Vredne ruke mladog stolara

U vremenu savremenih tehnologija i novih poslova koji su napredovali zajedno sa digitalizacijom, došlo je do promene tržišta rada te se mladi sve češće okreću savremenim zanimanjima koji se rade iz fotelje ili od kuće.

Stari i tradicionalni zanati u fazi su zaborava a retki su mladi koji se zanimaju za njih. Stolarski zanat jedan je od najstarijih a primer da ručna obrada drveta mladima ipak može privući pažnju jeste Nemanja Jovanović iz Šapca koji ima 27 godina. Po zanimanju je zubni tehničar, završio je srednju medicinsku školu u Šapcu a zaposlen je u Domu zdravlja „Dr Draga Ljočić“.

Proizvodnjom nameštaja bavi se od srednje škole, kada je, kako kaže, na raspustu ulazio u radionicu da zaradi novac za sebe.

-Porodično smo svi zanatlije. Deda je bio dugo godina parketar, dok se otac bavi stolarijom. U srednjoj školi sam već na raspustu ulazio u radionicu kako bih zaradio neki dinar da imam za grad. Čak sam i u toku školovanja vikende provodio u radionici pomagajući porodici. Smatrali su da ne treba da dobijem novac tek tako, pa su mi na taj nnačin od malih nogu stvarali radnu naviku.
Ističe da mu je želja bila da postane automehaničar ali su ga roditelji učili drugačije.

-Govorili su mi da zanat mogu naučiti za pola godine bilo gde, da ga učim usputno ukoliko se odlučim za njega i da je bolje da završim neku školu sa kojom ću jednog dana moći da radim nešto ozbiljno.

Tvrdi da se u početku nije pronalazio u tome ali da je sa zaposlenjem shvatio da je to pre svega, za razliku od mnogih poslova, humano zanimanje. Kaže da ga pomaganje ljudima čini boljim čovekom.

-Uporedo sa poslom, poboljšavao sam i svoju radionicu u kojoj sam video mogućnost da zaradim. To je moj hobi ali sam se u tome pronašao jer je pre svega kreativan, lepo je uraditi rad kojem se ljudi dive. Trudio sam se da budem što bolji u tom zanatu. Stolarstvo se mora voleti da bi se time neko bavio.

U Nemanjinoj radionici prepliće se dugogodišnje iskustvo i različiti dizajni svetskih standarda, moderni proizvodi stvoreni po merama od različitih vrsta drveta.

- U državi u kojoj se ljudi bore da prežive teško je napraviti komad nameštaja koji je skup, jer ljudi ne razmišljaju o nameštaju i lepim stvarima već o tome kako će to platiti. Životni standard je veliki problem našeg društva. U zanatu jedino može da se opstane ukoliko imate prizvod koji niko drugi ne može da ponudi.

Kada je u pitanju interesovanje mladih za ovim zanatom, stekao je utisak da u njima ne postoji želja da se bave tradicionalnim poslovima a kao razlog navodi težinu posla koju mladi ne mogu da izdrže.

- Jednostavno zanat je takav, težak je i mnogo sati se radi. Kada ima posla ustaje se u šest sati i radi se do kasno uveče. To tako izgleda a mladi to prosto ne žele. Oni žele da imaju radno vreme, sede za stolom, nešto piskaraju i da za to dobijaju neku platu. Oni ne mogu da podnesu takav tempo na duže staze. Povuku se i dignu ruke a da čak i ne pokušaju – i dodaje da uticaj na celu situaciju ima i kućno vaspitanje.

- Primetio sam da u današnje vreme dosta roditelja forsira priču da je bitno edukovati se i ići na fakultet. Ali od obima svih tih fakultetski obrazovanih ljudi nema radnih mesta za te pozicije za koje se oni školuju i onda završe na biroima ili nekim kancelarijama gde su im ponižene plate u odnosu na njihovo obrazovanje.

Iako se svi drveni proizvodi mogu pronaći u radnjama, neretko jeftiniji, kada neko želi unikatan i kvalitetan proizvod zanatlije igraju glavnu ulogu.

Moderni proizvodi po meri svih, Foto: Privatna arhiva

Da su mu skromnost i humanost jedne od najvećih vrlina dokazuje i činjenica da ističe da mu je od novca bitnije zadovoljno lice mušterije.

-Ja u poslu ne gledam na novac. Novca vam je potrebno koliko da imate za komforan život, a to je da vam je toplo cele godine, da imate da jedete, da ste čisti i da ste zdravi. Ne vidim svrhu velike količine novca i mnogo slobodnog vremena kada se to u devedeset posto slučajeva kanališe na pogrešan način.

Pored dva posla i treninga, Nemanja dodaje da njegov ljubavni život ne trpi zbog toga. Kaže da je potrebno puno razumevanja i podrške, kao i da je jako teško naći osobu koja razume da je to što radi za dobrobit porodice i budućnosti.

-Prija mi što radim dva posla jer mi je na taj način ispunjen dan. Vikendom imam vremena za punjenje baterija, druženja, putovanja i opuštanje. Mozak i psiha su mi na taj način zdravi jer se sklanjam od problema, ulice i lošeg društva. Sa druge strane sam koristan i stvaram rezultate koji će mi se na duži životni period isplatiti. Ovo što radim radim za svoju decu. Imam 27 godina i vreme mi je da razmišljam o budućnosti.

Kada je reč o planovima za budućnost, voleo bi da dobije stalni ugovor o radu u Domu zdravlja jer je to za njega izuzetno human posao.

-Tamo se trudim da izađem u susret svakoj osobi, sa jedne strane jer sam plaćen za to a sa druge jer se na taj način osećam bolje. Vređa me kada omalovažavaju instituciju za koju radim.

Mogućnost da ode van granica Srbije i svoj posao nastavi u zemljama u kojima je stolarstvo plaćenije odbacuje uz rečenicu
-Smatram da svaki čovek pripada tamo gde mu je porodica.