Foto: Privatna arhiva
IN MEMORIAM Prim. dr Ljubomir Popović - Mikica 1937 - 2023
Privilegija koju čovek dobije, a da za nju ništa nije uradio, to je privilegija rođenja u gnezdu - porodici vrlinskih roditelja. Ta privilegija postaje zalog svih potonjih ljudskih i profesionalnih činjenja, dobitnika - naslednika iste.
Ovaj kratki uvod, svakako neuobičajan, povodom vesti da se u Beogradu upokojio 24. juna ove godine primarijus dr Ljubomir-Mikica Popović, lekar specijalista ortoped, rođen u Šapcu 1937. godine od majke Vuke i oca Živorada-Žike, profesora šabačke Gimnazije, erudite i vizionara. Ljubomir-Mikica je bio najmlađe dete u harmoničnoj porodici Popović, mezimac porodice. Idilično detinjstvo i odrastanje iskidano je ratnim zbivanjima. Prvo je 1941. godine ostao bez oca, a potom sa majkom i sestrama bio višemesečni, najmlađi zatočenik Koncentracionog logora na banjici u Beogradu. Po oslobođenju iz logora porodicu su pratili stalni progoni od Nemaca i okupacionih vlasti u šapcu, česte bežanije i sve nedaće koje one nose. Činilo se da sve te ratne nevolje nisu narušile dušu vedrog i bezazlenog dečaka. Vrline nasleđene od oca i majke bile su jače od ljudskih zločinjenja toga vremena. Dolaskom oslobođenja Ljubomirovo detinjstvo se vratilo u kolotečinu poželjnog života u oslobođenom Šapcu. Mezimac porodice rastao je sa vršnjacima potisnutih i nezaboravljenih ožiljaka minulih vremena. Svi njegovi postupci kretali su se u smeru čovekoljubivog dobročinstva. Uspešno je završio osnovno i gimnazijsko školovanje u Šapcu i upisao se na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu 1956. godine. Kao student postao je i prvotimac šabačke Mačve, izuzetno talentovan i efikasan centarfor sa veoma izglednom karijerom. Nažalost, sportsku karijeru je morao da prekine zbog zahtevnih obaveza na fakultetu.
Milog lika sa stalnolebdećim osmehom na licu bio je omiljen među vršnjacima, kolegama i u svim sredinama u kojima se kretao. Bio je čovek čiste duše i meka srca, spontan, bezazlen i naoko ležeran. Širio je razumevanje, bez namere da koriguje i ispravlja druge, dozvoljavao je da zablude i greške sami ispravljaju. Sa zaokruženim likom dobročinitelja i pravednika okončao je studije i vratio se u Šabac, da svojim sugrađanima ponudi svoje znanje i veštine stečene na fakultetu, bez prepotentnosti i pratećih sujetnosti. Tuđe uzavrele strasti smirivao je tolerancijom, bez namere da dominira. Sa istančanim duhom i svojim humorom opuštao je i zabavljao nervozne i srdite. Sa stečenim znanjem i ovladanim lekarskim veštinama, sazrele ličnosti, mogao je da bira specijalizaciju koju je hteo.
Opredelio se za Ortopediju sa traumatologijom, koju je zavrio 1971. godine na Medicinskom fakultetu u Beogradu i tako postao prvi ortoped u istoriji Šapca. Kao specijalizant u Beogradu bio je omiljen zbog svojih naglašenih vrlina i talentovanosti za struku koju je izabrao. Tako trasiran početak bio je uvažen i od svojih učitelja prof. dr Branka Radulovića, prof. dr Cvetka Rakića, prim. dr Radmila Višackog, kao i svih drugih. Povratkom sa specijalizacije ponudio je Šapčanima nove i efikasne metode lečenja, da ih spase traženja svoga lečenja u Beogradu i drugde. Sa kolegom hirurgom dr Momčilom Ikodinovićem je postao zvezda na nebu šabače hirurgije. Kao tandem su se izuzetno dobro dopunjavali u struci i raspoloženju, na radost svojih Šapčana. Iako uz izvesna sporenja uspeo je da formira Odeljenje za ortopediju 1974. godine u okviru tadašnje bolnice Medicinskog centra u Šapcu. Za saradnike izabrao je dobre lekare dr Jovana Vasilića i dr Milana Maksića i napravio zlatan uzlet u šabačkoj ortopediji uz priznanje ukupne stručne javnosti ondašnje Srbije i Jugoslavije. Primarijus je postao 1980. godine.
