Štitar je podsećao na Kentaki

Teško je danas u Štitaru, blizu Šapca pronaći porodicu koja nije odgajala trkačke konje. Pedesetih godina prošlog veka po ovome dinamičnom sportu (konjički) koji je oduvek privlačio veliku pažnju u Mačvi, izdvajale su se porodice Marjanovića, Tadića, Sokića, Arsenovića, Đurića, Milićevića, Tufegdžića, Maksimovića, Pavlovića, Gavrića, Vukomanovića, Brajića...Kad nastupaju galoperi iz Štitara, mnogi kačketi, što je bilo obeležje ovdašnjih meštana, kažu bolji poznavaoci konjičkog sporta leteli su uvis u znak oduševljenja žitelja sela, zbog pobeda njihovih ljubimaca.

-Bilo je tu i jako emotivnih trenutaka. Te događaje treba posmatrati u duhu tadašnjeg vremena, ali jednom rečju, kad Nemanja i Joca beleže svoje konje u trku, drugi su se plašili da to čine, te je bilo i više nesportskih slučajeva o kojima ne bih ovom prilikom, kaže iskusni i priznati poznavalac ovog dinamičnog sporta, doktor Mile Nikolić sa Kormana, koji danas neguje višegodišnju praksu bavljenja konjičkim sportom koju su započeli njegov deda i otac. On se seća vrhunskih rezultata koje je ostvarivala Bombina kao dvogodka.

-O uspesima konja Nemanje Marjanovića nije potrebno trošiti reči. Dodao bih samo ovom prilikom da je Jovan Brajić, poznatiji po nadimku Joca odgajio Bujka, jednog od najboljih polukrvnih trkačkih konja u tadašnjoj Jugoslaviji i uvek je imao dobre trkačke konje, dodaje Nikolić.

-On pamti i pobedonosni pohod Galipoljke, kobile Nemanje Marjanovića iz Štitara koja je 1956. godine u trci grada Beograda stigla prva na cilj.

-Sećam se kako je Nemanja u pobedničkom padoku na hipodromu u Beogradu držao veliki pehar u nekom za naše prilike čudnom odelu s čuvenim štapom u ruci.

Galipoljkin sin Gari Grant je uspešno prešao „Veliku baru“ iz Štitara i u Americi opravdao u to vreme fantastičnu sumu novca za koju je prodat.

Mačvanin Senada Tadića u Bogatiću pobednik Mačvanskog derbija

Isto se odnosi i na Andriju Đurića, iz Štitara koji danas ima 80 godina, a brojne konje u svojoj maloj štali koje je pažljivo odgajao i uspešno jahao. Koristio ih je osim za trčanje i u plugu za oranje i druge poljoprivredne poslove. I ako je konje danas zamenio kravama, ljubav prema ovom dinamičnom sportu, večno mu se urezala u srce. Napravio je mali pano sa imenima svojih konja koji čuva na zidu. Daglas dva, Dalida, Dometa, Daglas jedan, Dion... podsećaju ga na lepe dane koje je posvetio ovim svojim ljubimcima. I danas hipodrom u Šapcu, kad god su trke, redovno posećuje.

Punim sjajem bljesnula je 1998. godine Skarlet O Hara, Dragoljuba Marjanovića iz Štitara. Osvojila je pet prvih mesta kao trogodka, uzastopno u klasnim trkama, a slične rezultate ostvarila je i sa četiri godine.

Iz Štitara su i čuveni džokeji: Uroš Lekić, Miodrag Tufegdžić-Dačin, Milan Milinković-Brkin, Andrija Đurić, Milan Dimitrić, Dragić Gavrić...

A zašto za ovo selo kaže da ga podseća na srpski Kentaki, ugledni doktor Mile Nikolić s početka ove priče, pominje i imena Dragoljuba-Dragana Krstića, koji je bio profesor na Višoj poljoprivrednoj školi u Šapcu i dugogodišnji direktor Konjičkog kluba „Sava“Šabac, potom i Milana Tufegdžića, predsednika pominjanog kluba i odgajivača konja. Obojica su rođeni u Štitaru.
Doktor Nikolić izdvaja reči uglednog profesora Krstića da konji nisu obeležje bogatih, već istinskih zaljubljenika u konjički sport.

Štitarci svakako to jesu, bez obzira što su svesni da je konjički sport veoma skup i zahteva dosta odricanja.

„Plava trava“ Kentakija koju su pasla mnoga šampionska grla bila je tih 50. godina prošlog veka blizu Štitara, danas je ostalo da se pamti i prenosi s kolena na koleno, kao kakva bajka.