U zagrljaju sa Hristom

Sa sveštenikom Nikolom Kovačevićem razgovarali smo o živom odnosu Boga i čoveka, hrišćanstvu kao odustajanju od komformizma i osuđivanju kao opasnosti kada čovek uđe u drugačiju vrstu udobnosti ukoliko se izgubi u lažnom osećaju samoispravnosti. O neporobljenosti i životu u svetu po načelima ljubavi i slobode. O Roždestvu Hristovom.

Nikad kao uoči proslavljanja Božića ne zvoni jače blaga vest?
- Dok god živimo, u podvigu smo kao hrišćani i trudimo se da do svakog čoveka dopre reč Jevanđelja Hristovog. To jeste zadatak Crkve, koja po prirodi nije samo blagodatna, nego i misionarska u onom smislu u kom je Hristos propovedao, nenametljivo, snagom i silom same reči i smisla koji stoji iza te Reči, jer Hristos jeste Reč (Logos, Slovo). Trudimo se da svaki čovek ima priliku da na svet i život reaguje imajući u vidu da postoji perspektiva zdravog odnosa prema Bogu, što jeste reč jevanđelja - blage vesti. Kada upravljamo svoj pogled ka Bogu, nalazimo izlaz iz beznađa i nedoumica. To je reč Jevanđelja koju Crkva predlaže čoveku svakog vremena, ne kao informaciju, nego kao život, radost izlaska iz tame na svetlost. Ovaj svet nije samo prostor muke i nevolje i sebičnog osvajanja prostora za sebe, nego može da ima i jednu blagodatnu dimenziju koja ne zavisi direktno od nas, nego od Boga od Koga je ovaj svet pomalo otet, a Koji, uprkos tome, nastoji da bude prisutan u ovom svetu po načelima ljubavi i slobode, u bestrasnom smislu reči. Za nas sloboda nije prosto izbor između različitih mogućnosti, nego sloboda za tu vrstu života sa Bogom, pred koji se, nažalost, prečesto nameće bezbroj prepreka.

KOMFORMIZAM I OSUĐIVANjE
Naša težnja ka udobnosti života nas zavodi da i hrišćanstvo uklopimo u njega i nađemo bezbedno mesto u Crkvi gde možemo da budemo pasivni, iznad situacije, da zauzmemo svoj ćošak. Ponekad smo u iskušenju da mislimo da smo bolji od drugih ako znamo određeni set „pravila“: kako se ljubi ikona, kako se pričešćuje, ako sedam dana jedemo na vodi, itd.. Istinsko hrišćanstvo, pak, predstavlja oslobođenje od komformizma. Crkva je prostor gde se učimo da volimo ljude, a ne prostor gde im sudimo.

Da li je hrišćanstvo izlazak iz zone komfora?
- U određenom smislu, jeste. No, hrišćanstvo nije protiv samog komfora. Štaviše, ono zagovara drugačiju vrstu komfora, koja je zdrava za naše biće. Međutim, komfor u okvirima ovog sveta, često jeste nešto što nas sputava. Što više stvari imamo, više se za njih vezujemo. Opet, što više stradamo, manje smo vezani za okolnosti koje nas inače porobljavaju i oslobađamo se za perspektivu suživota sa Bogom. Tek kad smo ugroženi, ne samo egzistencijalno, uviđamo koliko za gordost nema mesta i lakše tražimo Boga. Naš narod je to formulisao: „Bez nevolje nema bogomolje“. To može da znači da je naš odnos prema Bogu ponekad licemeran i da Ga tražimo samo kad nam je loše. Ipak, svetitelji svih vremena nas uče da to ipak znači da ne možemo ni da naslutimo kolika je vrednost činjenice da je Bog prisutan u ovom svetu, dok nas ne snađe neka muka. Po slabosti svojoj često se gordimo i mislimo da smo veliki. Međutim, ta iluzija se lako rasprši kad nas zaboli zub ili snađe neka veća nevolja. A onda, shvatimo da nam je često iskrivljena percepcija sveta oko nas i sebe u njemu. Tada nam je lako da se okrenemo Jevanđelju. Međutim, ne treba misliti da je nevolja neophodna da bismo živeli kao pravi hrišćani. U svemu ovome, glavno je reći da nas Hristos uči da ne zavisimo ni od kakvih okolnosti, nego da se u svakoj životnoj situaciji ponašamo odgovorno i dostojanstveno. Jevanđelje je otrežnjujuće i daje čoveku priliku da, realno gledajući na sebe i svet oko sebe, bude sposoban ne da bira između nametnutih mogućnosti, nego da bude slobodan za dobro i slobodan od greha. U svakom slučaju, da se oseća neporobljeno.

Hrišćanin je, ili bi bar trebalo da bude, neporobljen čovek?
- Ako gledamo na živote svetih, vidimo da su to ljudi koji su u sebi, u svom duhu, suštinski slobodni, bez obzira na okolnosti koje su za njih bile krajnje nepovoljne. Vladika Nikolaj je posle oslobođenja iz nemačkog ropstva rekao da bi sve ono života što mu je ostalo menjao za par minuta u Dahau, kad je doživeo viđenje Hrista. Tu vrstu slobode, radosti i egzistencijalne ispunjenosti, čovek može da doživi jedino u zagrljaju sa Hristom. U tom smislu, Crkva želi da svako bude slobodan, a to se ne postiže kroz insistiranje na komforu u okvirima ovog sveta, nego kroz podvig, kroz jasno i tvrdoglavo opredeljenje za dobro, kroz svestan izbor, uprkos brojnim iskušenjima na tom putu. Neki put su spoljašnje okolnosti takve da ne možemo mnogo da biramo. Ako se dogodi rat, ili pandemija, možemo da napravimo svestan izbor između očajanja i sagledavanja tih okolnosti kao takvih koje nisu u potpunosti određujuće, drugim rečima, da biramo da naš pogled bude usmeren ka Hristu koji nam daje snagu da izdržimo sve i da se očuvamo kao ljudi. Postoji i vreme posta kada sami biramo da se svesno odričemo svake vrste ugađanja sebi, da podnosimo žrtvu, činimo milostinju, da imamo veštački izazvane krize da bismo se, živeći u podvigu, odvajali od komfora kome teži naša lenjiva priroda i da gledamo u Boga koji nas oslobađa od svega toga.

TAMO GDE NAS BOG SUSREĆE
Crkva je kompas, lađa koja nas drži zajedno i zato nije primereno da ljudi tek tako lako odriču instituciju Crkve. Besmisleno je sebe lišavati lađe kojom krmani Hristos kao najsavršeniji kormilar u moru života koje je nemirno. Mnogi plivaju pored te lađe dobar deo životnog puta. Znam da je bilo slučajeva da i njima Hristos pruži ruku, ali ne treba sa ideološkim žarom odbacivati Crkvu kao način stizanja do Boga, ne kao posrednika u srednjevekovnom rimokatoličkom smislu, to nikada nije bila karkateristika pravoslavnih, nego kao prostor gde Bog susreće sve nas zajedno. Ne znam kako neko može da doživi istinsku radost Božića, a da se u isto vreme ne raduje Crkvi, pri tom ne mislim na administrativni aparat, koji mora da postoji, jer živimo u ovom svetu, nego na prostor gde se nalaze određeni ljudi ujedinjeni istom verom, gde se živi na određeni način, gde se Bog oprisutnjuje na nevidljivi način svojom blagodaću.

Taj pogled nam daje perspektivu večnosti, koja je savršeno drugačija?
- Šta može da ispuni egzistencijalnu prazninu? Mnogi nalaze ispunjenje u porocima koji ih istroše i kad tad dođu u situaciju u kojoj se našao bludni sin iz jevanđelske priče (Lk 15,11-32). Post, molitva, bogosluženja u hramu, bdenija, čitanje žitija, to su stvari koje traže napor i ponekad ne prijaju. Na samom početku, mi ne možemo da vidimo koliko je to dobro za nas. Baš tada bi trebalo da se trudimo, da tvrdoglavo insistiramo na tome, jer ćemo u jednom trenutku doći do toga da iskusimo što i svetitelji o kojima smo čitali. Mnogi ljudi danas žive lagodno, ne treba im vera, nemaju svest o podvigu i tako živeći, postepeno prestanu da misle da išta ima smisla i postanu malodušni. Lek za to je Hristos koji je uvek opomena, jer On sam predstavlja nešto potpuno drugačije i hvala Bogu što je tako, jer imamo uvek Kome da se vratimo. Pokajanje, koje je jedan od načina da živimo u podvigu, uvek je povezano sa ličnom smirenošću, jer moramo da priznamo da smo pogrešili.

Susretanje sa Bogom danas u tom prazniku je duboko intimna stvar koja proishodi iz čvrste i nepokolebljive vere koja je u saglasju sa životom

Ljudima koji su neskloni takvom načinu razmišljanja teško je da priznaju pogrešku, a posebno da kažu da nisu u pravu i kada znaju da jesu, mira radi?
- To je tek nezamisliva perspektiva. Zato često imamo razne pobune jednih pravdi protiv drugih, i svi su u pravu, niko ne greši. Za iskrenog hrišćanina, jedino je Hristos u pravu. Oni koji su nosioci hrišćanske propovedi moraju da budu svesni da baš zato imaju veću odgovornost. Pri tom ne podrazumevam samo sveštenike, nego sve hrišćane. To je velika čast i veliki blagoslov Božji, ali i svest da nisam samo ja u pitanju. Pogubno je kada hrišćanin traži lagodnost po svaku cenu umesto da traži podvig, da život i sva iskušenja podnosi imajući, pre svega, Hrista ispred sebe. To nije uvek lako ostvarivo, ali zato je tu pokajanje, post, molitva, kao načini da sebe držimo uvek sa obe noge na zemlji da bismo mogli da upravljamo pogled ka nebesima.

Početnicima u veri neretko se dešava da polete sa zemlje, a neretko i da „ateriraju“?
- To je iskustvo lepote blagodati na početku, ali ona se nekada malo povuče. A Bog hoće da smo smireni, ne da se vučemo okolo kao lenjivci, nego da budemo realni, trezveni, da ne zaboravimo šta je najvažnije: da volimo najpre Boga, a onda bližnje svoje kao same sebe. Dakle, ne možemo zanemariti ni momenat ljubavi prema sebi, voleći sebe kao ikonu Boga u sebi, stremeći ka zadatom podobiju. Istinska ljubav prema sebi uvek je realna i uvek će biti u stanju da iznese svoje nedostatke, što neće biti bolesno unižavanje sebe, nego trezveno. Dakle, treba biti trezven, shvatiti svoje nemoći, razumeti da smo mali deo nečega većeg i da nismo vredniji od drugih, sami po sebi.

Da li mislite da Gospod svakoga od nas doživljava posebno i da svako od nas jeste poseban deo celine?
- Poseban jesam - ne sam po sebi i u sebi, po nekim svojim prirodnim karakteristikaama (mada smo i po tome specifični), - nego po ljubavi koju Gospod ima za svakog od nas ponaosob. U tome je naša šansa i zato nema smisla zatvarati se u prirodne okvire ovog sveta, koji jeste čudesan i ima u njemu mnogo stvari koje tek treba da se otkriju. Ipak, to je ništa u poređenju sa Onim čija nas ljubav greje i osvetljava. To je hrišćanska poruka svakom vremenu i svakom čoveku: Hristos kao mera svih stvari, kao jedina svetlost koja ne prestaje da svetli i kojoj treba da težimo, uprkos činjenici da se često čini da to nema smisla. Tu treba biti rešen i tvrdoglav. Ta vrsta slobode je karakteristična za hrišćanina - da hoću ono što je dobro čak i kada me sve oko mene uverava u suprotno, a neki put i demantuje.

Foto: Glas Podrinja

Praznični dani prilika su da Bog bude sav naš fokus?
- Nakon što sam se četrdeset dana trudio da sva moja pažnja bude usmerena prema Hristu, sledi upravo ono što se vekovima odvija: Na sam dan praznika Gospod kao da kaže: „Hodite k meni“, grli nas. Ja sam već pružio ruke, svi mi ih spuštaju, svi me vuku, ali ja hoću Njemu u zagrljaj. O toj vrsti slobode govorimo kao hrišćani. To nije neka filosofska, deklarativna, nego realna i životna sloboda. Jevanđelje me uči da budem slobodan od nametanja ovog ili onog. Poseban problem je, što je došlo verovatno iz shvatanja gotovo svih religija, kao podrazumevanja stvari koje vezuju i obavezuju, da moramo da sledimo određeni obrazac, ritualni, ili bilo koji drugi i da moramo nešto da činimo da bi nas Bog pogledao. Hrišćanstvo daje slobodu i od toga. To što mi radimo stvari na određeni način, ne znači da to moramo da radimo, inače će se nešto desiti. Jedino „moranje“ je da imam rešenost da zaista budem sa Bogom. Ljudi koji imaju listu raznih „moranja“, nemaju uvida u to da je hrišćanstvo svo u slobodi. Naša sloboda dolazi od odnosa između Boga i čoveka i slobodnog biranja Boga, iako me mnogo šta u tome ometa. Onda nema rituala i obrazaca koje moram da ispunim. Ali mi ne smeta i da postojeće, vekovnom praksom osveštane, molitvene i liturgijske obrasce prihvatam.

Misliti o sebi kao hrišćaninu koji poznaje istinu čime stiče privilegiju“ da osuđuje druge koji ne misle i ne čine isto, upravo je suprotno poenti i istini. O tome govori jevanđeoska priča o fariseju.
- Ta priča je fantastičan primer. To se dešava zato što se ono što je suštinsko, ispravno poimanje Jevanđelja izvitoperi, jer želimo da ugodimo sebi. Umesto toga, trebalo bi da se trudimo da ugodimo Bogu, ne lakejski kao što mnogi razumeju, u smislu laskanja i ostvarivanja nekih svojih šibicarskih interesa zato što je „gazda moćan“. Naprotiv, treba da se trudimo da ugodimo Bogu, jer znamo da je Njegova volja za nas upravo ono što nas oslobađa. To je kao kada jedan dobar roditelj kaže detetu da ne jede mnogo slatkiša, jer štete zubima, stomaku, zdravlju uopšte. Dakle, mogu da ugodim roditelju da bude po njegovoj volji ne zato što hoću da budem ulizica i lakej, nego zato što verujem da govori ispravnu stvar za mene. U tom smislu se u Crkvi ugađa Bogu. Zato postim, zato Mu se molim, zato na taj način izražavam svoju duboku veru da taj isti Bog, koji je mene prvi zavoleo, sada od mene dobija jedno malo zrno pažnje, jer pokazujem da se slažem sa Njegovom voljom, koja me preobražava na bolje i čini radosnim.

Svaki hrišćanski praznik je najradosniji, ako podrazumeva susret sa Bogom u datom istorijskom trenutku i uvod u večno slavljenje sa Bogom koji dolazi

Radost je, možda ponajpre, suština praznovanja Roždestva Hristovog?
- Da, radost zbog javljanja Boga u telu. To osećanje bi trebalo da prožima svaki crkveni praznik. Na kraju, osnovno osećanje svakog praznovanja, nebitno da li je verski, jeste radost, svečano i lepo raspoloženje. Nažalost, svedoci smo da se reči „Raduj se“, radost, praznik i svetkovanje ponekad koriste tako da se ne vidi da iza toga stoji stvarna radost. Nekada energija reči nije u saglasju sa istinskim osećanjem i zvuči šuplje. Za hrišćanina, stvar je krajnje jednostavna. Radostan sam ako sam istinski oduševljen Bogom, ako je za mene taj dan najpre sećanje, zatim svagda oprisutnjavanje tog događaja, ali i uvod u buduće večno svetkovanje u raju. Mnoge pesme na Božić počinju rečju „danas“. Npr. „Djeva danas Presuštastvenoga rađa…“. Ne kažemo u pesmi: „pre više od 2.000 godina Djeva rodi Hrista“, iako to ne bi bilo istorijski netačno. Međutim, susret Boga i čoveka je nešto što, iako se odvija u istoriji, ipak nadilazi istoriju. Ovo „danas“ označava da se u događaju slavljenja određenog praznika istovremeno odvija i događaj mog ličnog susreta sa Bogom iz perspektive sećanja na ono što je On već učinio, kao i onoga što tek treba da se desi.

Iz perspektive kvantne fizike sve se dešava sada, što je perspektiva večnosti?
- Može biti da se tu zaista može naći paralela. To danas za nas je uvek liturgijsko danas, uvek u bogoslužbenom proslavljanju. Susretanje sa Bogom danas u tom prazniku je duboko intimna stvar koja proishodi iz čvrste i nepokolebljive vere koja je u saglasju sa životom. Dakle, ako ja zaista verujem u to što govorim, ako to za mene zaista jeste susret sa Bogom, onda je taj susret povod za radost. Ukoliko bilo šta u tom lancu nedostaje, bilo koja karika, reč praznik zvučaće šuplje. U prazniku možemo da proverimo koliko zaista verujemo u Boga, na osnovu radosti koju osećamo, ali radosti zbog prisustva Boga u ovom svetu. Ponekad se to pomeša sa radošću koja je karakteristična samo za okvire ovog sveta. Ponekad se na Božić ističe isključivo radost porodičnog trenutka kao nečeg najbitnijeg.

Ali Božić jeste praznik porodice?
-Svaki hrišćanski praznik je najradosniji, ako podrazumeva susret sa Bogom u datom istorijskom trenutku i uvod u večno slavljenje sa Bogom koji dolazi. To što Božić povezujemo sa porodicom, nije sporno i pogrešno, ali nije jedino važno. Potrebno je povezati porodično sa slavljenjem živog Boga i tek onda će se, još više, umnožiti radost. Ne postoji antiteza, ili slavljenje Boga ili porodica, jer Bog je ljubav. A ljubav je kohezivna, sila koja spaja, ništa i nikoga ne isključuje. U tom smislu radost praznika proishodi iz vere i života po veri, a praktikuje se kroz razne aspekte našeg života, između ostalog i u porodici, koju, sledeći ap. Pavla nazivamo „domaća Crkva“ (Rim 16,4).