Uspešna ortopedska dostignuća preporučili su ga za generalnog direktora Zdravstvenog centra ‘’ Dr Laza K. Lazarević’’ u Šapcu, na kojoj je bio od 1987 do 1994. godine. Mnoge više okolnosti su limitirale dotadašnju kreativnost, na koje nije imao mogućnosti više da utiče. Te okolnosti nisu umaljile njegove ukupne lične, ljudske i stručne vrednosti. Ostao je častan, pravedan, spontan, druželjubiv, tolerantan, pravdajući tuđe greške više nego svoje, što je dokaz Popovićevog čovekoljubivog dobročinstva. Kao direktor bio je i voljen i sporen. Voleli su ga zbog njegove čovečnosti a sporili zbog njihove sebičnosti.
Porodično; sa suprugom Anom, sudijom iz plemenite porodice Martinović s ljubavlju podigao je Jelenu, dipl. pravnika i Draganu, doktora stomatologije, karijerno uspešne u Beogradu. A, od unučadi posebno mesto zauzima unuk Petar, čime je i ostvaren njegov smisao življenja. Kao penzioner preselio se u Beograd, nastavio da se druži sa onima koje je on voleo i koji su voleli njega. Teklo je to sve do teške bolesti, koju je nosio kao deo svoga fatuma do poslednjeg časa.
Ovo je kratak kroki za opraštaj od divnog, nesvakidašnjeg čoveka, lekara i prijatelja. Neka mu je sve prosto i hvala za sve što je, za ljude, Šapčane i ine, u životu učinio. Slava mu!
Ovaj kratki uvod, svakako neuobičajan, povodom vesti da se u Beogradu upokojio 24. juna ove godine primarijus dr Ljubomir-Mikica Popović, lekar specijalista ortoped, rođen u Šapcu 1937. godine od majke Vuke i oca Živorada-Žike, profesora šabačke Gimnazije, erudite i vizionara. Ljubomir-Mikica je bio najmlađe dete u harmoničnoj porodici Popović, mezimac porodice. Idilično detinjstvo i odrastanje iskidano je ratnim zbivanjima. Prvo je 1941. godine ostao bez oca, a potom sa majkom i sestrama bio višemesečni, najmlađi zatočenik Koncentracionog logora na banjici u Beogradu. Po oslobođenju iz logora porodicu su pratili stalni progoni od Nemaca i okupacionih vlasti u šapcu, česte bežanije i sve nedaće koje one nose. Činilo se da sve te ratne nevolje nisu narušile dušu vedrog i bezazlenog dečaka. Vrline nasleđene od oca i majke bile su jače od ljudskih zločinjenja toga vremena. Dolaskom oslobođenja Ljubomirovo detinjstvo se vratilo u kolotečinu poželjnog života u oslobođenom Šapcu. Mezimac porodice rastao je sa vršnjacima potisnutih i nezaboravljenih ožiljaka minulih vremena. Svi njegovi postupci kretali su se u smeru čovekoljubivog dobročinstva. Uspešno je završio osnovno i gimnazijsko školovanje u Šapcu i upisao se na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu 1956. godine. Kao student postao je i prvotimac šabačke Mačve, izuzetno talentovan i efikasan centarfor sa veoma izglednom karijerom. Nažalost, sportsku karijeru je morao da prekine zbog zahtevnih obaveza na fakultetu.
Milog lika sa stalnolebdećim osmehom na licu bio je omiljen među vršnjacima, kolegama i u svim sredinama u kojima se kretao. Bio je čovek čiste duše i meka srca, spontan, bezazlen i naoko ležeran. Širio je razumevanje, bez namere da koriguje i ispravlja druge, dozvoljavao je da zablude i greške sami ispravljaju. Sa zaokruženim likom dobročinitelja i pravednika okončao je studije i vratio se u Šabac, da svojim sugrađanima ponudi svoje znanje i veštine stečene na fakultetu, bez prepotentnosti i pratećih sujetnosti. Tuđe uzavrele strasti smirivao je tolerancijom, bez namere da dominira. Sa istančanim duhom i svojim humorom opuštao je i zabavljao nervozne i srdite. Sa stečenim znanjem i ovladanim lekarskim veštinama, sazrele ličnosti, mogao je da bira specijalizaciju koju je hteo.
Opredelio se za Ortopediju sa traumatologijom, koju je zavrio 1971. godine na Medicinskom fakultetu u Beogradu i tako postao prvi ortoped u istoriji Šapca. Kao specijalizant u Beogradu bio je omiljen zbog svojih naglašenih vrlina i talentovanosti za struku koju je izabrao. Tako trasiran početak bio je uvažen i od svojih učitelja prof. dr Branka Radulovića, prof. dr Cvetka Rakića, prim. dr Radmila Višackog, kao i svih drugih. Povratkom sa specijalizacije ponudio je Šapčanima nove i efikasne metode lečenja, da ih spase traženja svoga lečenja u Beogradu i drugde. Sa kolegom hirurgom dr Momčilom Ikodinovićem je postao zvezda na nebu šabače hirurgije. Kao tandem su se izuzetno dobro dopunjavali u struci i raspoloženju, na radost svojih Šapčana. Iako uz izvesna sporenja uspeo je da formira Odeljenje za ortopediju 1974. godine u okviru tadašnje bolnice Medicinskog centra u Šapcu. Za saradnike izabrao je dobre lekare dr Jovana Vasilića i dr Milana Maksića i napravio zlatan uzlet u šabačkoj ortopediji uz priznanje ukupne stručne javnosti ondašnje Srbije i Jugoslavije. Primarijus je postao 1980. godine.
Uspešna ortopedska dostignuća preporučili su ga za generalnog direktora Zdravstvenog centra ‘’ Dr Laza K. Lazarević’’ u Šapcu, na kojoj je bio od 1987 do 1994. godine. Mnoge više okolnosti su limitirale dotadašnju kreativnost, na koje nije imao mogućnosti više da utiče. Te okolnosti nisu umaljile njegove ukupne lične, ljudske i stručne vrednosti. Ostao je častan, pravedan, spontan, druželjubiv, tolerantan, pravdajući tuđe greške više nego svoje, što je dokaz Popovićevog čovekoljubivog dobročinstva. Kao direktor bio je i voljen i sporen. Voleli su ga zbog njegove čovečnosti a sporili zbog njihove sebičnosti.
Porodično; sa suprugom Anom, sudijom iz plemenite porodice Martinović s ljubavlju podigao je Jelenu, dipl. pravnika i Draganu, doktora stomatologije, karijerno uspešne u Beogradu. A, od unučadi posebno mesto zauzima unuk Petar, čime je i ostvaren njegov smisao življenja. Kao penzioner preselio se u Beograd, nastavio da se druži sa onima koje je on voleo i koji su voleli njega. Teklo je to sve do teške bolesti, koju je nosio kao deo svoga fatuma do poslednjeg časa.
Ovo je kratak kroki za opraštaj od divnog, nesvakidašnjeg čoveka, lekara i prijatelja. Neka mu je sve prosto i hvala za sve što je, za ljude, Šapčane i ine, u životu učinio. Slava mu!
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
9. maj 2024.
