„Istinska i pravilna molitva nizvodi blagodat Božiju u našu dušu. Zato je post neophodan.“
POVODOM ČASNOG POSTA: RAZGOVOR SA SVEŠTENIKOM NIKOLOM KOVAČEVIĆEM
Izgrađivanje blagorodnosti unutrašnjeg čoveka
Post ima za cilj da nas smiri, umiri telesne pokrete i oslobodi prostor za duhovno delanje kroz opuštanje stega koje nas drže prikovanima za prirodu ovoga sveta. Oslobađajući nas od toga, čini da smo sposobniji za molitvu, za razmišljanje o duhovnim stvarima, o Bogu. To se onda i praktično pokazuje u našem svakodnevnom odnosu, ne samo prema sebi samima, nego i prema Bogu i bližnjima. Ako sam kadar da se kontrolišem u onome što mi je nužno (hrani), onda sam kadar i da ne budem rob samougađanju i ličnom komforu. Ono što je još važnije, kada svojom (dobrom) voljom pokoravam stihiju sopstvene prirode, tek onda sam sposoban za bližnjega, za žrtvu, za ljubav, za dobrotu, bezuslovno
Povodom Časnog posta, koji je počeo u ponedeljak, 27. februara, svete četrdesetnice koja nas priprema za praznik nad praznicima - Vaskrsenje Hristovo, razgovarali smo sa sveštenikom Nikolom Kovačevićem.
Čemu nas o postu uči pravoslavno predanje?
- Post je jedna od osnovnih stvari pri postavljanju temelja u našem sveukupnom duhovnom delanju. U nedelju siropusnu, uoči početka velikog vaskršnjeg posta, poznatog i po imenu sveta četrdesetnica, Crkva se u bogoslužbenom kontekstu seća izgnanja Adamovog iz raja zbog narušavanja Božije zapovesti o nejedenju sa drveta poznanja dobra i zla. Tog dana čita se poglavlje iz Jevanđelja o opraštanju bližnjima njihovih greha, kao i o pravilnom načinu posta i praktikovanja vrline (Mt 6,14-20). Na jednostavan način, Crkva nas kroz bogoslužbeno naglašavanje ovih momenata uvodi u period kada bi trebalo svi da, posteći telom i duhom, obraćamo pažnju na dve najvažnije Božije zapovesti date nam u Novom Zavetu: zapovesti o ljubavi prema Bogu i čoveku.
Zašto, zapravo, postimo?
- Kroz post hranom, učimo se poslušnosti Bogu, koja je za nas spasonosna. Adam je u raju bio neposlušan Bogu, narušio je post koji mu je dat da ga utvrdi u pravilnom poimanju sveta i svoga mesta u svetu. Tako je od čuvara ovoga sveta kojem je Bog podario plodove ovoga sveta za hranu telu, dok se istovremeno duh napajao blagodatnim energijama Božijim zahvaljujući bliskosti sa Njim, postao onaj koji je, ne nalazeći se više u blizini Božijoj, počeo da uništava i iskorišćava ovaj svet uzimajući od njega sve što je potrebno i telu i duhu. Naravno, kraj tome je u smrti, jer ovaj svet ne osigurava besmrtnost, nego samo ograničeno trajanje, pošto je i sam takav.
Isus Hristos, „vododelnica“, kako je govorio za Njega Sveti Vladika Nikolaj, dao nam je potpuno drugačiju perspektivu odnosa prema Bogu i svetu?
- U poslušnosti Bogu, telo se hrani plodovima ovoga sveta, a duša svakom vrlinom kojoj je uzročnik sam Bog kroz zapovesti koje su nam date. Tako je u Crkvi svako vreme blagosloveno: kako vreme u kojem nam je na prvom mestu praznična radost i odmor od podviga i duhovnih napora, tako i vreme u kojem se više no obično posvećujemo duhovnoj borbi, iščekujući istinsku radost praznika ka kome se krećemo. Vreme posta pred Vaskrs provodimo u postu po meri svojih snaga i blagoslovu sveštenika/duhovnika, pokajanju za grehe i ispovesti, praktikovanju vrlina, učestalijem dolasku u hram na bogosluženje. Tako se krećemo ka najvećem prazniku Crkve čiji sadržaj predstavlja Hristova pobeda nad grehom i smrću, što je istovremeno i naša pobeda, jer je to Hristos radi nas učinio.
Post nije dijeta, ili nekakva vežba za telo, koja je sama sebi cilj?
- Post bi trebalo posmatrati u njegovom prirodnom kontekstu, a to je bogoslužbeni ritam Crkve. On ima za cilj da nas smiri, umiri telesne pokrete i oslobodi prostor za duhovno delanje kroz opuštanje stega koje nas drže prikovanima za prirodu ovoga sveta. Oslobađajući nas od toga, čini da smo sposobniji za molitvu, za razmišljanje o duhovnim stvarima, o Bogu. To se onda i praktično pokazuje u našem svakodnevnom odnosu, ne samo prema sebi samima, nego i prema Bogu i bližnjima. Ako sam kadar da se kontrolišem u onome što mi je nužno (hrani), onda sam kadar i da ne budem rob samougađanju i ličnom komforu. Ono što je još važnije, kada svojom (dobrom) voljom pokoravam stihiju sopstvene prirode, tek onda sam sposoban za bližnjega, za žrtvu, za ljubav, za dobrotu, bezuslovno. Naravno, ovo nije nekakva ljudska disciplina i tehnika. To je dar Božiji, za koji, da bi se usvojio, treba čovek da se bori.
Da li možemo govoriti o telesnoj i duhovnoj dimenziji posta, ili je to neodvojivo?
- Svako takvo razlikovanje je teorijsko. U svakodnevnom životu, post je istovremeno duhovni i telesni, kao što je čovek istovremeno i neraskidivo duša i telo. Istinski post je kada, posteći hranom, tj. malo, umereno i tek određenu vrstu hrane uzimajući, a više ne jedeći nego hraneći se, praktikujemo ono što daje smisao našim telesnim naporima, a to je vrlina. Opraštati onima koji su nas uvredili, prema svakome se ophodeći kao prema braći i sestrama, činiti dela milosrđa onima kojima je to istinski potrebno, bilo materijalne ili nematerijalne prirode. Ovde ne mislim na psihološki efekat koji dolazi od davanja sitnog novca profesionalnim prosjacima ispred crkve, već na istinski osećaj da pored mene postoji neko drugi, koga ne treba zanemariti i koji može ponekad imati potrebu za mnom, ili nečim što imam. Tada je svaki moj napor, bilo telesni ili duhovni, nešto što me otvara da se sa slobodom mogu moliti Bogu. A istinska i pravilna molitva nizvodi blagodat Božiju u našu dušu. Zato je post neophodan!
Dešava se da neko, ne poznajući suštinu posta, promaši i njegovu poentu?
- Pravilan post i negovanje vrline treba da bude usmereno samo i isključivo na izgrađivanje blagorodnosti našeg unutrašnjeg čoveka. Nikada ne sme da bude predmet hvalisanja i preuznošenja nad drugima. Tome nas uči sam Gospod (Mt 6,17-18). Svako naše vrlinsko delanje treba da bude sakriveno od očiju drugih, da bi imalo blage plodove. Ponekad sam svedok tome da se ljudi hvale kako i koliko poste, pritom nipodaštavajući nekog drugog ko to tako ne čini. Svako takvo hvalisanje je prazno i štetno. Vrlina treba da izgrađuje, a to može samo ako se dela u ljubavi prema Bogu i bližnjima. Ako se to čini radi ljudske sujete, onda je to dupli promašaj. Zato, imajući poverenja u Boga da neće prevideti nijednu dobru stvar koja se Njega radi čini, treba da učinimo da vreme posta iskoristimo tako da budemo dostojni poverenja koje Gospod ima u nas kad nam je darovao ovaj život.
Post se ponekad, u svesti današnjih hrišćana, razume kao formalni preduslov za sveto pričešće?
- Mnogi misle da moraju nekoliko dana strogo postiti da bi se mogli pričestiti. Takvo pojednostavljivanje često ide na štetu kako razumevanja posta i njegovog značaja, tako i na štetu razumevanja samog pričešća. Sveto pričešće je dar svakom krštenom čoveku da može učestvovati u životu samoga Boga i imati predukus blagodati Božije kojom ćemo živeti u Carstvu Božijem. Post, pak, jeste sredstvo kojim se lakše pokazuje naša namera da zaista slobodno i od svoje volje hoćemo da učestvujemo u životu koji nam Bog daruje. Sveto pričešće je Telo i Krv Spasitelja našega koja nam se bezuslovno daruje i za koju niko nikada ne može biti dostojan, ma šta da učini na ovome svetu. Ne sme se razumeti kao nagrada za period nejedenja koji neko preuzima na sebe, niti, pak, kao obaveza Božija prema nama. Postom, molitvom, neprestanom borbom sa grehom i negovanjem vrline, prosto potvrđujemo da hoćemo da prihvatimo taj dar Božiji kako dolikuje, jer samo na taj način možemo biti u blizini Božijoj. Zato se nikada ne može reći da je post nepotreban.
Šta biste poručili čitaocima našeg lista?
- Citiraću Sv. Vladiku Nikolaja: „Ko posti, dušu gosti“, izražavajući nadu da će mnogi koji se osmele da provedu ovo vreme posta kako treba, dočekati da osete u punoći radost praznika svetlog Hristovog vaskrsenja.
Čemu nas o postu uči pravoslavno predanje?
- Post je jedna od osnovnih stvari pri postavljanju temelja u našem sveukupnom duhovnom delanju. U nedelju siropusnu, uoči početka velikog vaskršnjeg posta, poznatog i po imenu sveta četrdesetnica, Crkva se u bogoslužbenom kontekstu seća izgnanja Adamovog iz raja zbog narušavanja Božije zapovesti o nejedenju sa drveta poznanja dobra i zla. Tog dana čita se poglavlje iz Jevanđelja o opraštanju bližnjima njihovih greha, kao i o pravilnom načinu posta i praktikovanja vrline (Mt 6,14-20). Na jednostavan način, Crkva nas kroz bogoslužbeno naglašavanje ovih momenata uvodi u period kada bi trebalo svi da, posteći telom i duhom, obraćamo pažnju na dve najvažnije Božije zapovesti date nam u Novom Zavetu: zapovesti o ljubavi prema Bogu i čoveku.
Zašto, zapravo, postimo?
- Kroz post hranom, učimo se poslušnosti Bogu, koja je za nas spasonosna. Adam je u raju bio neposlušan Bogu, narušio je post koji mu je dat da ga utvrdi u pravilnom poimanju sveta i svoga mesta u svetu. Tako je od čuvara ovoga sveta kojem je Bog podario plodove ovoga sveta za hranu telu, dok se istovremeno duh napajao blagodatnim energijama Božijim zahvaljujući bliskosti sa Njim, postao onaj koji je, ne nalazeći se više u blizini Božijoj, počeo da uništava i iskorišćava ovaj svet uzimajući od njega sve što je potrebno i telu i duhu. Naravno, kraj tome je u smrti, jer ovaj svet ne osigurava besmrtnost, nego samo ograničeno trajanje, pošto je i sam takav.
Isus Hristos, „vododelnica“, kako je govorio za Njega Sveti Vladika Nikolaj, dao nam je potpuno drugačiju perspektivu odnosa prema Bogu i svetu?
- U poslušnosti Bogu, telo se hrani plodovima ovoga sveta, a duša svakom vrlinom kojoj je uzročnik sam Bog kroz zapovesti koje su nam date. Tako je u Crkvi svako vreme blagosloveno: kako vreme u kojem nam je na prvom mestu praznična radost i odmor od podviga i duhovnih napora, tako i vreme u kojem se više no obično posvećujemo duhovnoj borbi, iščekujući istinsku radost praznika ka kome se krećemo. Vreme posta pred Vaskrs provodimo u postu po meri svojih snaga i blagoslovu sveštenika/duhovnika, pokajanju za grehe i ispovesti, praktikovanju vrlina, učestalijem dolasku u hram na bogosluženje. Tako se krećemo ka najvećem prazniku Crkve čiji sadržaj predstavlja Hristova pobeda nad grehom i smrću, što je istovremeno i naša pobeda, jer je to Hristos radi nas učinio.
Post nije dijeta, ili nekakva vežba za telo, koja je sama sebi cilj?
- Post bi trebalo posmatrati u njegovom prirodnom kontekstu, a to je bogoslužbeni ritam Crkve. On ima za cilj da nas smiri, umiri telesne pokrete i oslobodi prostor za duhovno delanje kroz opuštanje stega koje nas drže prikovanima za prirodu ovoga sveta. Oslobađajući nas od toga, čini da smo sposobniji za molitvu, za razmišljanje o duhovnim stvarima, o Bogu. To se onda i praktično pokazuje u našem svakodnevnom odnosu, ne samo prema sebi samima, nego i prema Bogu i bližnjima. Ako sam kadar da se kontrolišem u onome što mi je nužno (hrani), onda sam kadar i da ne budem rob samougađanju i ličnom komforu. Ono što je još važnije, kada svojom (dobrom) voljom pokoravam stihiju sopstvene prirode, tek onda sam sposoban za bližnjega, za žrtvu, za ljubav, za dobrotu, bezuslovno. Naravno, ovo nije nekakva ljudska disciplina i tehnika. To je dar Božiji, za koji, da bi se usvojio, treba čovek da se bori.
Sveti Jovan Zlatousti je govorio: Post je hrana za dušu, i kako mrsna hrana utiče na telo, tako i post
krepi dušu, daje joj lakoću i polet, daje joj mogućnost da se podigne u visinu i razmišlja o onome što je gore, postavlja je iznad zadovoljstava i pogodnosti u svakodnevnom životu
Da li možemo govoriti o telesnoj i duhovnoj dimenziji posta, ili je to neodvojivo?
- Svako takvo razlikovanje je teorijsko. U svakodnevnom životu, post je istovremeno duhovni i telesni, kao što je čovek istovremeno i neraskidivo duša i telo. Istinski post je kada, posteći hranom, tj. malo, umereno i tek određenu vrstu hrane uzimajući, a više ne jedeći nego hraneći se, praktikujemo ono što daje smisao našim telesnim naporima, a to je vrlina. Opraštati onima koji su nas uvredili, prema svakome se ophodeći kao prema braći i sestrama, činiti dela milosrđa onima kojima je to istinski potrebno, bilo materijalne ili nematerijalne prirode. Ovde ne mislim na psihološki efekat koji dolazi od davanja sitnog novca profesionalnim prosjacima ispred crkve, već na istinski osećaj da pored mene postoji neko drugi, koga ne treba zanemariti i koji može ponekad imati potrebu za mnom, ili nečim što imam. Tada je svaki moj napor, bilo telesni ili duhovni, nešto što me otvara da se sa slobodom mogu moliti Bogu. A istinska i pravilna molitva nizvodi blagodat Božiju u našu dušu. Zato je post neophodan!
Dešava se da neko, ne poznajući suštinu posta, promaši i njegovu poentu?
- Pravilan post i negovanje vrline treba da bude usmereno samo i isključivo na izgrađivanje blagorodnosti našeg unutrašnjeg čoveka. Nikada ne sme da bude predmet hvalisanja i preuznošenja nad drugima. Tome nas uči sam Gospod (Mt 6,17-18). Svako naše vrlinsko delanje treba da bude sakriveno od očiju drugih, da bi imalo blage plodove. Ponekad sam svedok tome da se ljudi hvale kako i koliko poste, pritom nipodaštavajući nekog drugog ko to tako ne čini. Svako takvo hvalisanje je prazno i štetno. Vrlina treba da izgrađuje, a to može samo ako se dela u ljubavi prema Bogu i bližnjima. Ako se to čini radi ljudske sujete, onda je to dupli promašaj. Zato, imajući poverenja u Boga da neće prevideti nijednu dobru stvar koja se Njega radi čini, treba da učinimo da vreme posta iskoristimo tako da budemo dostojni poverenja koje Gospod ima u nas kad nam je darovao ovaj život.
Post se ponekad, u svesti današnjih hrišćana, razume kao formalni preduslov za sveto pričešće?
- Mnogi misle da moraju nekoliko dana strogo postiti da bi se mogli pričestiti. Takvo pojednostavljivanje često ide na štetu kako razumevanja posta i njegovog značaja, tako i na štetu razumevanja samog pričešća. Sveto pričešće je dar svakom krštenom čoveku da može učestvovati u životu samoga Boga i imati predukus blagodati Božije kojom ćemo živeti u Carstvu Božijem. Post, pak, jeste sredstvo kojim se lakše pokazuje naša namera da zaista slobodno i od svoje volje hoćemo da učestvujemo u životu koji nam Bog daruje. Sveto pričešće je Telo i Krv Spasitelja našega koja nam se bezuslovno daruje i za koju niko nikada ne može biti dostojan, ma šta da učini na ovome svetu. Ne sme se razumeti kao nagrada za period nejedenja koji neko preuzima na sebe, niti, pak, kao obaveza Božija prema nama. Postom, molitvom, neprestanom borbom sa grehom i negovanjem vrline, prosto potvrđujemo da hoćemo da prihvatimo taj dar Božiji kako dolikuje, jer samo na taj način možemo biti u blizini Božijoj. Zato se nikada ne može reći da je post nepotreban.
Šta biste poručili čitaocima našeg lista?
- Citiraću Sv. Vladiku Nikolaja: „Ko posti, dušu gosti“, izražavajući nadu da će mnogi koji se osmele da provedu ovo vreme posta kako treba, dočekati da osete u punoći radost praznika svetlog Hristovog vaskrsenja.
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
