Berza

  • aero 905 ▲ 0,56%
  • alfa 24.817 ▼ -0,10%
  • dinnpb 6.002 ▼ -1,25%
  • ikrbg 55 ▼ -21,43%
  • kmbn 2.250 ▼ -2,17%
  • niis 603 ▼ -0,33%
  • ppva 1.800 ▲ 20,00%
  • puue 107 ▼ -13,71%
  • stotn 133 ▲ 6,40%
  • stup 9.000 ⚫ 0,00%
  • tgas 13.000 ▲ 1,54%
(2. april 2020.)
ŠABAČKA LEGENDA: MIROSLAV MILUTINOVIĆ ŠONDA

Život kao roman

„Šonda, igraj i ćuti“. U svlačionici svi su se već obukli, a u meni se kuva, kako ću da istrčim, ovolika publika, a ja robijaš. I to sve zbog devojaka. Koja će sa mnom da bude? Vezujem kopačke, a prozivaju me da gnjavim. Istrčavam, a igralište mi se ljulja“
Život kao roman
Iako je u planu bilo da se ovaj tekst objavi ranije, Slučaj je hteo drugačije. Baš sada, u doba korone, ova priča ima duboku poruku o vitalnosti i snazi, ako hoćete i srpskom inatu, o tome „kako se biva od sebe veći“. Šabačka legenda, Miroslav Milutinović Šonda za nekoliko dana puni 91 godinu.
Na samom početku razgovora, fudbal je bio prva tema. Iako ga je davno napustio, fudbal nije napustio njega. A i kako bi, kada je rođeni fudbaler, „crni panter provincijskog Urugvaja“ kako su ga zvali i zapamtili.
Rođeni Donjošorac, oduvek je bio okrenut sportu, ne samo fudbalu, nego i atletici, košarci, boksu. Kao dečak od četrnaest godina, prijavio se u FK Radnički Zorka i stao na gol. Tada je sve počelo.
- Godine ‘47, Mačva je igrala jednu utakmicu sa Radničkim Zorka, koju sam branio. Tada me je zapazio Bata Kiš. Prišao mi je, uhvatio me za ruku i rekao: „Ti moraš preći u Mačvu, jer te čeka velika karijera“. Ocenio je da sam izuzetan talenat za golmana.
To je bio prelomni trenutak. Opredelio se za stative „provincijskog Urugvaja“.
Prvu utakmicu za Mačvu, daleke '47, branio je protiv Varaždina. Mačva je izgubila tu utakmicu i nije se kvalifikovala za Drugu ligu. Sledeće, '48 godine, bilo je “famozno razigravanje“ Proletera iz Osijeka i Mačve.
- Odigrane su tri utakmice. Ja sam branio u Šapcu 4:1, u Osijeku nisam mogao zbog povrede ključne kosti. Mačva je izgubila 5:2, ali je ta utakmica poništena. Treća se igrala na Zvezdinom stadionu u Beogradu. Tu sam ja branio i Mačva je ušla u Drugu ligu.
Prekretnica, niotkuda
U Prvu ligu Mačva je ušla 1950. gde je ostala dve godine. Pre toga, našem sagovorniku dogodilo se nešto što nikada neće zaboraviti, nešto što mu je „uništilo mladost“ i na šta ni danas nema adekvatan odgovor. A to je ono što čoveka izjeda. Odsustvo odgovora na pitanje: „Zašto“?
- Bilo je leto ‘49. Jedne noći, dok sam čitao knjigu, neki Udbovac je došao u moj stan i rekao mi da pođem sa njim u Sup. Da me nešto pitaju, rekao je. Otišao sam, ne sluteći ništa, a završio u zatvoru.
U sobi bez kreveta, bili su viđeni Šapčani. I danas ih zna poimence. (Inače, ne bismo mu „stali na crtu“ kada je pamćenje u pitanju). Bio je uhapšen, pojma nije imao zašto.
- Hajde Šonda, zvali su me posle nekoliko dana. Moji iz sobe mislili su da je Mačva intervenisala. Međutim, oni su me zvali da me ošišaju. Samo je jedan fudbaler Mačve došao da me obiđe, Patak, ne znam kako je uspeo da dođe. Sutradan su sve iz sobe ubacili u kamion, „koji je vozio šofer Laca“. Nisu znali kuda idu.
- Odjednom, kamion je stao. Laca me je pozvao da napumpam gumu. Vidim ja da je guma napumpana. On kaže: „Pumpaj ti to malo“ i promrsi: „Vozim vas za Obrenovac“.
Iz Obrenovca su, sa valjevskom grupom, vozom išli niškom prugom, došli do Aleksinca, a posle, putem prema Soko banji, stigli u Subotinac. Tek kad su došli, shvatili su da su u logoru.
- Bilo je puno zatvorenika. Nije bilo kreveta, spavali smo na daskama... „Ništa ne potpisujte“, savetovali su nam pravnici.
Životne prekretnice. Svi ih imamo, možda ne tako dramatične, drugačije, ali su prisutne. Kao test izdržljivosti. Provera vere u sebe. U Život. Bog bi znao.
- Dobio sam dve i po godine. Jedno veče morali smo da trčimo od ulaznih vrata do reflektora i mitraljeza, da stanemo uz žicu, pričam golu istinu, skinemo sve sa sebe i ostanemo u vešu. Bila je jesen. Stajali smo od devet do dva posle ponoći. Ja sam se malo mrdnuo, slučajno zakačio žicu i udarila me je struja. Rekao sam svima da se ne pomeraju ni za živu glavu.
Najpre je radio na zidanju pekare, a potom su ga odveli u aleksinački rudnik, gde je dolazio svaki dan na posao, dva i po meseca. Umirao je, kaže, prvih deset dana, 250 metara ispod zemlje.
- Nema boljih ljudi na svetu od rudara. I sada kad se setim njih, mogao bih da plačem zato što su izginuli. Oni su me hrabrili, od njih sam uvek dobijao doručak. Posle mesec dana, jedva sam čekao da idem da se okrepim.
