„Istorija nam se ponavlja kao farsa, opereta u kojoj glavne role falširaju najglasniji i najbezočniji. S takvim se suštinama, u neposrednoj realnosti vlastitih života, susreću Sibinovićevi junaci. Njihov životni mandat nije odluka političke moći, to je pravo koje dobijamo od predaka kao nasleđenu smrt i život koji treba tek da zaslužimo“
U subotu, 21. oktobra, u okviru obeležavanja 60. Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, na svečanom otvaranju u Narodnoj biblioteci Srbije besediće prof. dr Đorđe D. Sibinović, čija je knjiga „Mandat“ u izdanju Dosije studija iz Beograda, nedavno izašla iz štampe.
Radnja romana odvija se u dva narativa, od kojih je jedan stvarnosni, u kome je glavni lik mladi apsolvent režije rodom iz Tršića, koji za diplomski rad bira temu o vojvodi Petru Moleru. Drugi, paralelni tok radnje je metafizički, u kojem se Molerov razvija u odnosu na likove Karađorđa i Miloša Obrenovića. U istraživanju svoje diplomske drame, mladi reditelj otkriva aktuelnost prošlosti, postaje član otpora i ruši režim za koji misli da je tiranski, odlazi u Budimpeštu, gde učestvuje u radionicama u kojima se sprema za novi svet, vraća se u svoju zemlju da sruši tiraniju i napravi diplomsku predstavu. U sudaru ta dva narativa, u metafizičkom i realnom iskustvu, dolazi do preobraženja glavnog junaka do konačnog raspleta.
- Da li nas određuje nacionalni usud, ili politička realnost, ili je naša egzistencija samo neuspeo pokušaj bežanja od obadvoje? Nedovoljno hrabri da se otrgnemo od kukavičlukom preoblikovanih mitova, nedovoljno odlučni da krenemo u susret strahu i gorkim saznanjima, nedovoljno iskreni prema sebi i previše uplašeni od istine. To je definicija mislećeg čoveka u vrtlogu srpske istorijsko-političke realnosti, a istovremeno i sudbina likova u romanu „Mandat“ Đorđa Sibinovića, kaže recenzent knjige Petar V. Arbutina.
Književni postupak je drugačiji, inovativan u odnosu na dosadašnje Sibinovićeve knjige zato što se i jezik u obe naracije relativno menja. Stvarnosno polje iskustva koje se dešava sada i ovde, 5. oktobra 2000. godine, ispisano je deskriptivnim jezikom modernog diskursa, dok se metafizičko polje stvaranja lika Petra Molera oslanja na izvesni arhaični ton srpskog jezika. U preplitanju ta dva jezička polja takođe se stvara odnos napetosti između onoga što je minulo i onoga što se samo ponavlja u stvarnosti.
Kod Srba ni biografije nisu konačne, dešavaju nam se kao karmički grehovi, kao opomena za iznuđeni zaborav, ne daju nam da živimo, kao što onima kojih se tiču ne daju da nađu posmrtni mir
Mudraci nas uče da samo o konačnim stvarima vredi pisati, ali šta je kod nas konačno? - Kod Srba ni biografije nisu konačne, dešavaju nam se kao karmički grehovi, kao opomena za iznuđeni zaborav, ne daju nam da živimo, kao što onima kojih se tiču ne daju da nađu posmrtni mir. Nikada ne možemo znati kada i gde će istorijske naplavine provaliti ustave racionalnog, niti gde će se naša vlastita realnost oglednuti u prethodnim vremenima i sudbinama. Ništa nije gotovo i konačno, nismo dosegnuli neophodan nivo istorijske zrelosti. Zato nam se istorija ponavlja kao farsa, opereta u kojoj glavne role falširaju najglasniji i najbezočniji. S takvim se suštinama, u neposrednoj realnosti vlastitih života, susreću Sibinovićevi junaci. Njihov životni mandat nije odluka političke moći, to je pravo koje dobijamo od predaka kao nasleđenu smrt i život koji treba tek da zaslužimo. Nad svima lebdi senka vojvode Petra Molera, u čijem su nadimku i sudbini naše istorijsko znamenje i prokletstvo. Hrabri vojvoda i intelektualac doživeo je tipičnu srpsku istorijsku sudbinu – duhovnost su mu osporavali, a junaštvo kažnjavali. To je usud koji traje, zaključuje Arbutina u recenziji.
