JOŠ SE NISMO ODUŽILI PALIM BORCIMA U AGRESIJI NATO

Srbija se, kako reče jedan pesnik, nalazi na vetrometini, mnogima “trn u oku”, pa bi svi hteli nešto od nje da otrgnu. Od davnina, od kada postojimo, vodili smo berzbroj ratova, dizali bune i ustanke, sve sa ciljem da ostanemo svoji na svome, i vodili smo samo odbrambene ratove. Zato naš narod nije imaoi vremena za razvoj veće pismene kulture. Jedini spas u ovome bili su naši pojedinci, mudri ljudi, koji su pronosili slavu i take Srbije, za mnoge onda i buntovničke. Oni su o svim većim i značajnijim, događajima ostavljali pismeni i drugi trag, unoseći imena zaslužnih pojedinaca Srba.
Danas to bi trebalo da bude još bolje i sadržajnije jer veliki deo Srba su akademski građani svetskog glasa. Međutim, uz sve to, nešto se dogodilo, postali smo zaboravni, možda i sebični, pa zaboravljamo i ono što je bilo nedavno. Najverovatnije iz nekih ličnih razloga mnogo toga od ranije menjamo, “navodimo vodu na svoj mlin”. Danas nam je mnogo toga poznato iako je u svoje vreme bilo beznačajno. Kao primer niko nikada i nigde ne pominje PVO jedinicu Šapca kojom je komandovao potpukovnik Brana Jeličić, koja je u potpunosti bila sastavljena od šabačkih rezervista, koja je svojom veštinom i hrabrošću odbranila Šabac od većeg razaranja i ljudskih žrtava. Samo da podsetimo – za 78 dana agresije ova jedinica je oborila dva NATO aviona i uništila 26 raketa koje su išle na grad, što je alijansi bilo dovoljno da vide sa kim imaju posla i da kada polaze na Srbiju da Šabac što šire obilaze. Nezgodno je sada i ovde pomenuti imena celokupnog sastava PVO jedinice jer su svi podjednako zaslužni, što su na kraju agresije dokazali da su među PVO jedinicama prvi u Prvoj armiji. Ilustracije radi pomenućemo samo jednog najboljeg među jednakim, borca ove jedinice, Gorana Renovčevića, koji je svojom “Strela 2M” oborio prvi avion koji je pokušao da bombarduje Šabac. Iza ovog imena svrstava se kompletna jedinica PVO Brane Jeličića.
“Strela 2M”, kojom je oboren NATO avion, na jednoj svečanosti u Domu armije uručena je gradonačelniku Marku Maksimoviću, na čuvanje i sećanje na sramnu agresiju alijanse na Srbiju. Do sada ništa se ne zna gde je ta strela i da li još uvek postoji kao prilog pisanoj istoriji i hrabrim borcima za slobodu.
To vreme agresije bilo je najteže za Srbiju posle Drugog svetskog rata. Tako mnogi danas misle. Međutim, ima poneko – oni drugi – koji ne misle tako.
Po prestanku agresije, možda desetak godina, svi smo se rado sećali tih boraca i ratnog vremena pa smo svake godine organizovali dan sećanja i pomena, pominjali pojedinačno i poimenično svakog borca, prvenstveno one poginule. No, mi ne bi bili ono što jesmo da u poslednjih desetak godina, ne znam zašto, više se ne sećamo ni palih boraca ni razaranja grada i šire. Sem članova porodica niko više u Šapcu o agresiji ne govori. A pre toga komanda garnizona svake godine organizovala je pomen susret sa poprodicama, borcima i prijateljima u veoma sadržajnoj spomen sobi posvećenoj ovom istorijskom događaju. Na jednom ovakvom susretu kod komandanta garnizona, pre neku godinu, potekla je ideja da Šapčani negde u gradu na vidnom mestu postave neko spomen obeležje, može i samo spomen ploča, sa imenima svih poginulih u agresiji i umrlih boraca psle rata. Ovo bi bio veliki prilog za istoriju Šapca, za sećanje na još jedan period kada se naš narod krvavo borio za svoju slobodu i za sve za koje se tokom istorije birio i živeo.
Bilo bi lepo i humano ako bi Šabac prebrodio sve prepreke pa iduće godine, iako nije jubilarna, negde u gradu na vidnom mestu, otkrijemo spomen obeležje palim borcima i celoj PVO jedinici. To svi želimo – porodice, rodbina, prijatelji, Vojska Srbije.