4. novembar 2021.4. nov 2021.
Foto: Glas Podrinja

Foto: Glas Podrinja

CRKVA SVETE PETKE PROSLAVILA HRAMOVNU SLAVU

Gospode, smiluj se na nas grešne

Stari most postao je mesto zločina, a Sava zajednička grobnica za sve koje je ondašnja vlast proglasila izdajnicima i narodnim neprijateljima. Spomen hram posvećen nevinim žrtvama podignut je 2006. godine, na inicijativu Udruženja građana „Most“
Hram Svete Petke u Šapcu, proslavio je svoju zaštiticu. Posle svete liturgije, usledila je litija, rezanje slavskog kolača i parastos nevinim i brutalno ubijenim žrtvama na Starom mostu.

Svake godine sveštenstvo i vernici ovog hrama molitveno proslavljaju hramovnu slavu i vrše pomen za sve upokojene koji su stradali na starom železničkom mostu od oktobra 1944. do maja 1945. godine. Najviđeniji građani iz starih šabačkih porodica izvođeni su pred preki sud i ubijani bez milosti, uoči Svete Petke, 26. oktobra 1944. godine. Sutradan je na zgradi Okružnog suda objavljeno 36 imena.

- Stradalo je nekoliko desetina građana. Znamo za taj podatak zato što je jedan od njih bio starešina Saborne crkve, prota Paun Protić, pošto se njegov unuk nakon sedam dana našao u istim prostorijama gde je prota bio zatvoren i naišao zapis na zidu, prepoznavši rukopis svog dede: „Gospode, smiluj se na nas grešne koji ti noćas dolazimo… Nas 80 umire“, kaže starešina hrama, sveštenik Mladen Šobot.

SVEDOČENjE VOJISLAVE MACE ŽUNIĆ
Rođena sam u ulici Stojana Novakovića, u izbegličkoj porodici. Moji su došli sa usvojenom i svojom ćerkom i onda sam se ja neplanirano rodila u izbeglištvu i nemaštini. Oca su mi ubili kad sam bila beba, odrastala sam kao dete narodnog neprijatelja.
Jednom, kad sam se razbolela, majka je tražila lek za mene, a dobila je odgovor: „Drugarice, ljekove čuvamo za đecu našijeh drugova.“ Ni lek nisam dobila. A onda je dobri doktor Knežević, kada su ga pitali koliko meni lekova treba, rekao: „Sve treba, 500 komada“. Pogledao me je Gospod Bog, zbog toga sam i preživela.

Moj otac je službovao na Cetinju, u žandarmerijskom puku kada su došli Italijani. Svi koji nisu rođeni tu, morali su da napuste Crnu goru i tako su oca poslali za Beograd, a iz Beograda za Šabac. Bila sam već odrasla osoba, udata i majka dvoje dece kada sam saznala da smo bili izbeglice. Majka je to krila: „Tata je dobio premještaj“.

Živeli smo u dve sobe u ulici Stojana Novakovića 19. Treća kuća od nas bila je kuća Žike Popovića. Tu je živeo njegov sin Mikica koji je bio nešto stariji od mene, a u dvorištu je bila jedna česma i jedna predivna kruška iznad te česme na desnoj strani. Tu sam kao devojčica od četiri godine, a već starmala, pumpala vodu. Kad god bi Mikica stao na stepenik, rekao bi: „Seko, uzmi kruške, naberi“. Nikad ih nisam uzela, ali nisam ni zaboravila. Za mene je, kao dete narodnog neprijatelja od koga su svi okretali glavu, to bilo ogromno. Majka mi je pričala da joj je Vuka Popović omogućila da preko Lepe Tanasić dobije posao u Domu za ratnu siročad kao pomoćna kuvarica. Ta ratna siročad bili su moji prvi drugari, jer me je majka vodila na posao. Pamtim da smo posle dve godine, zahvaljujući Lepi Tanasić, dobili šporet.