Posle tri meseca, začulo se zvono. Prozivali su ih. Kako bi ko izašao, više se nije vraćao. Opet niko nije znao zašto. Ceo logor je iznenada bio amnestiran.
- O ovome niko nije pisao do sada. Rekli su nam da smo tu zato što ne valjamo, da su mnogi od nas krali tabakere po vozovima. Takvo je vreme bilo.
Šonda, igraj i ćuti
Kada se vratio u Šabac, bio je četvrtak. Bio ga je „živi sram da izađe na ulicu, zbog devojaka“. Prihvatio ga je „neki advokat, Nikola Jerosimović“. Kod njega se okupao i spavao, nigde nije mrdao. Čvrsto je rešio da više nikada ne igra fudbal.
- U subotu su me Nikola i Bosa pozvali da idem u Zeleni venac, na muziku. Došao je konobar i rekao čika Nikoli da me zovu da dođem za jedan sto. Odem ja, a kunem sebe što sam došao. Rekli su mi da sutra moram da branim utakmicu. Odgovorio sam im da ne mislim više da igram fudbal, da hoću da završim Gimnaziju i da studiram. Rečeno mi je da budem sutra u jedan sat na igralištu. Morao sam da budem na golu zato što je bilo „Biti ili ne biti“ za ulazak Mačve u Prvu ligu. Čika Nikola Pinja apotekar me je savetovao: „Šonda, igraj i ćuti“. U svlačionici svi su se već obukli, a u meni se kuva, kako ću da istrčim, ovolika publika, a ja robijaš. I to sve zbog devojaka. Koja će sa mnom da bude? Vezujem kopačke, a prozivaju me da gnjavim. Istrčavam, a igralište mi se ljulja.
I opet, tako se dešava, verujemo, u svim životima. Prvo smo na ispitu, a onda moramo da damo svoju reč. Da odgovorimo na izazov. Pokažemo sopstveni izbor.
- Odjednom je u meni nešto puklo: Otišao sam na gol, stupio desnom nogom, kao i uvek i pomislio: „Neće mi dati gol!“ Branio sam kao da ujedam. Dobili smo Naša krila sa 1:0. Mačva je bila četvrta na rang listi, ali su se Naša krila rasformirala te godine i mi smo uleteli u Prvu ligu zahvaljujući toj pobedi.
To je TAJ trenutak na raskršćima. Krucijalni. On određuje dalji tok našeg života, da li će ići nizbro, ili uzbrdo, levo ili desno, napred ili nazad. To znaju svi koji imaju određenu „kilometražu“ i promišljaju o svojim odlukama, pre ili kasnije.
- Taj trenutak i pobeda, pre svega, samoga sebe, pomogla Vam je kasnije u životu, upitali smo ga.
- Da znate da jeste.
Stomatologija,
igrom slučaja
Kada je završio Gimnaziju, na studije stomatologije su ga upisali. Bukvalno. Hteo je da studira Šumarski fakultet, nije ni znao šta je stomatologija.
- Imao sam kuma, Rašu Lukića. On je studirao arhitekturu u Beogradu i zamolio sam ga da me upiše na šumarstvo. „Upisao sam te“, kaže, „na stomatologiju, na šumarstvu nije bilo mesta“. „Šta ti je to?“, pitao sam ga. „To ti je na Medicinskom fakuletu, za zube“. Tek posle nekoliko godina, Raša mi je priznao da me nije upisao na šumarstvo zato što nije imao novca za tramvaj da ode do Zemuna, gde je tada bio Šumarski fakultet.
Igrao je fudbal i tako finansirao studije. No, nije bilo moguće i jedno i drugo zadugo. Morao je da se opredeli. Imao je majku koja je živela na selu i nije mogla da ga izdržava. „Muka je to bila“, kaže. Kada je, u najboljoj formi, u 28. godini, doneo odluku da završi sa fudbalom i posveti se fakultetu, prodao je deo imanja u Prnjavoru i uskoro diplomirao. Najpre je radio u Kolašinu u Crnoj Gori, a potom u Kalesiji kod Tuzle, gde je proveo godinu i po. Odatle je otišao u Koceljevu, a iz Koceljeve u Šabac.
- Odmah me je Tomić poslao u Medicinsku školu, na zubotehnički smer, koji sam osnovao. Dvanaest godina sam predavao protetiku i tehnologiju materijala. Izveo sam nekoliko generacija.
Paralelno sa profesurom, radio je u bolničkoj ambulanti Medicinske škole. Dobio je specijalizaciju iz Dečje preventivne stomatologije, iako je predavao protetiku. A fudbal? Na Mačvino igralište nije otišao 35 godina.
- Ne mogu. Voleo sam fudbal, volim ga i sada, ali ne mogu da odem.
Devojke nisu odustale od njega. Oženio se Zorkom, koju su Šapčani zvali Seja. Bila je specijalista medicine rada i načelnik te Službe. Iako dvanaest godina mlađa od njega, otišla je rano, ‘88 godine. Ima sina Nikolu, kćer Svetlanu i troje unučadi - Miroslava, Jovana i Nevenu.
Vitalan i pokretan, penzionerske dane provodi u evociranju uspomena sa prijateljima, posebno na fudbalerske dane, ali i lov i ribolov, koje je strasno voleo.
Kada podvučete crtu, pitali smo ga, kako Vam izgleda Vaš život?
- Borio sam se. Kad sve saberem, moj život je kao roman.

Primarijus dr Miroslav Milutinović rođen je 1929. u Pop Lukinoj ulici u Šapcu. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a '48 Srednju fiskulturnu školu u Zemunu. U lozničkoj gimnaziji predavao je fiskulturu godinu i po dana. Potom se vratio fudbalu i matičnom klubu Mačva, pa je Gimnaziju u Šapcu završio ‘54 godine. Iste jeseni, upisao se na Stomatološki fakultet „već ovenčan slavom bravuroznog čuvara mreže provincijskog Urugvaja“, koji je dve godine pre toga drugi put bio u Prvoj saveznoj ligi.
U Medicinskoj školi bio je prvi nastavnik protetike na Zubnotehničkom smeru. U radnom veku bavio se protetikom i tehnologijom protetičkog materijala da bi potom sav trud usmerio na dečju preventivnu stomatologiju. Specijalizirao je ‘81, a primarijus postao ‘88. Njegovi stručni radovi objavljivani su u zbornicima sa jugoslovenskih kongresa stomatologa. Kao priznanje za postignute rezultate dobio je diplomu Srpskog lekarskog društva. Kao mentor Stomatološkog fakulteta, edukovao je mnoge specijalizante dečje stomatologije.
Od osamnaest godina koje je posvetio Mačvi, najdraže su mu one od ‘48 do ‘52. Od prvoligaških utakmica iz 1951. proslavila ga je ona sa Crvenom zvezdom, koju je Mačva, usred Beograda, porazila sa 2:1. O Milutinoviću na golu, koga su oduševljeni navijači izneli na ramenima, pisala je celokupna jugoslovenska štampa.


ANEGDOTA SA PRINCOM ĐORĐEM KARAĐORĐEVIĆEM
„U Beogradu sam jedno vreme stanovao kod prijatelja princa Đorđa Karađorđeviać, u Birčaninovoj 34, kod tetka Spaske i čika Bate Stojimirovića Jovanovića. Tu je stanovao i Sejin brat. Tu smo se upoznali. Svakog četvrtka sam otvarao vrata Đorđu Karađorđeviću. Bio je to čudan Crnogorac, ali najbolji borac na Solunskom frontu. Prava ljudina. Tetka Desa je super spremala doručak. Jednom, neko ga je pitao kakav je doručak, rekao je, a bio je uverljiv: „Ama, molim vas, nikakav“. Desa je pobledela, umalo u nesvest nije pala. A on dodaje: „Ama, molim vas, nema više“
M.Filipović

Najnoviji broj

28. maj 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa