Goran Davidović, dobitnik plakete Opštine Bogatić za dostignuća u oblasti privrede
Spreman za nove poslovne izazove
Put do uspešnog privrednika započeo je 1994. godine. Veran je tradiciji, svojoj zemlji, ognjištu. Podrška porodice mu je najznačajnija
Na nedavno održanoj svečanoj akademiji povodom Dana Opštine Bogatić Goran Davidović, vlasnik kompanije „Davidović d.o.o“, dobio je plaketu za izuzetna profesionalna dostignuća u oblasti privrede. Mesto gde je godinama radio i stvarao odalo mu je priznanje na najlepši mogući način.
-Lepo je kad neko primeti da se čovek trudi i bori tokom godina. Prijatno sam iznenađen i zadovoljan što sam dobio priznanje opštine u kojoj sam proveo ceo radni vek. Ja sam lokal patriota, ovde sam rođen, moj sin posluje kao privatni preduzetnik. To je neka vrsta mog doprinosa da opstanemo kao lokalna samouprava- poručio je na svečanosti Davidović.
Počeci i neizvesnost Završio je Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, a prvi posao dobija kao predavač u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Šapcu. Godine 1994. ulazi u svet preduzetništva. Bavi se prometom žive stoke, trgovinom građevinskim materijalom, osiguranjem i tehničkom kontrolom vozila. Do pozicije uspešnog privrednika stigao je teškim i neizvesnim putem koji je započeo 1994. godine.
Foto: "Glas Podrinja"
-Kao i svaki mlad čovek, tragao sam za afirmacijom, hteo sam na neki način da se dokažem, da nešto i napravim. Zasnovao sam porodicu relativno rano, oženio se sa 25 godina, dobio dete. Dobio sam posao u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Šapcu, bio sam ponosan na činjenicu da mogu da predajem tamo gde sam pre nekoliko godina bio đak. Supruga Helena je profesorka klavira u Muzičkoj školi, došla je u Šabac iz Subotice zbog mene. Bila su to krizna vremena, devedesete, naše plate nisu bile dovoljne za život kakav sam želeo. Tada sam odlučio da osnujem svoju firmu, 1994. godine. Završio sam Poljoprivredni fakultet, agroekonomski odsek. Praktično sam se bavio time za šta sam se i školovao, prvenstveno otkupom stoke u Mačvi i Sremu- priča Davidović.
Trebalo je da radi i ugovaranje poljoprivredne proizvodnje, međutim, zbog hiperinflacije i nesigurnosti pravnog sistema, odustao je od toga. Vlasnik Veterinarske stanice Bogatić bio je od 2009 do 2021. Godine 2000. otvorio je stovarište građevinskog materijala, gde smo i razgovarali za „Glas Podrinja“.
Veran tradiciji -Ovde je inače moja dedovina, mi smo ovde generacijama, od 18. veka, tu sam radio sa ocem i majkom papriku i paradajz. Skinuli smo papriku i napravili stovariše građevinskog materijala. Tu je tehnički pregled, firma mog sina. Iza njega je isto moja dedovina, gde će za dve nedelje biti isto otkupno mesto za žitarice sa silosem. Vlasnik sam i otkupnog mesta za žitarice u Crnoj Bari i jednog u Klenju- dodaje.
Lepo je kad neko primeti da se čovek trudi i bori tokom godina. Prijatno sam iznenađen i zadovoljan što sam dobio priznanje opštine u kojoj sam proveo ceo radni vek. Ja sam lokal patriota, ovde sam rođen, moj sin posluje kao privatni preduzetnik. To je neka vrsta mog doprinosa da opstanemo kao lokalna samouprava- poručio je na svečanosti Davidović
Imao je jasan motiv da proširi tu delatnost.
-Zemlja u Mačvi je usitnjena, prosečan posed po aktivnom poljoprivrednom gazdinstvu je oko dva i po hektara. Iako se svi žale na male cene i teškoće u proizvodnji, postoji taj efekat da zemljište iz godine u godinu radikalno poskupljuje. Prosečna cena hektara u Mačvi je pre 10 godina bila oko 6.000 evra po hektaru, a sada 18.000 evra po hektaru. Dolazi do ukrupnjavanja površina, ko se bavi ratarstvom, on se bavi da bi izvukao na tome profit što profesionalnije. Par porodica su pre Drugog svetskog rata imale više od 100 hektara zemlje, toga nije bilo do pre nekoliko godina. Sada u Mačvi ima već desetak porodica koje imaju više od 100 hektara zemlje u privatnom posedu- navodi on.
Veran je tradiciji, svojoj zemlji, ognjištu. -Mislim da bi svako od nas trebalo da se drži toga. Postoji moderan mit da je svaka druga srpska taraba starija od cele američke istorije, što nije daleko od istine. Ovde pored mene je naše seosko groblje gde su sahranjeni moji preci. Tu sam obnovio spomenik i identifikovao moje pradedove sve do početka 18. veka, od kako smo mi ovde došli. Da su oni imali isti takav rezon da se odavde ode, ja ne bih sad bio tu, ne bi moj sin bio tu. U svakoj toj kući je bilo po tri- četiri- pet sinova. Poslednjih 50 godina toga više nema. Nemam braće, imam sestru, moj deda je imao tri brata, moj otac je imao samo mene, ja imam jednog sina i ćerku. Ako bismo mi otišli, tih 300 godina naše porodične istorije, ovde gde mi sedimo, Davidovića gradine, bi se prebrisalo i mi bismo bili nekakvi apatridi negde u Nemačkoj i odrekao bih se korena- podvlači Davidović.
Umerenost je ključ, a i sreća Ističe da uvek postoje lični motivi i razlozi za odlazak i razume ih. On je nastojao da obezbedi sebe i svoju porodicu, a budućnost će pokazati da li će izdržati probu vremena.
-Pokušao sam da se bavim građevinarstvom, ali nije lako prevazići administrativne probleme. Imam plac u Šapcu na kojem su dve kuće, na dobrom je mestu, projekat je urađen, 2.400 kvadrata- kaže.
Svaka godina nosi nove okolnosti i nove izazove. Prošao je privrednu situaciju „od državne ekonomije do liberalnog kapitalizma“.
-Svaki put to zahteva neke nove izazove, da se prilagodiš trendovima i opstaneš u novonastalim okolnostima. Nema nigde garancija da će čovek uspeti. Po mom mišljenju, na prvom mestu treba imati sreće. Svako ko kaže da je mnogo pametan, pa da je zbog toga uspeo, laže. Treba biti umeren u svemu, ne preterivati. Vremenom, ako insistiraš stalno na jednom te istom i radiš to dobro, mora da bude i nekakvog efekta- smatra.
Početak, kraj i kruna svega je porodica- podrška, ljubav i oslonac, najveći motiv da stremi dalje novim poslovnim uspesima.
Foto: "Glas Podrinja"