Foto: Glas Podrinja


Tog dana kad su mog oca ubili, imala sam deset meseci i 26 dana. Nisu dovoljne reči da iskažu koliko mi znači hram na obali Save i mogućnost da dođem i dodirnem ploču. Ne mogu da ne pomenem dr Živka Topalovića i sveštenika Vojislava Petrovića, koji su najzaslužniji što je ova crkva podignuta. Njihova ideja, želja i istrajnost za mene ima ogromno značenje jer u ovaj hram dolazim kao da idem ocu na grob. Otac je mnogo godina bio bezgrobni... Duboko verujem da sve duše nevino stradalih dolaze da na plamenu sveće i kandila ogreju duše jer su u hladnoj vodi završili svoje živote.
Moram da pomenem predivne, dobre ljude koji su 1944. godine, kada su oca uhapsili na njegovu krsnu slavu, Aranđelovdan, napisali u peticiji da je on dobar čovek i tražili da ga vrate kući. Nikad nisam ušla u crkvu a da se ne pomolim za duše tih dobrih ljudi, jer te godine suprotstaviti se vlasti i reći nešto što ne ide njima u prilog, bilo je ravno gubitku glave. Oni su rizikovali svoje živote da kažu istinu. To me je motivisalo da ceo život posvetim potrazi za istinom jer istina oslobađa. Majka Milica nije, ali sam ja dočekala rehabilitaciju svoga oca, da se spere ljaga sa njegovog imena. Zvao se Milan Milanović.

Moj otac je otišao tako što je pevao pored prozora i rekao: „Noćas idem na onaj svet“. I taj svet se duboko urezao u moj dušu, znam da postoji jer sam odrasla uz priče o onom svetu i nemam strah od njega. Smireno ću otići tamo kad me Gospod prizove.


Tada su počele egzekucije koje su trajale do maja 1945 godine. Nema preciznih podataka o broju žrtava, pretpostavlja se da je ubijeno između dve i tri hiljade ljudi iz Šapca i okoline. Nestajali su redom: veroučitelj Vojislav Pavlović, trgovac Vlada Samurović, apotekar Ilija Ranković, inženjer Aleksandar Bučin, student Milan Bečejić, opančar Miloš Soldatović, major Dobra Nikolić, nosilas Albanske spomenice... .

NEĆE PERIĆI MOJU MAJKU NERVIRATI
„Ubili su čak i trojicu braće Perića iz Stava, zajedno sa ocem samo zato što je krava njihove komšinice pojela kukuruze pa su se žalili novoj vlasti, a majka mladog skojevca se nervirala. „Neće Perići moju majku nervirati“, rekao je i stavio ih na spisak.“
(Sveštenik Mladen Šobot)


- Prema svedočenju pravnika Petra Kuzenka, njegov otac Vasilije, profesor muzike i predvodnik nekoliko predratnih Horova u Kraljevini, likvidiran je na Starom mostu. Tamničari su tog 26. oktobra poslali mladog skojevca da iz kuće profesora Kuzenka donese violinu. Kada ga je profesorova supruga upitala šta će mu violina u zatvoru, odgovorio je: ,,Sad će on malo da nam svira“. Nosilac ordena Svetog Stanislava i Medalje doma Romanovih odbio je da svira. Svejedno bi ga ubili, dodaje Šobot.
Bilo i ličnih osveta. Na mostu je ubijen student Milan Bečejić, najbolji lirski tenor Kraljevine Jugoslavije. U njega je, navodno, bila nesrećno zaljubljena partizanka Seka Devečarska.

Foto: Glas Podrinja


Stari most postao je mesto zločina, a Sava zajednička grobnica za sve koje je ondašnja vlast proglasila izdajnicima i narodnim neprijateljima.

Spomen hram posvećen nevinim žrtvama podignut je 2006. godine, na inicijativu Udruženja građana „Most“.
M.Filipović

Najnoviji broj

2. februar 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa