Žalim svaku pocepanu fotografiju

Život čika Steve obeležila je vojska, prekomande, odlasci, prolasci, dolasci, širom SFRJ, ali i drugih kontinenata. Sreću je pronašao u Šapcu, kao i večni dom. Šapčani ga pamte po večitoj spremnosti na razgovor i neizostavnom fotoaparatu. Donosimo vam priču sa Stevom Stojanovićem objavljenu 26. januara 2017. godine u Glasu Podrinja...

Jedna reč može imati mnogo značenja, ali slika vredi „hiljadu reči“. Svaki album za vlasnika je neprocenjiv, u svakoj fotografiji nalazi se bar jedna priča i staviti cenu na nju, znači staviti cenu na život i uspomene

- Fotografija je jedan trenutak, neponovljiv, a najviše me rastuži uništena slika. bez obzira ko je i šta je na njoj. Sećanja se brišu, potiskuju, menjaju, mogu da zavaraju, a samo ona ima moć da nas vrati u prošle dane, ne samo one sa fotografije, već i momente koji se vezuju za to vreme. Nigde nismo mlađi nego na slici – kroz osmeh konstatuje Steva Stojanović.

Na svet “čika Steva” došao je u selu Gornji Drenovac, opština Žitorađa. Posao pri ondašnjoj JNA “šeta” ga diljem SR Srbije. Krenuo je od Svilajnca, a potom prekomandama, redom se seli u: Kraljevo, Karlovac, Svilajnac, Obrenovac i za kraj Šabac. U našem gradu dočekao je penziju, a kraj Save provodi i “treće doba”. Prvi fotoaparat imao je u rukama 1955. godine. “Zamrznuo” je trenutke sa utakmice garnizona Svilajnac i “Sloge” Despotovac i odmah shvatio da je to hobi za njega. Donosi, pre svega, zadovoljstvo.

Sećanja se brišu, potiskuju, menjaju, mogu da zavaraju, a samo ona ima moć da nas vrati u prošle dane, ne samo one sa fotografije, već i momente koji se vezuju za to vreme. Nigde nismo mlađi nego na slici

-Nisam rođeni Šapčanin, ali sam ovaj grad zavoleo i uvek ga nazivam “mojim”. Trudim se da ne propustim nijedan važan sportski i kulturni dogaðaj. Nekada me zovu, ali uglavnom odem samoinicijativno. Jedino ne idem na političke događaje, niti slikam političare. Imao sam priliku da se susretnem sa Ivicom Dačićem, mojim „zemljakom“, tako sam ga pozdravio i to je dovoljno. Uvek nosim fotografije koje razvijem. Kada sretnem njihove junake, uručim ih, a ukoliko u tom trenutku nemaju novca, uvek odgovorim: „Kada me sledeći put vidiš, ako se setiš, daćeš mi“.

Tokom radnog veka bio je pasionirani izviđač i saradnik vojnih listova sa armijskih događaja. Pratio je svečanosti, nagrađivanja primernih vojnika, prijeme u Savez komunista, vojne vežbe.

- Tri decenije bio sam dopisnik. Od penzije prvo pratim Mačvu, pa sve ostalo. Deset godina sam sudio, ali u nižim rangovima. Teško je bilo napredovati uz prekomande, a priznajem da i nisam bio neki arbitar. Volim sve sportske masovne događaje, godišnjice istorijskih događaja, a imam i fotografije Šapca iz svih godišnjih doba, trenutaka koji se ne zaboravljaju.

Fotografisaće, dokle god ga služe noge da hoda, ruke da slika i oči da vidi. Dobar prijem kod svih govori da „nema odlaganja aparata u vitrinu“.

- Imam tek 81 godinu (smeh). Promenio sam desetak aparata i ma šta govorile karakteristike, cena, nešto treće, za mene nema lošeg aparata, već sliku određuje onaj ko je iza njega. Svaka slika je vredna bez obzira ko je na njoj – zaključuje Stevan Steva Stojanović deleći san o gradskoj galeriji.

- Šabac zaslužuje jednu galeriju fotografija znamenitih Šapčana sa kratkim biografijama. Da mogu, sam bi ih stvorio, no ne mogu, ali se nadam da će jednom naš grad dobiti ovakvu postavku.