Biću dobro, smisliću kako

Nova godina za mnoge predstavlja novi početak, bar u željama i nadama. Za Nikolu Ćirkovića, njegovu suprugu Zi (Zereth Kiregeya), njihovu ćerku Miku i psa Miću, Nova 2023. doslovno je značila novo poglavlje za sve. Tačno 1. januara preselili su se iz Johanezburga (Južna Afrika) u Šabac. Bio je to krupan korak za ovu simpatičnu porodicu, ali Nikola i Zi kažu da se nijednog trenutka nisu pokajali. Naprotiv.

- Nikada nisam bila u Srbiji dok nisam došla da živim ovde i nisam znala šta me čeka. Pomislila sam: „Biću dobro, smisliću kako kada dođem tamo“. Međutim, ljudi su me zaista toplo dočekali, moj suprug je rođen i odrastao u Šapcu, ovde su svi njegovi prijatelji, otac i baka. Imali smo veliku podršku, što mi je pomoglo da se integrišem. Šapčani su zavoleli našu ćerku, a to mi je najvažnije od svega, kaže Zi koja zna da jedino sneg ne može nikada zavoleti, za razliku od hrane - Hrana je fantastična. Volim burek i gibanicu.

OVDE SMO ZADOVOLjNI
„Nisam planirao da se vraćam u Srbiju dok se Zi i Mika nisu pojavile. Južna Afrika je prelepa, ali ima i loše strane koje posebno dođu do izražaja u životu porodice. Razgovarali smo o Srbiji, rekao sam Zi da ovde nije idealno, ali da su neke bitne stvari uređene. Ovde se družimo i, što je najvažnije, bezbedno je. Ona je bila ta koja je prelomila da dođemo u Srbiju. Ni u jednom trentutku se nismo pokajalai, zadovoljni smo što smo ovde.“

Nikola je u Johanezburg otišao pre 13 godina, gde je najpre radio u restoranu kao konobar, potom kao menadžer, a onda je otvorio svoj restoran. Dobro mu je išlo, nije razmišljao o povratku dok u njegov život nije ušla lepa tamnoputa dama koja mu je rodila ćerku. Venčali su se u Južnoj Africi, a Zi je prešla u pravoslavnu veru.

- To je normalno u našoj kulturi. Kada se žena uda, ona mora da i spiritualno da bude povezana sa svojim suprugom, da bi bili na istom duhovnom putu. Kada se naša ćerka rodila, krstili smo je u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Južnoj Africi. I ja sam tada krštena. To je važno za sve nas. Volim pravoslavlje, osećam se osnaženo svaki put kad odem u crkvu.
Početak priče otkrio nam je Nikola. Svoju buduću suprugu upoznao je u restoranu gde je radio par meseci po dolasku u Johanezburg.

- Ona je tada bila jako mlada, dolazila je sa porodicom u restoran. Ni ja nisam bio mnogo stariji. Gledali smo se i malo razgovarali, onoliko koliko mi je tadašnje znanje engleskog jezika dozvoljavalo. Razmenili smo brojeve telefona, ali ništa nije bilo. Deset godina kasnije, bukvalno smo naleteli jedno na drugo.

„Da l’ je to sudbina il’ ko zna šta li je...? Na prvom dejtu, pitao ju je da li ima nešto protiv da prošetaju zajedno njegovog psa Miću. Pristala je i to je bilo to.
- Zajedno smo ga šetali i ljubav je krenula – prema Mići, naravno, ja sam kasnije došao na red, čivijaški kaže Nikola.

Da je Mića je poseban, i mi smo se uverili. Nije čudo što je Nikola bio odlučan – „Ako on ne može u Srbiju, ostajemo i mi“.

- Dobio sam ga kad je imao manje od pet nedelja. Tamo je odrastao i naučio me odgovornosti, pomagao mi u ličnim krizama. Kakva god da je bila procedura, koliko god da je koštalo, nije bilo šanse da ga ostavim u Južnoj Africi, kaže Nikola koji se oduševio kada smo mu rekli da ne možemo Miću nikako izostaviti iz ove priče.
- I Mića će da bude u novinama? Odlično, zaslužio je.

VOLELA BIH DA SVI BUDU SREĆNI
„Mislim da bi ljudi trebalo da shvate koja je njihova svrha u životu, da budu iskreni prema sebi zašto su nesrećni, ako jesu, da provode vreme sami sa sobom i shvate ko su. Ako bi ljudi bili srećni, mnogo toga im ne bi smetalo, prestali bi da krive vladu, druge ljude, veze, poslove, šefove... Ako bi živeli svoju istinu, prestali bi da budu besni i da osuđuju, više bi praštali. Ako bismo imali više razumevanja, bilo bi drugačije. Volela bih da svi budu srećni. Život bi bio lakši.“

Odluku da se iz Johanezburga presele u Šabac doneli su kad se rodila Mika (kršteno Milanka).
- Johanezburg je milionski grad, jedan od najvećih u Južnoj Africi. Saobraćaj je lud, troškovi života veliki, ali najvažniji razlog je taj što nije bezbedan za život. Šta više, to je jedan od najopasnijih gradova na svetu. Gde god da živiš, moraš da imaš obezbeđenje. Tamo ne bih mogla da se šetam bezbrižno sa ćerkom. Zatim, dobre škole (i osnovne i srednje) su jako skupe, a mi želimo Miki da omogućimo kvalitetno obrazovanje. Ovde je školovanje dostupno i dosta dobro.
Zi je bila ta koja je prelomila da dođu u Srbiju.

- Rekao sam joj da ovde nije idealno, ali su neke bitne stvari uređene. Tamo je naš socijalni život trpeo, svodio se na relaciju kuća - posao. Ovde se družimo, bezbedno je. Ni u jednom trenutku se nismo pokajali, naprotiv, zadovoljni smo što smo došli ovde.
Zi jedino pomalo smeta to što se ljudi okreću za njom i fotografišu je, posebno Miku. Inače, sve ostalo je ok.

Baš na tom mestu u razgovoru pojavila se pospana princeza.

- Stidljiva je?
- Nimalo, samo je pospana. Ona je tornado, mešavina srpskih i afričkih gena. Njena kosa odlično prezentuje njenu ličnost, kroh smeh pojašnjava Zi, koja je očigledno posvećena svojoj kćeri zbog koje je i odlučila da napusti Južnu Afriku.
Pitali smo je da nam kaže nešto više o tome kako je sada u Južnoj Africi, trideset godina posle aparthejda.

- Nažalost, rasisam je i danas tamo jako prisutan. Postoji stigma u vezi sa tamnoputim ljudima, čak i kada imaju najbolje obrazovanje, isto kao u Americi. Srećnija sam i opuštenija ovde, nisam doživljavala neprijatnosti. To je važno i za Miku, zbog načina na koji će posmatrati svoju majku, koja nije manje vredna zbog boje kože. To je jako važno za mene, a to ovde imamo, društvo koje nema tu stigmu.

Zi je istovremeno srećna i pomalo tužna zbog činjenica da je morala čak ovde da dođe da bi osetila mir. Ne nedostaje joj Južna Afrika, nego njeni rođeni, brat i sestre. U Johanezburgu je radila kao asistent u advokatskoj kancelariji, a u Šapcu daje privatne časove konverzacije u Školi stranih jezika. Nikola je ostao u svom poslu. Trenutno radi u hotelu „Sloboda“, na poslu menadžera za hranu i piće. Mika je naučila da tamo gde joj radi tata uvek dobije sladoled. Zato je hotel jedno od njenih omiljenih mesta u gradu.

- Svako bi trebalo da nađe svoj krug dobrih ljudi i da ima svoj unutrašnji svet, što je najvažnije. Da se oseća dobro u svojoj koži, da radi na sebi i da zna da se isključi. To sam shvatila, tako sam se adaptirala i ostala na svojim nogama, poručuje Zi.