Oproštaj od Klare

Marijana Čanak, mlada spisateljica, iako nije iz Šapca, prisutna je na književnoj sceni grada već nekoliko godina. Ljubitelji pisane reči su je najpre upoznali kao pobednicu konkursa za Najbolju neobjavljenu pripovetku „Laza K. Lazarević“ koju organizuje Kulturni centar, potom je bila gost „Lazine kuće za pisce“, a novi proboj na književnoj sceni spisateljica je napravila prvim romanom „Klara Klarisa“ koji je bio u najužem izboru za prestižnu Ninovu nagradu, a kritika i čitaoci su ga okarakterisala kao originalan, drugačiji dajući mu epitet osveženja među književnim ostvarenjima 2022. godine. Marijana Čanak je sa nama podelila deo stvaralačkog procesa, osećaja koji su je prožimali u procesu stvaranja, ali i izazovima s kojima se neminovno suočava.

Kada bi pokušala da sabereše celokupan proces stvaranja „Klare Klarise“ od prvih redova možeš li opisati faze kroz koje si prolazila kao autor?
Proces stvaranja uvek je magičan. Jedno što je bolno u vezi sa stvaralačkim procesom je rizik da samoj sebi uskratim to iskustvo. Odlaganje teksta u nastajanju u ime nečeg drugog što će platiti račune mi je najveća frustracija. Roman sam počela da pišem u doba karantina, kad je najveći deo sveta patio od viška slobodnog vremena, a kod mene je bilo obrnuto. Posao od kojeg sam se izdržavala ne da nije stao, nego se intenzivirao, jer sve što je moglo, preselilo se na onlajn platforme, a ja sam bila angažovana na proizvodnji tih sadržaja. Kad pogledam unazad, ne znam kako sam, niti od čega, uspevala da kradem vreme za pisanje. Klara se pojavila kao ime, kao glas, zvuk, kao reč iza koje se nazire ženski lik. Zapitala sam se ko je ta žena i započela sam imaginarni dijalog s njom, ne bih li otkrila njenu priču. Zaposela me je od prve epizode, prerasla je u opsesiju, proganjala me, nadzirala, dozivala, budila iz sna. Bilo je preuzbudljivo, od prvog slova do završne tačke. Osećala sam polet sve dok nisam počela da tragam za potencijalnim izdavačima. Pregovori s njima smenjivali su se u dva ustaljena oblika: ignorisanje i odbijanje. Mislila sam da sam ukleta. Ili je to bila Klara?

foto: Boolevar
books/promo

Na početku svega je ideja, koliko je ona u trenutku kada si počela delo bila oblikovana, da li je imala celovitu formu ili samo osnovu koja je dala početnu snagu da se rad započne? Vodi li autor priču ili ona njega?
Naizmenično vodimo jedna drugu. Pisanje za mene ujedno znači i otkrivanje priče, kao i traganje za njenim najboljim mogućim izrazom, saglasjem među rečima, muzikom iza reči, zvučnim slikama i simbolima. Ne vidim sebe kao nekoga ko proizvodi tekst, nego nastojim da budem u neprekidnoj interakciji sa tekstom i da otkrivam njegove zakonitosti. Mogu da imam zamisao o polazištu i ishodištu određene priče, ali ne mogu znati kako ću iz početne stići u krajnju tačku, niti šta će se sve odvijati u međuvremenu. U tome i jeste čar. Da sam od prve rečenice znala ko je Klara i šta je njena priča, ne verujem da bih uopšte imala potrebu da pišem. Bilo bi predvidivo i dosadno, kao prepisivanje. Nisam imala ideju za priču, niti plan za pisanje romana, imala sam centralni ženski lik. Klara je bila polazište, ona me je usmeravala i upoznavala sa drugim likovima, ukazivala mi na elemente koje treba da istražim, evocirala sećanja, mitove, snove. Slušala sam je i pratila: kud ide, kakva priča je u prirodi njenog lika? Sećam se, na jednom mestu priča je stala, Klara nije znala šta dalje, nisam ni ja. Uzela sam karte za proricanje i otvorila ih za Klaru: za čim žudi, čega se plaši, šta treba da savlada? Tako smo otključale sledeću epizodu. Proces pisanja nije puko beleženje priče i zasigurno nije jednosmeran. Nikada ne treba zanemariti mogućnost da učimo od svojih likova.

Kao već uspešna mlada spisateljica kako gledaš na poziciju pisca, da li je spisatelj/ica mali Bog koji gradi svoj svet ili pripovedač koji nekome priča priču iz prvog/trećeg lica ili nešto treće?
Potreba za slušanjem i pričanjem priče imanentna je ljudskom postojanju, a uloga pisca otpočetka civilizacije do danas ostaje nepromenjena: pisac je onaj koji priča najuzbudljiviju priču i održava zajednicu budnom. Ništa ne nastaje ni iz čega, pa ne verujem da možemo izgraditi svet koji neće biti kopija ili amalgam elemenata najboljeg od svih svetova. Sve što nam se ikada dogodilo i sve što nam se može dogoditi, već je zapisano u mitologijama. Preigravamo mitske priče i arhetipove, igramo igre karaktera, recikliramo univerzalne motive – kako u životu, tako i u literaturi. Kako staru i potrošenu priču postaviti u aktualnom vremenu, kako je ispričati jedinstvenim stilom ili autentičnim glasom? Kako uočiti opšta mesta i predočiti ih na specifičan način? Kako pojedinačna iskustva ispričati kao opšteljudska i zanimljiva mnogima? Kako sačuvati svežinu igre, radoznalost, gipkost uma? Da bih pisala, moram očuvati zapitanost pred svetom, jer pitanja otključavaju priče. Čak i neodgovoriva pitanja.

Sve što nam se ikada dogodilo i sve što nam se može dogoditi, već je zapisano u mitologijama.
Preigravamo mitske priče i arhetipove, igramo igre karaktera, recikliramo univerzalne motive – kako u životu, tako i u literaturi

Kada knjiga ugleda svetlost dana, postane dostupna, počinje li svoj poseban život, da li si se kao autor oprostila na neki način od nje tog trenutka ili joj se vraćaš na neki način, bilo kroz razmišljanje, procenu ili na neki drugi način?
Na kraju uređivačkog procesa, pre nego što ćemo poslati rukopis u štampu, urednik Almin Kaplan rekao mi je da mi naše knjige nikada ne završavamo, nego ih napuštamo. Ako se dobro sećam, Pavić je govorio da pisac mora zaboraviti sve svoje prethodne knjige da bi mogao pisati dalje. To ima smisla. Prirodno je da knjiga vodi svoj zasebni život i da sve što se njoj događa ne mora nužno imati uticaja na život autora. U idealnom svetu, više bismo se bavili knjigama, a manje autorima, jer bavljenje autorom ni na koji način ne doprinosi razumevanju knjige. Klara i ja dale smo jedna drugoj najbolje što smo mogle, nema ničeg nerazrešenog u našem odnosu, ničeg što nas tišti, ničeg što nam nedostaje, pa nema razloga da se jedna drugoj vraćamo. Vraćam joj se onoliko koliko čitaoci i mediji zahtevaju od mene, onoliko koliko me pozivaju da govorim o Klari ili povodom Klare o nečemu drugom. S jedne strane je zanimljivo pratiti njen život, s druge strane mi se čini da me usporava, jer me uveliko progone neki drugi književni likovi i neistražene teme.