ka nebu, da nas čuju sva deca koja boluju od karcinoma, ali i ona koja, nažalost, nisu uspela da se izbore sa opakom bolešću, istakao je Rade Todorović, starešina letnjikovačkog hrama.
U okviru programa, nastupio je Dečji hor hrama "Sv. Trojice", najmlađi iz vrtića "Čigra" i Da frank trio bend.
- Fondacija „Tijana Jurić“ podržava sve ativnosti Nurdora i svake godine, zajedno sa njima, obeležavamo 15 februar. Naš je skroman doprinos u novčanim prilozima, onoliko koliko možemo. Organizacija poput Nurdora jako je važna za našu državu, za sve nas je važno da znamo da ima ljudi koji su dobri i humani, koji rade prave stvari, istakao je Igor Jurić.
Mališani koji su se izborili sa bolešću, u 13 časova pustili su balon podrške.

ŠTA MOGU DA UČINIM
Stalno imamo novoobolelih, ali mi njih ne gledamo kroz bolest. To je jako važna poruka. Oni imaju svoje osobenosti i potencijale i ne treba da okrećemo glavu, naprotiv. Idemo maskirani na odeljenja i igramo se sa decom, donosimo im poklončiće, marame, perike, crtamo, pričamo, šalimo se... Dete sa roditeljem provede po nekoliko meseci kontinuirano na odeljenju, usmereno na medicinske pojmove, aparate, priču o bolesti, a mi nastojimo da ih oraspoložimo. Nije da uopšte ne govorimo o bolesti, ali to radimo iz drugačije perpektive. „Jao, baš mi je žao“ ne znači ništa, nego: „Šta mogu da uradim da ti pomognem“?

TRANSPARENTNO UDRUŽENjE
Nurdor je transparentno udruženje. To nam daje mogućnost da govorimo glasno. Na našem sajtu ne postoji šifra, svako može da vidi iznos novca koji je ušao i gde je otišao. Taksativno. Imamo puno praavo da tražimo i kažemo koliko novca nam nedostaje i za koje aktivnosti, jer se rezultati vide.

POSTIGNUTI REZULTATI
Preko trista miliona dinara uloženo je u opremanje dečjih hematoonkoloških odeljenja. Renovirali smo sedam igraonica na odeljenjima, uključeno je više od hiljadu volontera. Pružena je pomoć preko 1.500 porodica. Imamo više od sedam kampova godišnje zato što smo 2012. godine promenili Zakon o bolovanju, koji je omogućio svakoj porodici pravo na rehabilitaciju o trošku države. Bili smo svesni da je važna resocijalizacija, ponovno vraćanje u životne tokove. Nekada je roditelj imao pravo na šest meseci bolovanja sa 65% plate, a sada roditelji dok god su im deca na lečenju imaju 100% plaćeno bolovanje.