MNOŠTVO BILjNIH VRSTA NA PERIFERIJI KOCELjEVE
Jovin “Raj za dušu”
Danas penzioner, a nekada zaposlen u elektrostruci, sedamdesetogodišnji Jovan Senić kupio je parcelu krajem osamdesetih godina prošlog veka po preporuci prijatelja. Danas je to pravi mali raj i oaza za uživanje
Na periferiji Koceljeve, na desnoj strani Tamnave u naselju Podbare, nalazi se Jovin “Raj za dušu”. Pre više od tri decenije otkinuo je komad neba, pronašao parče zemlje i napravio svoju oazu mira.
Danas penzioner, a nekada zaposlen u elektrostruci, sedamdesetogodišnji Jovan Senić kupio je parcelu krajem osamdesetih godina prošlog veka po preporuci prijatelja. U prvi mah bio je u nedoumici da li da stvara svoj raj na samo kilometar od stana, ali mu se okolina svidela već na prvi pogled i doneo je odluku zbog koje nikada kasnije nije zažalio. Sagradio je vikendicu i postepeno oplemenjivao prostor u svom dvorištu. Živeo je dečački san i stvarao svoju baštu.
–Kada sam pošao u srednju školu sa 15 godina u Šapcu je bilo jedno dvorište koje je bilo idealno sređeno i uređeno i ja sam skoro svaki dan po pola sata stajao ispred tog dvorišta i maštao da i sam jednog dana imam takvo. Ta ideja se u meni još tada rodila i čim sam došao do parcele počeo sam polako da je realizujem i ostvarujem. Kasnije sam počeo da uzimam na pretplatu list “Moja lepa bašta” i tamo sam mnogo naučio, posebno iz saveta stručnjaka. Posle toliko godina mnogim biljkama znam i latinske nazive- priča Jovan.
Tačan broj biljaka u bašti na parceli od 42 ara ne zna ali se, kaže, kreće između 500 i 600 vrsta. Polovina dvorišta je u ravnom delu i prepuna je cveća, ukrasnog šiblja i drveća. U drugom delu dvorišta je, uz ukrasno šiblje, posađeno voće. U Jovinoj bašti ima oko 50 sadnica različitih vrsta voća. U njoj rađaju i ribizle, aronija, godži...Za sve ono što je uradio bilo je potrebno vreme, strpljenje, mnogo rada i učenja o biljkama.
– Bilo je u ponudi aktraktivne sadnice indijskog jorgovana i ja sam to jedva dočekao da uzmem. Međutim, naše podneblje je takvo da ima malo jačih mrazeva i svake godine nadzemni deo biljke se osuši, ali sam imao sreće što u proleće izbije ponovo. Ipak, bilo mi je krivo jer nisam uspevao da je odgajim onako kako je to predstavljeno u katalogu. Onda sam odlučio da napravim drvenu zaštitu, stavio na dno foliju i šoder i od tada su krenule da rastu. Ima sada dva metra- sa ponosom priča Jova.
Uređena dvorišta danas su jedan od statusnih simbola vlasnika raskošnih kuća. Oni koji imaju novac angažovanjem stručnjaka i odlaskom u rasadnike posao završe za dva dana. Međutim, ovaj zaljubljenik u biljke nikada nije želeo da mu stručnjaci hortikulture uređuju njegovu baštu iz snova. To je činio sam, isključivo po svojoj želji i ukusu. Zato mu je veoma drago kada sa prozora svoje vikendice pogleda okolinu. Tada mu je puno srce jer tačno zna svaku biljku i mesto gde se nalazi. Uživa u svakom momentu provedenom u svojoj oazi mira.
–Ja se ovim intenzivno bavim 20 godina i to radim spontano. Pola sadnica sam dobio od drugih ljudi na poklon. Pola sam rasadio sam. Čak sam albiciju iz semena proizveo. Ništa se ovde nije radilo na brzinu. Ja sam uživao u svemu što se radilo. Postao je to moj način života i samo tome sam posvećen. Sada sam penzioner a nekada sam bio privatnik i radio u elektrostruci. Radilo se od ujutru do uveče. I zaradilo se, ali sam negde 2000-e, sa 50 godina života, mislio da je to dovoljno i prepustio sam mlađima da rade a ja sam se posvetio ovome i nisam pogrešio. Jer čovek ako u starosti ne juri pare, tek onda može da živi onako kako želi. Bitno je mnogo voleti ono što radiš a ja ovo volim. Uvukao sam i suprugu u sve. Na početku nije bila zainteresovana ali sada mi pomaže mnogo- ističe Jovan.
Pričajući o prednostima blizine vikendice dodaje da je doneo ispravnu odluku kada je rešio da je pravi baš na današnjem mestu, na samo kilometar od mesta stanovanja. Do nje dolazi peške, biciklom, autom. Za samo nekoliko minuta je u prirodi. Šuma i reka, zelenilo.
–Sada imamo gradsku vodu, uličnu rasvetu, struju, kanalizaciju a ovih dana i asfalt. Sada je to ulica koja liči na one u centru Koceljeve gde živim, a opet sam dovoljno izolovan ovde od te svakodnevne vreve. Kao da sam otišao negde na planinu- napominje ovaj penzioner.
Posla u bašti ima svaki dan, ali kada se kontinuirano radi dovoljno je da joj se posveti sat-dva kako bi sve bilo uredno i održavano. Preko zime posao u bašti biva na kratko prekinut. Ipak, ne u potpunosti jer svakodnevno dolazi i čisti sneg sa biljaka i staza. Polovinom februara počinju intenzivni baštenski radovi, prvo orezivanje voća i loze, potom ruža, žbunova... Pola sata radi a sat posle toga posmatra rezultate rada i uživa. Jedino mu teško pada košenje trave.
–Teško mi pada košenje jer ulazim u godine. Četiri hiljade i dvesta kvadrata treba kositi 14 puta u proseku godišnje. Za sad sve izdržavam dobro. Dokle će trajati, videćemo. Valjda će i mlađi nastaviti. Ponekad znam da se našalim i kažem da kad odem sa ovog sveta deca će me se sigurno uvek setiti kad budu kosili- šaljivo govori vlasnik jedne od najlepših bašta u Koceljevi.
U njoj se odmara. To je, ističe, njegov raj za dušu. Na ovom mestu sve je po njegovoj meri. Za njega je zadovoljstvo kada sve u životu, pa i baštu, uredi po sopstvenoj želji i ukusu, onako kako on to hoće, vidi i doživljava.
Danas penzioner, a nekada zaposlen u elektrostruci, sedamdesetogodišnji Jovan Senić kupio je parcelu krajem osamdesetih godina prošlog veka po preporuci prijatelja. U prvi mah bio je u nedoumici da li da stvara svoj raj na samo kilometar od stana, ali mu se okolina svidela već na prvi pogled i doneo je odluku zbog koje nikada kasnije nije zažalio. Sagradio je vikendicu i postepeno oplemenjivao prostor u svom dvorištu. Živeo je dečački san i stvarao svoju baštu.
–Kada sam pošao u srednju školu sa 15 godina u Šapcu je bilo jedno dvorište koje je bilo idealno sređeno i uređeno i ja sam skoro svaki dan po pola sata stajao ispred tog dvorišta i maštao da i sam jednog dana imam takvo. Ta ideja se u meni još tada rodila i čim sam došao do parcele počeo sam polako da je realizujem i ostvarujem. Kasnije sam počeo da uzimam na pretplatu list “Moja lepa bašta” i tamo sam mnogo naučio, posebno iz saveta stručnjaka. Posle toliko godina mnogim biljkama znam i latinske nazive- priča Jovan.
Tačan broj biljaka u bašti na parceli od 42 ara ne zna ali se, kaže, kreće između 500 i 600 vrsta. Polovina dvorišta je u ravnom delu i prepuna je cveća, ukrasnog šiblja i drveća. U drugom delu dvorišta je, uz ukrasno šiblje, posađeno voće. U Jovinoj bašti ima oko 50 sadnica različitih vrsta voća. U njoj rađaju i ribizle, aronija, godži...Za sve ono što je uradio bilo je potrebno vreme, strpljenje, mnogo rada i učenja o biljkama.
