Život pod krovom najvećeg teatra u svetu

Rođeni Šapčanin Petar Đorđević više od tri desenije živi u Štutgartu, gde radi kao scenograf u najvećem pozorištu na svetu Staatstheater, koje pod svojim krovom ima operu, dramu i balet. U Šapcu je završio Pedagošku akademiju, u Beogradu Filološki fakultet (smerovi mentalna retardacija i resocijalizacija lica sa poremećajima u ponašanju), a u Nemačkoj psihologiju i slikarstvo, koje mu je i danas velika ljubav. Kao umetnik, izlagao je više od 50 puta u Evropi i Americi, ali najviše voli da slika za svoju dušu i tek onda prikaže javnosti samo ono što se njemu zaista sviđa.

Konstanta na umetničkom putu
Raznolika interesovanja duguje nenamernim uticajima članova porodice, ali slikarstvo ih je nekako sve objedinilo, jer mu omogućava da na sebi svojstven način istražuje ljudsku dušu.

-Interesovali su me ljudi, hteo sam da ih menjam na svoj način, da ih napravim posebnim i istražujem dublje, ne samo površno. Pokušao sam da pogledam ispod te površine, jer sam se delimično u nekim momentima osećao kao neki mali bog kojem je dozvoljeno da stvara, da menja i da se igra. To je onaj momenat kada sam sam i kada mogu da se igram svojim osećanjima i onim što želim da prihvatim i da na platnu ili drvetu ostvarim. Pokušavao sam uvek da vidim što više izložbi drugih slikara i dolazio sam sa različitim osećanjima posle tih izložbi, koja su me motivisala na razne načine. Ponekad je bolje manje znati, jer previše informacija kanališe sve to i kreativnost onda nije tako izražena, a individualnost nije kao što bi trebala da bude. Treba naći momenat kada da se iskoči iz tog voza i da se udahne ono svojstveno onome što čovek želi, oseća i što je zamislio- objašnjava on.

Otac Vladimir i sam je više puta izlagao u Narodnom muzeju i Kulturnom centru, a na Pedagoškoj akademiji Đorđeviću je predavač bio Igor Belohlavek.

-Radio je tamo zajedno sa sinom i bio mi je u to vreme profesor umetnosti. Imali smo mnogo intenzivniji odnos i kroz ta poznanstva, prethodno, sa mojim ocem, tako da sam ga mnogo voleo i mislim da me na neki način poštovao kao studenta- navodi Đorđević.

Interesovali su me ljudi, hteo sam da ih menjam na svoj način, da ih napravim posebnim i istražujem dublje, ne samo površno. Pokušao sam da pogledam ispod te površine, jer sam se delimično u nekim momentima osećao kao neki mali bog kojem je dozvoljeno da stvara, da menja i da se igra

Poznanstvo sa dragom osobom ga je, kaže, odvelo u Nemačku, gde budućnost nije planirao nadaleko, ali, znajući da se u životu mnoge stvari dese neplanirano, prepustio se tom talasu neizvesnosti. Od ukupno 800 kandidata i 50 otvorenih pozicija primljen je baš na željeni smer- slikarstvo, sa još 25 studenata. Imao je skromno znanje nemačkog jezika, ali je vrednim radom i tu prepreku vrlo brzo savladao.

Pozorište se dogodilo slučajno, a postalo je konstanta u životu umetnika u kome se sve čini tako promenljivo i nestalno. Paralelno sa studiranjem mnogo studenata je radilo dva- tri puta nedeljno u pozorištu, što je u Nemačkoj uobičajeno- imati neki povremeni posao tokom studiranja kako bi se zaradio džeparac. Po završetku fakulteta ostao je tu da radi i, korak po korak, došao do tri decenije pod istim krovom.

-Interesantno je, iako u slikarstvu i u životu nemam osećaj da sam dosledan u nekim stvarima, a tu sam ostao dosledan igrom slučaja. Bio sam zadovoljan uvek tim poslom i time što sam tamo doživljavao. Nije statično, stalno se nešto menja, interesantno je, kreativno je, tako da sam ostao do danas tamo i ne žalim zbog toga- ističe Đorđević.

Scene na kojima gotovo da nema nemogućeg
U zvanično najvećem pozorištu na svetu, smeštenom u centru grada, koje pod svojim krovom ima i operu, i balet i dramu, ima 1.400 stalno zaposlenih i mnogo gostujućih umetnika. U velikoj operi kapacitet mesta je 2.600- 2.700, a u dramskom sektoru mesta ima za oko 1.200- 1.300 gledalaca.

Popunjenost na izvođenjima u gledalištu je 90 posto. Dolazi se organizovano, a ima i veliki broj parking garaža koje se iskoriste do poslednjeg mesta. Postoji više od jednog veka, a ove godine predviđena je rekonstrukcija za koju je opredeljeno oko 1,2 milijarde evra.

-Nalazi se u centru grada, u parku koji se graniči sa glavnom ulicom, poput Knez Mihailove u Beogradu. Balet je sjajna strana medalje, jedna od najvećih balerina svih vremena, Marcia Haydée Salaverry Pereira da Silva iz Brazila tamo je provela 30- 40 godina svog života- priča.

Živi desetak minuta peške odatle, a radno vreme mu je od 10 ujutru do 18 sati. U tom periodu ima sastanke sa režiserima, scenografima, tehničkim direktorima, dogovaraju se kako treba da izgleda scenografija, šta je zahtev režisera i kako to treba da bude prikazano i da se tehnički ostvari na sceni. Scena zapravo i predstavlja finalni dogovor između scenografa i režisera, a udeo tehnike je kako to da realizuje.

-Skoro da ne postoji ništa nemoguće, sve može da se organizuje, samo da se vidi na koji način to može da se ostvari. Radimo za sve tri kuće, najzahtevnije su opera i drama, dok se u baletu sve uglavnom događa oko scene, njima je potreban prostor da mogu da plešu i igraju- kaže on.

Njegov posao se završava kada se spuste zavese na premijeri. U izuzetnim slučajevima, prilagođava i adaptira scenografiju gostovanjima. Uspeo je, kaže, da radi posao koji mu se sviđa, a slikarstvo je drugi deo života. To su sva ona pitanja i pokušaji odgovora koji se nalaze u njemu, njegov način na koji pokušava da oživi sve ono što ne mora ili ne može da ispriča, otpeva ili napiše.

Dom čine ljudi, a ne zemlja
-Slikarstvo nije onakvo kakvo je bilo u vreme Rembranta i onih koji su živeli od toga u to vreme, 17. veku. Danas je to sasvim drugačije organizovano i drugačiji život živimo. Pozorište mi omogućava da imam sigurnu egzistenciju, da radim posao koji mi je interesantan, motiviše me na jednoj, kreativan je na drugoj strani i omogućuje mi da slobodno vreme organizujem kako meni odgovara, bez ikakvih granica. Vreme koje provodim u Nemačkoj je dobro isplanirano i ne dozvoljava neka velika odstupanja van tog „rama“- podvlači, dodajući da bi se u slučaju povratka u Srbiju vrlo brzo prilagodio životu koji se ovde na potpuno drugačiji način odvija, a u čijem ritmu živi mesec dana godišnje, tokom avgusta.

Spas za čoveka jeste upravo sposobnost prilagođavanja promenama, da nije tako život bi mu bio mnogo teži. Bio je odličan đak u Natinoj školi, odrastao u tom kraju, ali u Šapcu se, posle 33 godine života u Nemačkoj naspram 24 u Srbiji, više oseća kao turista i gost, iako ima kuću za koju ga vežu uspomene i majku zbog koje mesec dana odmora provodi upravo u zemlji u kojoj je rođen. Prijatelji su uglavnom rasuti po svetu, a na gradu primećuje tek obrise promena u vidu neke nove zgrade. Veći utisak su novi nepoznati ljudi i po koji stari, ali godinama izmenjen lik.

-Ljudi se menjaju i nestaju, svi se menjamo i to je prirodno. Osim nekoliko novih zgrada ne primećujem neke bitne promene. Šapčani koje ja znam većinom su napustili grad, mnogo novih ljudi je došlo ovde, mnogo toga mi je u tom smislu sad nepoznato. Kada sam otišao u Nemačku, orijentisao sam se prema arhitekturi koja mi je bila interesantna, a kasnije, kako sam upoznavao ljude, uviđao sam te razlike između njih i nas i one nisu samo marginalne. Život je tamo nešto organizovaniji, ljudi su disciplinovaniji, više su u grupama, pravila se poštuju i ne dovodi se u pitanje njihov smisao. Ovde preovladava individualni doživljaj, ne radi se tu o egoizmu, već o situaciji da svako pokušava da preživi na neki svoj način i organizuje život za sebe onako kako mu najviše odgovara i kako smatra da je najbolje- podvlači.

Spas za čoveka jeste upravo sposobnost prilagođavanja promenama, da nije tako život bi mu bio mnogo teži

Kao čoveka ga ne definiše ni zemlja u kojoj je rođen, niti ona u kojoj trenutno živi.

-Imam tamo prijatelje iz Srbije, pa se često nađemo, tako da mi odavde jedino nedostaje dobar kajmak. A dragi ljudi se uvek sretnu, nije bitno u koja četiri zida se sastanu. Ta atmosfera se kreira između njih, a ne u nekom određenom prostoru ili zemlji- smatra Đorđević.