Poleganje strnih žita

Većina žita ima nežno stablo i to predstavlja problem kod naših poljoprivrednih proizvođača, ukoliko dođe do poleganja dejstvom nekih činilaca (grada jake kiše, vetra…), što ima za posledicu smanjenje prinosa i kvaliteta zrna.

Najčešće poležu ozima žita: ječam, pšenica, raž a ređe prava žita kao kukuruz, sirak, proso. Do poleganja najčešće dolazi u periodu od klasanja do sazrevanja. Do poleganja može doći ali vrlo retko i pre klasanja ali baš u izuzetnim situacijama odnosno nepovoljnim vremenskim uslovima. Poleganje nastaje kao posledica pritiska koji vrši na donje internodije težina stabla odnosno klasa i zrna. Donje internodije poleglog stabla su tanke i izdužene, ćelijski zidovi su tanki i nemogu da podnesu težinu stabla i zato padaju.

Štete usled poleganja su veće ukoliko se to desi ranije, ma da su štete velike i pri kasnijem poleganju usled otežane žetve i gubitka koji pri tome nastaju. Štete od poleganja se ispoljavaju na razlišite načine:
-Može da dođe do slabije oplodnje,
-Do jačeg napada gljivičnog oboljenja,
-Najčešće je slabije nalivanje zrna.

Uzroci poleganja su brojni i ranije se smatralo da je osnovni uzrok slabo i nežno stablo usled nedostatka silicijuma u ćelijskim zidovima. Kod savremenih sorata, sa čvrstom stabljikom taj nedostatak je delimično otklonjen ali i te sorte mogu da polegnu delovanjem drugih uzroka:
- Pregust usev usled nedostatka svetlosti (izazvan povećanom normom setve), te se biljke izdužuju, nežne su i poležu,
- Preteranog i jednostranog đubrenja azotom, biljke su prebujne nedovoljno osvetljene, neprovetrene,
- Usled vremenskih nepogoda, jakih kiša, grada, oluje,
- Kasnim obilnim navodnjavanjem u kasnim fazama kada žita usled težine na raskvašenom zemljištu izvaljuju se,
- Gljivičnim oboljenjem koja napadaju donje članke i drugih bolesti.

Posledice poleganja se mogu ublažiti delovanjem preventivnim i direktnim merama:
Najvažnije preventivne mere su:
-Izbor sorte sa čvrstom stabljikom,
-Pravilan način setve (odnosno broj biljaka po m² da bi se svetlost što bolje iskoristila)
-Izbegavanje jednostranog đubrenja azotom,
-Unošenje kalijumovih đubriva u ranijim fazama razvića.

Najvažnije direktne mere su:
-Drljanje useva u cilju smanjenje gustine kao i valjanje,
-Zakašalje bujnih i razvijenih useva,
-Primena inhibitora rasta u novije vreme u cilju smanjenja porasta donjih članaka stabla.

Pre same setve neophodno je napraviti plan setve, tj obratiti pažnju na sve gore navedene faktore koji se mogu izbeći a samim tim smanjiti u startu moguće gubitke koji mogu nastati poleganjem useva i mogu biti veliki i dosta često izazvani našom greškom.