Rođena sam u ulici Stojana Novakovića, u izbegličkoj porodici. Moji su došli sa usvojenom i svojom ćerkom i onda sam se ja neplanirano rodila u izbeglištvu i nemaštini. Oca su mi ubili kad sam bila beba, odrastala sam kao dete narodnog neprijatelja.
Jednom, kad sam se razbolela, majka je tražila lek za mene, a dobila je odgovor: „Drugarice, ljekove čuvamo za đecu našijeh drugova.“ Ni lek nisam dobila. A onda je dobri doktor Knežević, kada su ga pitali koliko meni lekova treba, rekao: „Sve treba, 500 komada“. Pogledao me je Gospod Bog, zbog toga sam i preživela.
Moj otac je službovao na Cetinju, u žandarmerijskom puku kada su došli Italijani. Svi koji nisu rođeni tu, morali su da napuste Crnu goru i tako su oca poslali za Beograd, a iz Beograda za Šabac. Bila sam već odrasla osoba, udata i majka dvoje dece kada sam saznala da smo bili izbeglice. Majka je to krila: „Tata je dobio premještaj“.
Živeli smo u dve sobe u ulici Stojana Novakovića 19. Treća kuća od nas bila je kuća Žike Popovića. Tu je živeo njegov sin Mikica koji je bio nešto stariji od mene, a u dvorištu je bila jedna česma i jedna predivna kruška iznad te česme na desnoj strani. Tu sam kao devojčica od četiri godine, a već starmala, pumpala vodu. Kad god bi Mikica stao na stepenik, rekao bi: „Seko, uzmi kruške, naberi“. Nikad ih nisam uzela, ali nisam ni zaboravila. Za mene je, kao dete narodnog neprijatelja od koga su svi okretali glavu, to bilo ogromno. Majka mi je pričala da joj je Vuka Popović omogućila da preko Lepe Tanasić dobije posao u Domu za ratnu siročad kao pomoćna kuvarica. Ta ratna siročad bili su moji prvi drugari, jer me je majka vodila na posao. Pamtim da smo posle dve godine, zahvaljujući Lepi Tanasić, dobili šporet.
Foto: Glas PodrinjaTog dana kad su mog oca ubili, imala sam deset meseci i 26 dana. Nisu dovoljne reči da iskažu koliko mi znači hram na obali Save i mogućnost da dođem i dodirnem ploču. Ne mogu da ne pomenem dr Živka Topalovića i sveštenika Vojislava Petrovića, koji su najzaslužniji što je ova crkva podignuta. Njihova ideja, želja i istrajnost za mene ima ogromno značenje jer u ovaj hram dolazim kao da idem ocu na grob. Otac je mnogo godina bio bezgrobni... Duboko verujem da sve duše nevino stradalih dolaze da na plamenu sveće i kandila ogreju duše jer su u hladnoj vodi završili svoje živote.
Moram da pomenem predivne, dobre ljude koji su 1944. godine, kada su oca uhapsili na njegovu krsnu slavu, Aranđelovdan, napisali u peticiji da je on dobar čovek i tražili da ga vrate kući. Nikad nisam ušla u crkvu a da se ne pomolim za duše tih dobrih ljudi, jer te godine suprotstaviti se vlasti i reći nešto što ne ide njima u prilog, bilo je ravno gubitku glave. Oni su rizikovali svoje živote da kažu istinu. To me je motivisalo da ceo život posvetim potrazi za istinom jer istina oslobađa. Majka Milica nije, ali sam ja dočekala rehabilitaciju svoga oca, da se spere ljaga sa njegovog imena. Zvao se Milan Milanović.
Moj otac je otišao tako što je pevao pored prozora i rekao: „Noćas idem na onaj svet“. I taj svet se duboko urezao u moj dušu, znam da postoji jer sam odrasla uz priče o onom svetu i nemam strah od njega. Smireno ću otići tamo kad me Gospod prizove.
