Milivoj i Svetlana Daničić šest decenija u braku

Milivoj i Svetlana Daničić, za prijatelje Dane i Beba, ove godine proslavljaju jedinstven jubilej- 60 godina braka. Dijamantska svadba prava je retkost u vremenu kada su razvodi sve učestaliji, a opstanak u zajedništvu sve teže polaže ispit izazova modernog doba. Upoznali su se kada joj je bilo svega 16, a njemu 21, a venčali tri godine kasnije. On iz Bogatića, ona iz Šapca (inače rodom iz Čačka), pa se slavilo na dva mesta.

Upoznavanje
-Sećam se, bio je 29. novembar, dan sličan današnjem, sunčan, svatovi su bili u košuljama, ali čim je zašlo sunce, svi su obukli zimske kapute- priča Milivoj, a Svetlana dodaje da je kada je izgovorila sudbonosno „da“ bilo tačno pola 12, te da je svekrva, suprugova maćeha, tražila po komšiluku beli cvet da joj stavi u kosu, kako bi se mlada raspoznavala, jer je i ona zbog hladnoće bila u kaputu.
Išla je u Ekonomsku školu, bavila se aktivno rukometom i baš na jednu od tih utakmica, kojih je u to vreme vikendom bilo mnogo, Milivoj je došao sa drugom koji ju je zapazio i rekao da je veoma lepa. On mu je tada odgovorio: „Taman za mene“, na šta je drug replicirao „Ne, ja sam je prvi video“. „To što si je ti prvi video, nema veze“, zaključio je raspravu Milivoj. Danima je pokušavao da joj priđe, ali su se pokušaji u nekoliko navrata izjalovili. Ili se ne pojavi ona, ili neko ko je trebalo da ih upozna, a on je bio stidljiv i u to vreme nije bilo uobičajeno da momak direktno priđe devojci. Kada su konačno počeli da se zabavljaju, nije dan mogao da prođe, a da se makar i na kratko ne vide. Gledali su filmove u „Kasini“ i „Parizu“, redovno išli na igranke i druženja.

Porodica na okupu
Sin Saša Daničić ističe da su ga roditelji naučili da je razgovor u porodici važan.
-Kad god je bio neki problem- lepe, ali i vrlo neprijatne stvari, rešavali smo za porodičnim stolom. Ako ne možemo da se dogovorimo u tom trenutku, rešimo to za dva- tri dana, ne odlažemo previše. Niko sa strane ne dolazi, niti se pita za mišljenje, niti arbitrira, to je odluka na nivou porodice. I to ostaje među nama. Nismo preterano po prirodi radoznali šta se dešava kod drugih, a imali smo često izazove da sačuvamo našu privatnost, mada nemamo šta da krijemo. Naša privatnost je naša, uspesi, muke, pogrešne odluke, procene, to ostaje ovde- podvlači Saša.

-Nas dvoje smo bili uzor i lepote i pojavnosti. Čak nisam ni znao da su neki dolazili na korzo samo da nas vide. Bili smo baš par- kaže Milivoj.
Svima su tada, kao i sada, bili za primer i poštovanje. Logičan sled je bila veridba i brak. Međutim, Svetlanini roditelji bili su službenici u „Pošti“, imali stan, a ona je bila jedna od četvoro dece i otac, strog, patrijarhalan Šumadinac, očekivao je da se po završetku škole zaposli i pomaže braći i sestri. Ipak, Milivoj ga je uverio u časne namere i pošten odnos, te da Svetlanu prosi iz čiste ljubavi i to je na kraju i presudilo. Za kuma je odabrao druga iz detinjstva, viceadmirala u mornarici, čoveka izuzetnih kvaliteta, koji se njegovoj sreći od srca radovao i pomogao u ubeđivanju Svetlaninog oca da pristane da da njenu ruku. Posle svadbe uselili su se u malu sobicu u stanu kod njenih roditelja, ali vrlo brzo odlaze u podstanare u potrazi sa sopstvenom srećom.
Zajedništvo
-Nismo ništa imali, ni on, ni ja. Zaposlila sam se u Ugostiteljskom preduzeću „Sava“, pa posle dva meseca od šefa dobila pravo da mogu da uzmem kredit. Sećam se, taman toliko da kupimo krevet, šporet i kuhinju. Tako smo počeli, jedno po jedno, da kućimo kuću. Posle tri godine dobili smo Sašu, a četiri godine nakon toga i ćerku Tatjanu. Kasnije sam radila u Zorki farmaciji, odakle odlazim u penziju- priča Svetlana.
Nakon prvog deteta vratila se rukometu, a posle drugog ostavlja sportsku karijeru, ali je uporedo završavala i Ekonomski fakultet. Milivoja su pozvali da iz „Šapčanke“ pređe kod njih u „Zaštitu bilja“.
-Trebao im je stručnjak, elektrotehničar- energetičar. Rekao sam da ću razmisliti, a sledeći put odlučio da prihvatim, ali pod uslovom da mi obezbede stan, jer smo u tom trenutku čekali dete. Direktor je bio od reči i dobili smo stan u izgradnji, a kasnije još jedan preko komisije- navodi on.
Pamte i kada su delili dom sa još jednom porodicom u Sremskoj ulici, oni na spratu, a drugi par u prizemlju, zajednička kuhinja i kupatilo. Na sadašnjoj adresi u centru grada su od '74. Lepa su to bila vremena. Zajedno se sticalo i stvaralo, gradio dom.

Drugo vreme
Zlatnu svadbu, 50 godina braka, proslavili su u jednom šabačkom restoranu sa velikim brojem zvanica, uz porodicu, prijatelje, muziku i veselje. Doterani, nasmejani, kao prvog dana. Za ovu, dijamantsku, unuk želi da ih vodi u restoran u Skadarliji.
-Drugačije se mi danas ponašamo nego omladina, bavimo se jedni drugima i tako su i naši unuci i deca vaspitani. Mladi danas sede zajedno u kafiću, a ne čuju se i ne vide, ne razmenjuju nežnosti, gledaju u telefone- kaže Milivoj, dok Svetlana dodaje: „Nekada je bilo više poštovanja i razumevanja, tolerancije. Sada to ljudima nedostaje, a upravo to je osnov svakog odnosa“.

-Lete godine, brzo je prošlo. Najviše smo pažnje poklanjali deci, njihovom školovanju, oboje su završili fakultete. Znamo kako smo se mučili, bila je inflacija, ćerka u Beogradu na arhitekturi, sin na elektrotehnici u Novom Sadu. Pokušavali smo da njih ne opterećujemo. I unuk, ćerkin sin, sa desetkama arhitekturu završava, a unuka je nakon završenog FON-a stekla master diplomu u Engleskoj. Kako smo mi živeli normalno, tako smo i decu učili. Nismo bili baš mnogo strogi, ali smo vodili računa i znali u svako doba dana gde se nalaze, kad imaju ispite- naglašava Svetlana, koja se u životu vodi krilaticom „Čini dobro, dobru se nadaj“.

On je taj, ona je ta
Život im je ispunjen i dan danas. Ranije su imali prikolicu za kampovanje i po dvadesetak dana svako leto u njoj provodili na moru na Makarskoj rivijeri. Kad su deca porasla i to im dosadilo, prodali su je, a nastavili sa putovanjima- Crna Gora, Grčka i Hrvatska.
-Gledali smo svaki odmor da iskoristimo da odemo negde, to nas je držalo. Imali smo i vikendicu na Savi, srušena je kad je počeo da se pravi most- dodaje ona.
Vikendicu u Dobriću Milivoj je kupio osamdesete godine od nasledstva i tu su sagradili kuću u kojoj borave dobar deo godine- od marta do oktobra- novembra i tako održavaju zdravlje i vitalnost. Kroz život su imali mnogo prijatelja, starijih, intelektualaca, od kojih su, tvrde, mnogo naučili. Izazove- smrt bližnjih, Milivojevu saobraćajku i druge teške trenutke- zajedno prebrodili. Jedno za drugo uvek imali strpljenja, vrata svog doma za sve držali otvorenim i nikad od njih niko nije otišao praznih ruku. Teške reči i svađe, za njih su, i posle više od pola veka, nepoznanica.
-Nikad nisam opsovala. Ako se i naljutim zbog neke sitnice, samo se povučem i sklonim- kaže ona, a Milivoj je taj koji popusti i priđe.
-Od nje ne bih mogao ni dana da ćutim, taman posla. Nisam zlopamtilo, pređem preko svega. Važno je da postoji uzajamno poštovanje. Mora neko da popusti. Takav sam. Posle 15 minuta ponašam se kao da ništa nije bilo. Znam joj slabu tačku, pa ne može ona na mene dugo da se ljuti- ističe uz osmeh. A kako je znao da je ona ta?
-Njeni su nju za mene udali, nikad me nisu pitali ko sam, šta sam, koliko imam, niti me ona to pitala. Imao sam devojaka, odmah se raspituju šta si. Bio je običaj da neće za majstore, skromne momke. Sve se gledalo. Nju nije zanimalo ništa od toga i to je presudilo- podvlači, a Svetlana dodaje „Meni je bilo važno da me poštuje i kako se ponaša prema meni, znala sam da ćemo sve drugo zajedno da stvorimo“ i priseća se da joj je i baka rekla: „To je lep, dobar momak, nemoj da ga propustiš“.
-Da se ponovo ženim, istu bih takvu tražio. Sve bih s njom ispočetka- zaključuje Milivoj.