Bila je mrkla noć, a ona sama u sobi hostela. Nikoga nije poznavala. Celu noć je preplakala. Danas, trinaest godina kasnije, direktor je Direkcije za ekonomiju i kontrolu troškova u poznatoj ruskoj firmi „Velestroj“
Daljnjerečensk je omanji grad u Primorskoj pokrajini na krajnjem jugoistoku Rusije. Nije nam posebno zanimljiv, osim zbog činjenice da se baš u tom gradiću, bez znanja ijedne reči ruskog jezika, obrela naša Šapčanka, Katarina Dimitrić. Bila je mrkla noć, a ona sama u sobi hostela. Nikoga nije poznavala. Celu noć je preplakala. Danas, trinaest godina kasnije, direktor je Direkcije za ekonomiju i kontrolu troškova u poznatoj ruskoj firmi „Velestroj“.
Na gradilištu, Foto: Privatna arhiva
Rođena je i odrastala na Kamičku, u Mačvanskoj ulici (sadašnja Dragiše Penjina). Osnovnu „Milevinu“ školu i Šabačku gimnaziju završila je kao vukovac. Iako je pohađala društveni smer, odlučila je da studira arhitekturu i vredno se pripremala za prijemni ispit. No, život je imao drugačije planove.
Nije „prošla“ prijemni i, kada je otišla joj pokažu gde je pogrešila, nije dobila ni odgovor, ni test koji je radila. Revoltirana, spustila se sprat niže i razmišljala da li da pokuša da upiše studije građevine. Baš u tom trenutku, naišla je profesorka matematike: „Ima još mesta na građevini. Konkuriši ti u septembru.“ Poslušala ju je. U prvom jesenjem mesecu, kad je ugledala svoje ime – prvo na rang listi, ponovo je naišla ista profesorka: „Nećeš pogrešiti, veruj mi“. I nije. Kada je upisala građevinu, više nijednog trenutka nije pomislila na arhitekturu, shvatila je da je upisala pravi fakultet. Na trećoj godini izabrala je najteži, konstruktivni smer, zapamtili su je i profesori i asistenti, njene skripte kružile su fakultetom. Diplomirala je sa desetkom.
- Danas imam utisak da sam bila vođena. Nisam imala nikakvu vezu, nisam ništa planirala, sve se spontano dogodilo.
Kada je završila Građevinski fakultet, zaposlila se u jednoj firmi u Beogradu, gde je brzo učila. Tamo je stekla sigurnost, ali i uvid da ne može napredovati na poslu, kojeg je bilo sve više. Njen drugar koji je otišao u Rusiju da radi, savetovao joj je da se prijavi na konkurs: „Obavi razgovor, pa vidi“. Posle godinu dana, tako je i uradila, otišla je na razgovor i prošla. Jedino što je znala da ne želi, i u tome bila izričita, je rad na industrijskim postrojenjima. Rekla je da bi volela da radi na stambenim i poslovnim objektima. Predložili su joj Daljnjerečensk.
- Prihvatila sam bez preteranog razmišljanja: “Ako mi ne bude išlo, imam gde da se vratim”. Htela sam da da probam, da vidim kako se radi u drugim zemljama, bila sam željna znanja i novih iskustava.
NIJE BAJKA „Iz Srbije sam otišla da ne bih morala sama da tražim povećanje plate, ili bilo koje beneficije, čekala da poslodavac uvidi moje kvalitete i da me nagradi, ili da prepozna trenutak kada želim da napusti pos,ao i da me zadrži. To se nije desilo. U Rusiji znaju da cene dobrog radnika. U firmi za koju radim, pored plate, uvek su mi davali ekstra bonuse i ispunjavali sve dogovorene uslove. Nikada se nisam osetila prevarenom. Kad god mi je nešto trebalo, uvek su bili tu. Možda zvuči kao bajka, ali je tako.“
Noć i dan - Bilo je strašno kada sam stigla u Daljnjerečensk. Nisam znala ni jednu reč ruskog jezika, nikoga nisam poznavala, bila je noć. Imala sam 27 godina i bila sam potpuno sama. Kad pogledam iz današnje perspektive, bilo je to hrabro.
Sutradan, kada je svanulo, uputila se na gradilište i predstavila se. Odveli su je u kabinet, sela je na stolicu ne znajući ni za koga, a kamoli šta bi trebalo da radi. Onda je došao šef gradilišta i pitao je odakle je. „Iz Šapca“, odgovorila je. „I ja sam iz Šapca“, rekao je Duško Dragićević za koga se ispostavilo da poznaje njenu majku. Mali svet, a Šapčana svuda.
- Da nije bilo njega, bilo bi mnogo teže. Tu je bio i moj kolega sa fakulteta Ognjen, sa kojim sam zajedno učila ruski jezik. Posle prve noći, sve je išlo od dobrog ka boljem.
Radila je kao zamenik glavnog inženjera i dobro se snalazila. Poslovna zgrada za firmu „Transnjeft“ izgrađena je u roku i sa ispoštovanim budžetom. Trud se isplatio. Njen sledeći posao bio je u Moskvi. Bila je na poziciji šefa gradilišta na izgradnji poslovnog objekata u Moskvi za firmu „FSK“. I na tom poslu se sjajno snašla.
Sa kolegama, Foto: Privatna arhiva
Moskva i Viktorija U Moskvi je upoznala Aleksandra, a u srpsko-ruskoj zajednici rodila se kćerka Viktorija. Materinstvo je zauvek promenilo njenu perspektivu života, ali ne i posvećenost poslu. Radila je i dok je bila trudna.
Kada se porodila, započeti su pregovori sa investitorom za gradnju velike poslovne zgrade za firmu „Transnjef“ u Moskvi. To je bila prilika koja se događa jednom u životu. Počela je da radi dva meseca posle porođaja kao šef projekta na zgradi „Evolucija“, koja je reprezentativno zdanje. Iako neispavana zbog bebe koja se budila svaka dva sata, uspešno je projektovala i organizovala ceo proces.
Danas je drugi čovek velike ruske firme „Velestroj“ koja ima 40 hiljada zaposlenih. Radi od 09 do 18, kao i svi u Rusiji. Ponekad i subotom. U ogromnoj Moskvi, za koju kaže da je „država za sebe“, mnogo vremena „gubi“ u prevozu. Zato svaki slobodni trenutak koristi da bude sa svojom Viktorijom.
- Trudim se da uvek imamo nekakve aktivnosti. Ona voli da peva, u dečjoj je grupi koja već dve godine nastupa na raznim koncertima. Vodim je na takmičenja, koncerte, u druge gradove... Nisam propustila nijedan njen nastup. Za nju sam uvek tu.
Sa majkom Nadom i ćerkom Viktorijom, Foto: Privatna arhiva
Mnogo joj pomaže mama Nada Matić, koja je napustila voljeni Šabac, gde je radila kao advokat i preselila se u Moskvu da bi bila sa njima dvema. Znala je da njena ćerka ne bi mogla baš sve sama.
- Nije uvek lako. Tamo se sve svodi na relaciju posao – kuća, ljudi ne znaju ko im je prvi komšija. Socijalni život postoji samo vikendom.
Nedostaje mi rodni grad, bliski ljudi, druženje, ali sam odlučila da ostanem u Rusiji zbog ćerke. Tamo su zdravstvo i školstvo skoro savršeno uređeni.
Jaka i nežna Iako deluje kao neko ko bi glatko mogao proći u svetu modelinga, Katarina je i sebi i drugima dokazala da se lako snašla u „muškom“ poslu. Najvažnije od svega je to što radi ono što voli. A to, i sama kaže, nema cenu.
- Uvek su me pitali šta traži devojka na gradilištu. Bio mi je cilj da dokažem da žena ne samo da može da radi u građevini, nego i da bude visoko pozicionirana.
Važno je verovati u sebe i svoju intuiciju, slediti svoj put i nikada ne odustati
ticajem okolnosti, ceo život je bila okružena muškarcima. Nije imala učiteljicu, nego učitelja, Nikolu Pavlovića, koga je obožavala, a u razredu je bila jedna od tri devojčice. Više se družila sa drugarima i bolje se osećala u muškom, nego u ženskom društvu.
Ako bismo morali da je opišemo u jednoj reči, koristili bismo dve: jaka i nežna. Čelična ruka u svilenoj rukavici.
Na gradilištu, Foto: Privatna arhiva
Sa kolegama, Foto: Privatna arhiva
Sa majkom Nadom 