– Bilo je u ponudi aktraktivne sadnice indijskog jorgovana i ja sam to jedva dočekao da uzmem. Međutim, naše podneblje je takvo da ima malo jačih mrazeva i svake godine nadzemni deo biljke se osuši, ali sam imao sreće što u proleće izbije ponovo. Ipak, bilo mi je krivo jer nisam uspevao da je odgajim onako kako je to predstavljeno u katalogu. Onda sam odlučio da napravim drvenu zaštitu, stavio na dno foliju i šoder i od tada su krenule da rastu. Ima sada dva metra- sa ponosom priča Jova.
Uređena dvorišta danas su jedan od statusnih simbola vlasnika raskošnih kuća. Oni koji imaju novac angažovanjem stručnjaka i odlaskom u rasadnike posao završe za dva dana. Međutim, ovaj zaljubljenik u biljke nikada nije želeo da mu stručnjaci hortikulture uređuju njegovu baštu iz snova. To je činio sam, isključivo po svojoj želji i ukusu. Zato mu je veoma drago kada sa prozora svoje vikendice pogleda okolinu. Tada mu je puno srce jer tačno zna svaku biljku i mesto gde se nalazi. Uživa u svakom momentu provedenom u svojoj oazi mira.
–Ja se ovim intenzivno bavim 20 godina i to radim spontano. Pola sadnica sam dobio od drugih ljudi na poklon. Pola sam rasadio sam. Čak sam albiciju iz semena proizveo. Ništa se ovde nije radilo na brzinu. Ja sam uživao u svemu što se radilo. Postao je to moj način života i samo tome sam posvećen. Sada sam penzioner a nekada sam bio privatnik i radio u elektrostruci. Radilo se od ujutru do uveče. I zaradilo se, ali sam negde 2000-e, sa 50 godina života, mislio da je to dovoljno i prepustio sam mlađima da rade a ja sam se posvetio ovome i nisam pogrešio. Jer čovek ako u starosti ne juri pare, tek onda može da živi onako kako želi. Bitno je mnogo voleti ono što radiš a ja ovo volim. Uvukao sam i suprugu u sve. Na početku nije bila zainteresovana ali sada mi pomaže mnogo- ističe Jovan.
Pričajući o prednostima blizine vikendice dodaje da je doneo ispravnu odluku kada je rešio da je pravi baš na današnjem mestu, na samo kilometar od mesta stanovanja. Do nje dolazi peške, biciklom, autom. Za samo nekoliko minuta je u prirodi. Šuma i reka, zelenilo.
–Sada imamo gradsku vodu, uličnu rasvetu, struju, kanalizaciju a ovih dana i asfalt. Sada je to ulica koja liči na one u centru Koceljeve gde živim, a opet sam dovoljno izolovan ovde od te svakodnevne vreve. Kao da sam otišao negde na planinu- napominje ovaj penzioner.
Posla u bašti ima svaki dan, ali kada se kontinuirano radi dovoljno je da joj se posveti sat-dva kako bi sve bilo uredno i održavano. Preko zime posao u bašti biva na kratko prekinut. Ipak, ne u potpunosti jer svakodnevno dolazi i čisti sneg sa biljaka i staza. Polovinom februara počinju intenzivni baštenski radovi, prvo orezivanje voća i loze, potom ruža, žbunova... Pola sata radi a sat posle toga posmatra rezultate rada i uživa. Jedino mu teško pada košenje trave.
–Teško mi pada košenje jer ulazim u godine. Četiri hiljade i dvesta kvadrata treba kositi 14 puta u proseku godišnje. Za sad sve izdržavam dobro. Dokle će trajati, videćemo. Valjda će i mlađi nastaviti. Ponekad znam da se našalim i kažem da kad odem sa ovog sveta deca će me se sigurno uvek setiti kad budu kosili- šaljivo govori vlasnik jedne od najlepših bašta u Koceljevi.
U njoj se odmara. To je, ističe, njegov raj za dušu. Na ovom mestu sve je po njegovoj meri. Za njega je zadovoljstvo kada sve u životu, pa i baštu, uredi po sopstvenoj želji i ukusu, onako kako on to hoće, vidi i doživljava.
Vesna Bošković
Najnoviji broj
3. oktobar 2024.