Picerija „Četvorka“

U sećanju na jednu mladost, pišući o Cepelinu, neizbežno smo se setili „Četvorke“. Ko bi je zaboravio? Bila je prva picerija u Šapcu. Hit. Nekima i druga kuća.

Picerija „Četvorka“ otvorena je na jesen ‘81 godine. U to vreme, nije bilo ne samo picerija, nego i kafića, mesta gde bi se mladi okupljali... Registrovana je kao ćevabdžinica, jer za nju nije postojala odgovarajuća šifra delatnosti u to vreme.

Evocirajući uspomene sa Krstićima, saznali smo da je bilo potrebno više od četrdeset dokumenata da otvore piceriju. Miroljub Krstić koga je ceo Šabac zvao Lale, bio je vlasnik i mozak operacije. Ostali su učestvovali u, kako bismo danas rekli, porodičnom biznisu. Radila su njegova dva brata, Dragan i Milutin koga svi znaju pod nadimkom Ćuran, kao i supruga Marija.

Foto: "Glas Podrinja"

- Moj pokojni brat je bio vizionar, kaže Ćuran. Došao je na ideju da porodičnu kuću u ulici Mike Mitrovića (današnja Kralja Aleksandra), pretvorimo u piceriju. I mi smo ga poslušali. On je, nekako, uvek bio u pravu.

Pitali smo se zašto baš picerija. Da li je postojala nekakva porodična veza sa Italijom?
- Nije, kaže Marija, supruga pokojnog vlasnika. Lale je često putovao u Trst i bio je inovator, nabavljač, organizator posla Njihov najstariji brat Dragan, koji je, nažalost takođe pokojni, bio je vrstan pekar. Lale ga je vodio po Srbiji da nauči da pravi testo za picu, koje je specifično.

Foto: Privatna arhiva

LALE
„Lale je bio prodoran, naprednih ideja. Inspekcija je nameravala da nas zatvori zato što prodajemo alkohol, a što je u ćevabdžinicama bilo zabranjeno. On je podneo žalbu. Sud u Valjevu doneo je rešenje da je pivo hrana i mi smo nastavili da ga prodajemo, uz picu. On je isterao svoje, kao i uvek. U Ljuboviji je, sredinom osamdesetih, otvorio prvu prodavnicu bižuterije. To je tada bila novina. Tadašnji načelnik Uprave prihoda rekao mu je: „Meni to ne treba“. A on mu je odgovorio: „Ja to ne otvaram zbog tebe, nego zbog tvoje žene“. Par godina smo radili tamo.“(Marija Krstić)
Brat: Lale je sve legalno radio, znao je ljude, pomagao im, voleli su ga i sve je do kraja isterao na pošten način. Poznavao je zakon, sve je imao u malom prstu.

Ne samo što je bio BUM u to vreme, nego i prostor za šabačku čiviju i obilje anegdota koje akteri i danas pamte. A posebno zbog konotacije koju italijanski specijalitet može da ima na srpskom jeziku.

- Sećam se, kada smo stambeni prostor preruđivali u poslovni, pokojni ćale je rekao: „Kakva pica? Kako vas nije sramota!“. A komšija pita: „Šta se to ovde otvara?“ On kaže: „Ne znam. Evo ti ove dvojice pa nek ti kažu.“

Bilo je mnogo štosova od samog početka. Gosti su dolazili i naručivali picu sa dosta hleba, ili sa salatom. Za odabrane, stalne mušterije, zaista se spremala turšija u buretu od sto litara.

Zanimljivo je da se pica dostavljala iz ruke u ruku, kao i novac. Dvanaest pica peklo za 5 do 6 minuta, a napolju, na ivičnjaku, dva do dva i po sata sedelo je hiljadu ljudi i čekalo. Nesrtpljivi gosti su, ’83, kada je napadao veliki sneg, došli pre nego što se otvorila picerija i napravili ogromnog Sneška Belića.

Zanimljivo je da su istoga dana oba brata dobila decu. Tri dana niko ništa nije plaćao, a pazar nikada nije bio veći.

