16. mart 2023.16. mar 2023.
Svaka liturgija je poziv na pričest
U ŠABAČKOJ GIMNAZIJI ODRŽANO PREDAVANjE EPISKOPA JEROTEJA

Svaka liturgija je poziv na pričest

Post postoji kao institucija, kao podvig, kao askeza i kod nas se uvrežio stav o (ne)dostojnosti nekoga ko prilazi svetim tajnama. Međutim, Liturgija se ne može služiti ako se niko ne pričesti. Post nije preduslov za pričest
U prepunoj Svečanoj sali Šabačke gimnazije, Episkop Šabački g. Jerotej održao je predavanje na temu Ispovest i pričešće – pastirski pristup.

Moderator je bio sveštenik Nikola Kovačević koji je, između ostalog, rekao da se Crkva, vekovima, sledujući učenje Gospoda Isusa Hrista, sa grehom i smrću bori kroz Svetu Liturgiju i, u vezi sa njom, Svetom tajnom ispovesti.

Vladika Jerotej, koji je više od dvadeset godina proveo u opštežiću manastira Kovilj, pre nego što je, kao Episkop postao čuvar predanja pravoslavne crkve, govorio je o Svetoj tajni ispovesti i pričesti.

- Već sam, prilikom svoje besede na ustoličenju, rekao da ću, u svojoj pastirskoj i duhovnoj delatnosti u Eparhiji, posebnu pažnju posvetiti svetotajinskom životu, naročito, svetom pričešću. Upravo kroz svetu tajnu prišeća trudiću se da ucrkovljujem verni narod i da ga dublje ugrađujem u telo Hristovo.

SVETA TAJNA PRIČEŠĆA
Sveta tajna pričešća povezana je i poistovećuje se sa svetajnom Hristove crkve – Liturgijom, ili Evharistijom. Ona je tajna zato što se na Svetoj Evharistiji konstituiše sama Crkva kao sabor svih vernih na čelu sa sveštenstvom, odnosno, Episkopom kao predstojateljem. Na tom sabranju prisutni su svi živi, upokojeni i svetitelji Božji. Svi smo mi Crkva i svi sačinjavamo Svetu Liturgiju, koja je je služba nad službama u kojoj se projavljuje tajna Crkve u kojoj je prisutan sam Bog, Hristos u svetim darovima, Telu i Krvi, svetom pričešću, u zajednici vernih. U molitvi prizivamo Duha Svetoga da siđe ne samo na predložene darove, nego i na sve nas. Na taj način se konstituiše Crkva, postaje zajednica svetih, carsko sveštenstvo, jer jedino sveti mogu pristupiti svetinji. Istovremeno, Duh Sveti silazi na hleb i vino, koji postaju Telo i Krv Hristova. Na poziv đakonov da narod obrati pažnju, sveštenik uzdiže Agnec, osvećeno Telo Hristovo, i govori: „Svetinje svetima“, zato što na Liturgiji Duh Sveti silazi na verne i osvećuje nas, da bi nas očistio od greha i omogućio nam da da pristupimo svetinji i pričestimo se. Prilikom Epikleze, priziva Svetoga Duha na Liturgiji, Sveti Duh silazi i pretvara hleb i vino u svete darove. Mi se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovom i na taj se osvećujemo i postajemo čestice, delovi Crkve, sabornog tela Hristovog. Na taj način potvrđujemo svoju najdublju pripadnost Bogu i najtešnje se sjedinjujemo sa Njim, zahvaljujući Sinu Božjem, drugom licu Svete Trojice koji je postao čovek i uzeo ljudsku prirodu, koju je spasao, osvetio, presazdao i uspostavio novi savez između čoveka i Boga, večan i nenarušiv. Hristos je došao da bi rešio naš najveći problem, smrt, koja je ušla u ovaj svet kroz Adama, koji nije želeo da živi u porodici sa Bogom, nego da se odvoji i živi po svome. Cena tog puta je bila smrt, a posledica te smrti bolest i stradanja i patnje najrazličitijih vrsta. Hristos je došao da ispravi grešku Adamovu, koja je, nažalost, postala sklonost ljudske prirode sa kojom se sada rađamo. Hristos je ispunio Stari zavet, sve zapovesti Božje i na kraju bio raspet na krstu, umro za sve nas i uzeo na sebe sve grehe ovoga sveta od prvog do poslednjeg čoveka koji će živeti pre Apokalipse. Hristos je vaskrsao ljudsku prirodu. Kada se pričešćujemo Telom i Krvlju Vaskrslog Hrista, pobeđujemo smrt, jer uzimajući Sveto pričešće učestvujemo i u Njegovom božanstvu preko ljudske prirode Isusa Hrista i postajemo bogovi po blagodati, kako su govorili sveti oci, odnosno postajemo besmrni, čak i bepočetni. Zato je sveta Liturgija centar našeg života, jer rešava naš suštinski problem, a to je smrt. Liturgija se i služi da bismo se pričestili. To je njen krajnji smisao. Važno je da osvešćujemo svetu tajnu pričešća, da je razumemo na pravi način, onako kako su je vekovima razumeli sveti oci. Zbog turskog ropstva i potonjih ratova, dugo nismo imali pristup toj literaturi, borili smo se da preživimo i svedočili veru kako smo znali i umeli, pre svega svojim životom, kroz sveto predanje i običaje. Zahvaljujući veri smo preživeli i postojimo kao hrišćani, međutim, potrebno je da je izučavamo, da razumemo svoju veru kako bismo je dublje doživeli i više se radovali i ovome životu, predokušavali veliku tajnu Carstva Božjeg koja se upravo kroz Svetu Liturgiju odvija. Zato sam sve pozvao da prilazimo Svetom pričešću što češće, a ideal je, čemu treba da težimo, da se pričećujemo na svakoj Liturgiji.

Post postoji kao institucija, kao podvig, kao askeza i pod uticajima Zapada i kod nas se uvrežio stav o (ne)dostojnosti nekoga ko prilazi svetim tajnama. Međutim, Liturgija se ne može služiti ako se niko ne pričesti, post nije preduslov za pričest. Naš život se sastoji i protiče između dve liturgije, od nedelje do nedelje, od nedelje do praznika. Ukoliko pravilno pristupamo ovoj tajni, trebalo bi da se pričešćujemo svaki put kada se služi Sveta Liturgija. Naravno, to ne znači da ne treba da poštujemo post i molitveno pravilo koje je Crkva propisala svima.

SVETA TAJNA ISPOVESTI
Sveta tajna ispovesti oduvek je postojala u Crkvi, najpre kao Sveta tajna pokajanja u širem smislu, a sama ispovest kao projava tog pokajanja. I ona ima svoj kontinuitet još od apostolskih vremena. Gospod Isusu Hristos je svojim apostolima dao mogućnost praštanja grehova: „Kojima oprostite grehe, oprostiće im se, kojima zadržite, biće zadržani“. Episkopi su nastavljači svetih apostola (prejemnici) i upravo oni su ti koji u ime celokupne crkvene zajednice razrešuju grešnika koji se kaje, jer je episkop na mestu i obličju Hristovom prvenstveno na Evharistiji. U tom smislu i treba shvatiti njegovo razrešenje grehova, koje može samo Bog da razreši. Na Svetoj tajni ispovesti, sveštenik je samo svedok čovekovog pokajanja i želje da promeni svoj život, a Hristos je taj koji oprašta. Pokajanje znači promenu uma, ili preumljenje, što ne bi trebalo shvatiti samo u smislu samousavršavanja, promene ponašanja, težnje ka vrlini, jer to imamo i u drugim religijskim sistemima, nego u kontekstu zajednice. Kajemo se zbog liturgijske zajednice koja istovremeno predstavlja predokušavanje večne zajednice. Ona je ikona Carstva Božjeg. Ikona ili slika raja u koji verujemo. Samo pokajanje, odnosno ispovest kao manifestacija pokajanja, nije krajnji cilj hrišćanskog života, već je preduslov života u Hristu. Pokajanje je obnavljanje svetog krštenja, put vraćanja Crkvi, mogućnost učvršćivanja i obnavljanja zajednice sa Hristom u Evharistiji. Pokajanje predstavlja disciplinsku meru Crkve, konkretne liturgijske zajednice prema palome verniku, delu Tela Hristovog koji strada, njegovo privremeno odlučenje od te zajednnice, od Svete tajne pričešća, uz odgovarajuću epitimiju, post i molitvu, da se ne bi otrovala grehom i stradala čitava zajednica. Dakle, pokajanje nije samo lični čin, u njemu učestvuje zajednica koja podržava palog člana svojom molitvom, sve vreme koliko je odlučen od Svetog pričešća. Po okončanju epitimije, pokajnik se ponovo prima u liturgijsko opštenje i dozvoljava mu se da se pričesti i sjedini sa Bogom, jer se Krv i Telo Hristova daruju na oproštenje grehova. Dakle, Sveta tajna ispovesti se dovršava, okončava u Svetome pričestu. Tek kada se pričestimo, mi obnavljamo zajednicu sa Bogom i opraštaju nam se svi gresi. Zahvaljujući tom opraštanju, možemo da budemo sjedinjeni sa Bogom, jer ne može grešnik da uđe u Carstvo Nebesko. U Crkvi, svi koji se kaju postaju učesnici novoga života i budućeg Carstva Božjeg. Svetu tajnu pokajanja ne možemo da razumemo bez Evharistije, bez Liturgije i aktivnog života u njoj. Sve drugo predstavlja individualistički pristup koji nas neće dovesti do puta radosti i smirenja, nego će nas voditi u neku vrstu samomnjenja, sujete, gordosti... U Crkvi kao velikoj porodici, možemo sebe da vidimo onakve kakvi jesmo, a ukoliko samo za sebe živimo, s obzirom da je čovek sklon samomnjenju i lepom mišljenju o sebi, onda imamo iskrivljeno mišljenje o sebi. Zbog toga je neophodno razvijati liturgijsku zajednicu, a kroz život i učešće u njoj, razumećemo i hrišćanske tajne, između ostalog i svetu tajnu ispovesti.

Nakon predavanja, Episkop Jerotej odgovarao je na pitanja prisutnih. Izdvojili smo jedno: Sveta tajna ispovesti se najčešće u našoj Eparhiji obavlja za vreme Liturgije. Kako Vi vidite tu praksu?

- Ta praksa je uslovljena određenim istorijskim okolnostima, nedostatkom sveštenstva i raznim teškoćama, pogotovo u vreme ateizma, kao i nekim praktičnim momentima. Međutim, bez obzira što je takva ispovest dejstvujuća, smatram da bi izmeštanje ispovesti iz Svete Liturgije doprinelo razvoju i boljitku duhovnog života u ovoj Eparhiji.
M.F.

Najnoviji broj

11. jul 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa