Šapat Bitve u Gaju

Bitva se pominje još u doba neolita. Arheolog Milivoj Vasiljević, nekadašnji direktor muzeja u Šapcu u svojoj knjizi “Mačva, istorija stanovništvo”, piše kako je na nekim mestima prostor današnjeg sela Dublja u opštini Bogatić, imao izuzetno tanak sloj zemljišta, preko naslaga drinskog peska i šljunka. Ovo tle bilo je pogodno za izbijanje živih izvora vode, koju je neolitski čovek kanalisao i spajao sa barama i polijama, nastalim u vreme izlivanja Drine.
Tako se formirao izvor Bitve, najduže mačvanske zavičajne reke, na delu današnjeg dubljanskog atara Gaj. Taj kraj zovu Bitvena glava.

Neplanirano kupanje
Mačvanska zavičajna reka, posebno u svom srednjem toku dosta krivuda. Samo na jednom mestu od nje se odvija krak Mandače, da bi se po prolasku uzvišenijim i bezvodnijim krajem, kod Glušaca opet spojio sa Bitvom. Najstariji zapisi govore o postojanju prvih naselja kraj obala Bitve.
U pesmi sanjara mačvanskih šorova, Bore Simića iz Glušaca, koji je pevao na pet svetskih jezika i davno je napustio ovaj svet se između ostalog kaže: Cvet livada mojih; Šapat reke Bitve; Budim se u seni; Po njivama pao oblak vran; Topao kao letnji dan.
Setne misli obuzimaju ovdašnje, uglavnom starije ljude, koji živo pripovedaju o svom bezbrižnom i uzbudljivom životu, kraj obala Bitve. Govorio je svojevremeno o tome i danas počivši Mladen Knežević iz Dublja, ugledni mačvanski domaćin na čijem imanju je Bitva izvirala.
To je, precizirao je on, jedna udolina u seoskom ataru Gaj. Nalazi se baš na Kneževića imanju. Trista metara dalje prolazi put Bogatić-Zminjak. Nekada je tu bila velika šuma, ali bure, ratovi, tuđinske vojske, svi su sekli i nosili stara stabla. Niko nije sadio.
Mačvanski domaćini su i ovde gradili kolebe. Tu su živeli sa članovima svojih porodica. Pevalo se, tugovalo u i oko koleba. Odatle su deca pohađala školu. Poznate su bile kolebe Jakšića, Pavića, Petrovića, Komordžića, Mašića... Mnogi su živeli kraj Bitve deleći sa rekom dobro i zlo. Potomci pamte da im je pradedovska imanja često plavila. Zapamtili su po priči starijih da je zahuktala Bitva, za tren oka znala da odnese veliki trud. Znajući za njene “ćudi” morali su znatno ranije da ubiraju plodove sa njiva..
Kad voda naiđe do kolebe, koja je obično bila na malom uzvišenju, moglo se doći samo čamcem. Naravno, neizbežne su bile razne dogodovštine o čemu svedoči jedno prevrtanje čamca i ulazak u kolebu, morar do gole kože.

Prela i neraskidive veze
Bilo je kraj Bitve i lepih trenutaka. Primera radi, nezaboravnih prela, brojnih druženja uz pesmu i varenu rakiju. Rodile su se tu mnoge ljubavi, neraskidive veze.
Voda jeste plavila plodne njive i privlačila divljač. To je ujedno bio i dobar mamac za lovce. Tu je nekada rastao divlji rogoz i šaš, da u njemu nisi mogao videti najvišeg čoveka. Kolebare je često uspavljivala pesma svitaca i kreketanja žaba.
Jedna legenda govori o tome kako su neki Mađari želeli da zatrpaju izvorište Bitve. Bacali su tu komade slanine i bivolje kože. Ipak, nisu uspeli ali u najnovije vreme, kopanjem kanala, snižen je nivo podzemnih voda i “ugašeno” izvorište Bitve.
Znameniti umetnik Milić od Mačve je metamorfozu svog zavičaja i Bitve video na specifičan način. Svedočanstvo je njegova velika fresko slika na zidu hotela u Bogatiću. Tu je prikazao ceo jedan život Mačvana od rođenja iz ljuske jajeta do umiranja ( groblja ).
Na slici u stihu i životu, kao da se na jednom mestu skupila sva tuga i radosti života prošlog, sadašnjeg i budućeg, čiji je Bitva nerazdvojni deo.