Svakog četvrtka pravila se masna pogača od sto listova. Iako je bila namenjena ženama u početku, dolazili su svi.

- Ulaze njih trojica i kažu: „Tri domaće“. A mi smo imali domaću picu. Ja kažem Zorici Popaji da spremi, oni čekaju i posle nekog vremena pitaju: „Majstore, jel se to kuva“? Ja kažem: „Ma jok, to se peče“. Onda pitaju: „Pa jel nemaš onu sa crnim čepom?“ Oni su tražili tri domaće rakije. A mi nismo prodavali alkohol, samo pivo, uz picu.

Ti sabirao i datume
U „Četvorki“ se znalo – gosti puštaju muziku. I to sa kaseta. „Elvis je bio glavni“, dodaje Marija, a Ćuran kaže da je Dragan po ceo dan puštao pesmu „Bila je tako lijepa“. Rekao sam mu: „Hoće neki čovek da kupi kasetu“
- Kako da kupi, zašto?
- Pa da je izgazi, Dragane, da ne sluša više. Promeni kasetu.

Atmosfera u Četvorki, Foto: Privatna arhiva

Pilo se na crtu. Kad „legne“ plata, a tada su plate bile drugačije, dođe Cica Glavonja, seća se Ćuran i kaže Draganu: „Saberi.“
Kada je sabrao i ispostavio račun, Cica će šabački: „Ti sabirao i datume.“

- Zanimljivo je bilo sa gostima. U stalnoj postavci bili su Grade Magarac, Cvrka, Saša i Cica Glavonja, Keša, Mezej, Čokov, Toma Lepak, Roske, braća Vereš... Oni su non stop bili za šankom. Jednom prilikom je došla nastavnica Rita, koja se borila da joj sinovi ne piju previše i ne gube vreme u piceriji, udarila rukom o šank i rekla: „Pivo.“ Oni su uzviknuli: „Maaama..“. A ona se obratila Mići: „Molim da me vaši gosti ne uznemiravaju“, seća se Marija.
Ništa nije pomagalo. Jednom prilikom su se kladili koliko će piva da stane na šank. Često se uzimalo na gajbe.

TRAŽIO ODELO U PICERIJI
Došao čovek da traži odelo u piceriji. Omašio „Etilen“.Odmah am ga pročitao. Pita:
- Majstore, gde je moje odelo?
- A gde si ti tri meseca?
- Nisam mogao da dođem.
Gleda u plafon, ne vise odela kao u „Etilenu“, ništa mu nije jasno.
- Šta je ovo?, pita.
- Nije mi išao posao, otvorio sam piceriju, kažem.
- Kakvu piceriju, hoću moje odelo.
Na kraju su mu momci dobacili gde da ide, otišao i vratio se sa odelom. Kaže mi: „Au majstore, ala si ti neki mangup.“

„Četvorka“ je kao picerija radila samo tri godine. Već ‘84 pretvorena je u bilijar klub, koji je radio do 2006. Pred zatvaranje radila je punom parom. Prodavalo se trista pica dnevno, kupovalo se na tone šunke, šampinjona (onih iz Sente, ne iz tegle)... Imali su osam zamrzivača. Pa, zašto je zatovrena?

- Šabac je, bar iz mog ugla, specifičan. Čim su počeli da se otvaraju kafići, ljude kao da je neko premeštao sa jednog na drugo mesto. Prvo Jokin Lav, Džoker, PL, Cepelin i tako redom, kaže Marija koja je rodom iz Vojvodine, iz Siriga, u Bačkoj. Odrasla je sa Krstićevim sestrama od ujaka. Njeni roditelji i njihov ujak delili su dvorište. Drugačija su to vremena bila. Ljudi su bili bliskiji, bilo je više ljubavi.

Lale i Marija u kuhinji, Foto: Privatna arhiva

- Sve sam ih poznavala osim Lala. A kada sam njega upoznala, sve je već bilo rečeno, na prvi pogled, na Vidovdan 1980. To je bio sudbinski susret. Neverovatno je da je četrdesti dan njegove smrti pao baš na Vidovdan.

Marija i Ćuran skoro uglas pričaju o Lalu, sa očiglednim divljenjem i danas. Bio je rođeni lider.

- Otvorio je i prvi lokal u kome su se igrale video igrice i fliperi, kod Točka, u Zanatskom centru. I to je bila novotarija u to vreme, da se vašarske zanimacije premeste u lokal. Do tada to niko nije radio.

Sneško od vernih mušterija, Foto: Privatna arhiva

Vole što se o Četvorki i danas priča, što je ljudi pamte kao jednu od prvina Šapca. Toplu. Kada je bila velika gužva, devojke bi ulazile u kuhinju da pomognu i ubrzaju posao. Uvek je bilo veselo.

- Sećam se da su jednom četvorica Nigerijaca sedela kod nas u lokalu i čekala drugara iz Subotice, koji je oženio Srpkinju. Kad je došao, prišao mi je i na čistom srpskom rekao: „Majstore, jel možete da mi pustite: „Ne kuni me, ne ruži me, majko“ od Luisa. Ja pustim pesmu, oni igraju oko stola.

Ne samo da se mnogo mladih upoznalo tamo, nego su i mnogi brakovi sklopljeni. Kada bi Metaloplastika osvojila trofej, prvo mini Plavo veče bilo je u „Četvorki“, potom u Hotelu.

Turnir u malom fudbalu
u organizaciji picerije, Foto: Privatna arhiva

S obzirom da su oba brata, Ćuran i Lale, bili fudbaleri (igrali su u „Mačvi“), ekipa „Četvorke“ je organizovala turnir u malom fudbalu. Lale je bio sponzor, a svi igrači nosili su dres sa brojem četiri.

Tradicija se nastavlja
Marijin i Lalov sin Đorđe nastavio je tradiciju. Svi se slažu da je genetika čudo i da je „povukao“ na oca. Lale je prvi otvorio piceriju, a Đorđe kafić „Abu Dabi“.

- Isto kao što on ne zna zašto Italija, tako i ja ne znam zašto Abu Dabi. Nikada nisam ni slušao ni čitao o Abu Dabiju, a Ujedinjeni Emirati nisu bili popularni kod nas. Jedino je moj drugar tamo otišao da radi, od njega sam čuo priče koje su mi bile zanimljive i tako je krenulo... Već petnaest godina radim bez prekida, kaže naslednik i dodaje da je prvi uveo nargile u Šapcu, koje su bile popularne dok se nije pojavio Instagram i Tik Tok..

ZAŠTO ĆURAN
Kada smo bili prvi razred osnovne škole, odem kod drUga koga smo zvali Pajke, a njegovog starijeg brata Pera Lobanja. Kažu oni: „Mi imamo nadimke, a ti nemaš. Kako tebe da zovemo?“ Bila je tu sličica Životinjskog carstva zalepljena na kredencu na kojoj je bio ćuran. „Zvaćemo te Ćuran“, povikali su uglas. I tako je to ostalo.
Moj sin je imao pet godina, držao je u rukama štos sličica Životinjskog carstva kad ga je neko pitao zna li imena životinja. I on je nabrajao: lav, tigar, prepelica, vrabac, tata (kad je naišao na ćurana) i nastavio dalje.

Za Mariju je bio šok kafić sa baldahinima, kao nekada picerija. Ali je umela, i kada ne razume, da isprati najvažnije muškarce u životu.

I ponovilo se, kao sa Etilenom, kada su došli u „Četvorku“ da traže odelo.

- Došla je jedna žena, mesec dana posle otvaranja i pitala me: „Da li imate visećih delova za kuhinju?“ Odgovorio sam joj da nije salon nameštaja, nego kafić, kaže Đorđe kroz smeh i poručuje da nikada ne bi trebalo da se odreknemo tradicije i zaboravimo ko smo.

I još nešto. I u „Abu Dabiju“ gosti su domaći, kao nekada u „Četvorki“.