13. oktobar 2022.13. okt 2022.
Foto: "Glas Podrinja"

Foto: "Glas Podrinja"

SVEŠTENIK NIKOLA KOVAČEVIĆ: ZADUŠNICE SU PRAZNIK NADE

Mnogo je stanova u domu oca mog

Kontekst našeg pominjanja pokojnih nije insistiranje na prošlosti, odnosno na ljudima kojih više nema pa ih se nostalgično sećamo i oživljavamo uspomenu na njih, nego bi trebalo da negujemo momenat koji je karakterističan za Liturgiju, gde je sećanje istovremeno pamćenje, koje nije samo prošlost, nego i obećanje koje će biti u budućnosti. U toku anafore, pred samo uznošenje darova govorimo: „sećajući se svega što se nas radi zbilo, krsta, groba, tridnevnog Vaskrsenja, uzlaska na nebesa i drugog i slavnog dolaska“. Drugi dolazak se još nije dogodio, a mi ga pominjemo kao sećanje. Naša Liturgija obiluje perspektivom gledanja u budućnost. Kad se molimo Bogu za pokojne, nismo oni koji se prosto sećaju mrtvih ljudi, nego se sećamo obećanja Božijeg i ponovnog susreta sa njima. To je hrišćanska perspektiva i razlog za nadu
U proteklu subotu obeležili smo Miholjske zadušnice, dan kada se saborno molimo za za duše preminulih. O molitvi za one koji su „promenili svet“ razgovarali smo sa sveštenikom Nikolom Kovačevićem.

Crkva organizuje četiri puta godišnje opšti pomen za upokojene?
- Suštinski gledano, Crkva nije ograničila pominjanje upokojenih samo na ta četiri dana, upravo suprotno, pomen se vrši na svakoj Liturgiji, gde se hleb osvećuje da bude Telo Hristovo i vino da bude Krv Hristova. Nakon uznošenja i molbe da Bog osveti te darove i da nam ih kao osvećene vrati sledi takozvana zastupnička molitva, gde pominjemo najpre Bogorodicu, Sv. Jovana Krstitelja i sve svete, potom upokojene i žive na čelu sa Episkopom, klirom i svim ljudima. To je nastariji deo Liturgije. Tokom zastupničke molitve jasan je red, zato što je kontekst života u Crkvi takav da uključuje sve i svakoga i svako ima svoje mesto, ukoliko to želi. Hristos je govorio: „Mnogi su stanovi u domu Oca mojega“ (Jn 14,2) . Hristos je Spasitelj svih i sve poziva da uđu u zajednicu sa Njim. To nam je osnova da se svagda molimo kako za žive članove, tako i za one koji su promenili svetom.

„Sud Božji nad svima nama jeste aktualizacija onoga što smo želeli i kako smo izabrali da živimo, uprkos tome što je to uslovljeno okolnostima u kojima se nalazimo“


Pomen otišavših vrši se i na Proskomidiji?
-Proskomidija je pripremni deo Liturgije, gde se poimence pominju mnogi živi i usnuli hrišćani.

A svi smo živi, samo na različitim mestima?
- Da, ali mi, kao biološki živi ljudi ovde i sada, uznosimo molitve, kao Crkva, za one članove koji nisu biološki živi. Međutim, vera Crkve je da su u Bogu svi živi, jer On je taj koji daje život svemu. To je posve drugačiji odnos prema mrtvima od onog koji su gajile brojne paganske religije gde odanost prema precima dobija mističnu dimenziju, pa se pokojnici doživljavaju kao oni koji na sebi svojstven način učestvuju u svakodnevnom životu. Brojni su narodi u kojima postoje takve predstave,

DUŠA U PAMĆENjU ŽIVOGA BOGA
„Bog naš je jedini koji istinski oduvek postoji i kao takav stvara iz prevelike ljubavi svet i sve u njemu. Zato je svaka ljudska ličnost u potpunosti autentična i neponovljiva zanavek. Telo umire, ali duša, životni princip koji dolazi od Boga, opstaje u pamćenju živoga Boga. Gospod Isus Hristos je ustavši iz mrtvih ostvario ono čemu se mi nadamo. Pokazao je primerom da onaj koji se udostoji vaskrsenja ne može ponovo da umre, nego sa preobraženim, oblagodaćenim, tesno sa Bogom sjedinjenim telom, živi neumirući. To je blaženi život kome se nadamo. To nam daje osnova da se bez prestanka molimo Bogu sada i ovde, bez ograničenja koja nam nameće smrt, jer je ona stvar ovoga sveta. Gospod je pobedio smrt, neće je biti više u jednom trenutku. To nam daje osnova da se Bogu molimo i za one koji su sada usnuli, kako kažu svetogorci – preseljeni, ili kako naš narod kaže – promenili svetom. Duboka svest o trijumfu života nad smrću zapravo je duboka vera u Sina Božijeg koji, postavši jedan od nas, umire i vaskrsava kao jedan od nas. Vera u Hristovo vaskrsenje jeste uvod u veru u naše lično vaskrsenje. Eto razloga da se molimo Bogu ne samo za sebe, nego i za usnule i da u spomen ljubavi prema njima činimo dobro i u ime njihovo.“


Preci su jako važni i nama hrišćanima?
- Jesu, ali hrišćansko viđenje je drugačije. U drevnim paganskim zajednicama dešavalo se da postoji kult pokojnika koji su gotovo uživali status svojevrsnog polubožanstva. Toga radi, nošene su im ponude, osobito o jubilejima, na njihove grobove. Hranu koja se iznosi na groblje, nisu izmislili naši ljudi, nego je taj običaj postojao još u drevnom Rimu. Zabeleženo je da je majka blaženog Avgustina sa drugim hrišćanima nosila na groblje hranu kao i svi ostali, ali ne da bi „nahrani“ pokojnike, nego da bi podelili potrebitima u spomen usnulih hrišćana. Dakle, potpuno se drugačije zasniva svest o tome kako čovek istinski postoji. Mi kao hrišćani duboko verujemo da smo u ruci Božjoj i da On vodi računa o nama u egzistencijalnom smislu. Od Njega zavisi život i smrt, besmrtnost je Njegov dar nama, ne postoji prirodna besmrtnost kojoj ni Bog ne može ništa, kao što se verovalo u paganskim društvima.

Foto: Eparhija šabačka


Kod nas postoji praksa da se na groblje izlazi drugog dana Vaskrsa, umesto na Pobusani ponedeljak?
- To je nepravilna praksa, ali je zaživela kao takva. Kolektivna svest je bitna u Crkvi. Primi se neki običaj i doživi recepciju u Crkvi. Naša perspektiva u danima oko Vaskrsa je trijumf života nad smrću i sve vreme govorimo o životu. Čak je i služba opela u danima Svetle sedmice potpuno drugačija. Nema insistiranja na oproštaju grehova i pominjanju upokojenih, nego je sve u radosti Vaskrsenja. Iz tog razloga ne bi trebalo vršiti pomene u dane oko praznika Vaskrsenja Hristovog, nego živeti radost trijumfa nad smrću, nečega što će se obistiniti na kraju istorije za svakoga od nas.

Možda je baš trijumf života nad smrću podstakao narod da izađe na groblje na drugi Vaskrs?
- Možda. Crkva, pak, u našim krajevima toleriše takav običaj, jer to je praksa koja je živa, ali se uvek, sitnim koracima ide na obrazlaganje zašto postoji uredba da je prvi dan za pomene usnulima posle Vaskrsa tek Pobusani ponedeljak, odnosno ponedeljak posle Tomine nedelje, koji se baš tako zove, jer su toga dana hrišćani izlazili na groblja i uređivali busenje na grobovima svojih usnulih. Nije zgoreg ovde pomenuti da, koliko god da je hvale dostojna praksa da ljudi izlaze na groblja subotom, ili jubilejima, jer se tako neguje kultura sećanja, ipak je nedovoljna ako se ne spaja sa molitvom.

„Misija našeg života u Crkvi je da se oslobodimo i počnemo da osećamo i Boga i ljude kao one koje bi mogli čvrsto da zagrlimo“


Kako bi trebalo moliti se za pokojne?
- Na prvom mestu su molitve Crkve kao zajednice: Liturgija, parastosi, pomeni. Kontekst našeg pominjanja pokojnih nije insistiranje na prošlosti, odnosno na ljudima kojih više nema pa ih se nostalgično sećamo i oživljavamo uspomenu na njih, nego bi trebalo da negujemo momenat koji je karakterističan za Liturgiju, gde je sećanje istovremeno pamćenje, koje nije samo prošlost, nego i obećanje koje će biti u budućnosti. U toku anafore, pred samo uznošenje darova govorimo: „sećajući se svega što se nas radi zbilo, krsta, groba, tridnevnog Vaskrsenja, uzlaska na nebesa i drugog i slavnog dolaska“. Drugi dolazak se još nije dogodio, a mi ga pominjemo kao sećanje. Naša Liturgija obiluje perspektivom gledanja u budućnost. Kad se molimo Bogu za pokojne, nismo oni koji se prosto sećaju mrtvih ljudi, nego se sećamo obećanja Božijeg i ponovnog susreta sa njima. To je hrišćanska perspektiva i razlog za nadu.

Osim sabornih, važne su i naše lične molitve, koje nas, između ostalog, umiruju?

- I za sebe i za druge možemo da se molimo oficijelnim molitvama iz molitvenika. Mnoge od tih molitava su lične molitve svetih. One su dobre kao obrazac, jer posle nekog vremena čovek razaznaje šta je to što za šta se valja moliti, da naša molitva ne bude praznoslovlje i lista želja. Lične molitve koje proističu iz dubine duše i dubokog osećanja prisustva Božjeg su dobrodošle i nisu ograničene samo na one koji su deo Crkve. Možemo da se molimo za sve. Ako mi imamo realnu potrebu, lična molitva može da nas više približi Bogu. Kad su u pitanju molitve za umrle, dobro je da osećamo ne samo prisustvo Božje koje njih drži u životu, nego da su oni preko Boga i dalje živi i prisutni za nas.

U sedmičnom bogoslužbenom krugu subota je dan posvećen svima svetima, kao i dan za molitve Bogu za usnule


Da li se oni koji su sa druge strane vela mole za nas?
- Svetitelji su u konstantnom molitvenom odnosu i kretanju, komunikaciji sa Bogom za sve nas, jer još uvek traje period borbe za spasenje svakog čoveka ponaosob. I to će trajati do kraja sveta i veka, do Drugog dolaska Hristovog. Kako će biti ne znamo, prosto se nadamo zajednici sa Bogom, a to ne zavisi isključivo od naših napora, niti od „ moći“ određenog svetitelja, nego od blagodati Božje. Svetitelji su tu za nas, mole se Bogu za nas, mi se borimo. Bog je taj koji spasava. Sveti su u bili u istoj poziciji kao i mi, ali su se borili za spasenje. Zato i naš poziv i podvig treba da bude da se borimo isto kao i oni.

Molitve za umrle su molitve za one koji su u Bogu živi?
- Zato su zadušnice pozitivan događaj u životu Crkve, ne povod za tugu, nego praznik nade. Sveti apostol Pavle je rekao: „I poslednji neprijatelj ukinuće se: smrt (1Kor 15,26).“
M.Filipović

Najnoviji broj

26. januar 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa