Gajenje leguminoza i njihov značaj u povećanju kvaliteta zemljišta

Organska đubriva su nezamenljiva kada je u pitanju revitalizacija zemljišta odnosno poboljšanje njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina. U organskoj proizvodnji njima se pridaje veliki značaj kao i simbiotskim i nesimbiotskim azotofiksatorima (bakterijska đubriva) budući da se izostavljaju mineralna đubriva.

Kao organska đubriva koriste se: stajnjak, kompost, humus-glistenjak, zelenišno đubrenje, treset, drveni pepeo, biološka fiksacija azota gajenjem leguminoznih biljaka i druge otpadne organske materije nastale kao sporedni proizvodi u prehrambenoj tehnologiji i industriji.

ZELENIŠNO ĐUBRENjE
Agrotehnička mera zelenišnog đubrenja je jedna od mera koja je nepravedno zapostavljena i koja se pod hitno mora početi primenjivati na svim površinama gde je zastupljena intenzivna biljna proizvodnja.
Zelenišno đubrenje ili sideracija je postupak namenske proizvodnje sveže organske materije (nadzemne i korenske mase gajenih biljaka-siderata) i njeno zaoravanje u zemljište u cilju poboljšanja njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, odnosno povećanja plodnosti zemljišta i prinosa gajenih useva.

Usevi pogodni za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu koje, zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu, usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i na taj način ih premeštaju u oranični sloj zemljišta. Za ovu namenu najpovoljnije su leguminozne biljke koje mogu i da fiksiraju atmosferski azot i na taj način obogaćuju zemljište azotom. Kao zelenišno đubrivo mogu se koristiti detelina i lupina, stočni grašak ili stočna repa, grahorice, kao i neleguminozne biljke: uljana repica, suncokret, raž, ječam, slačica, facelija ili ljuljevi. Usevi zelenišnog đubriva razvijaju veoma živu mikrobiološku aktivnost u zemljištu i imaju uticaj na rastresanje i biogenost podoraničnog sloja uz pomoć moćnog korenovog sistema. Kao rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište, može doći do povećanja prinosa narednog, a nekada i sledećeg useva.

Efekat zelenišnog đubriva zavisi od uslova pod kojim se primenjuje. Uspeh zelenišnog đubrenja u određenim agroekološkim uslovima suvog ratarenja, ograničava količina i raspored padavina. Povoljni rejoni za primenu zelenišnog đubrenja su oni sa godišnjom sumom padavina većom od 700 mm i prosečnom godišnjom temperaturom iznad 7S. Ukoliko nemamo ove navedene uslove neophodno je navodnjavanje i potrebno je birati ozime međuuseve skromnih zahteva prema toploti i svetlosti.
Povećanja prinosa narednog useva nakon primene zelenišnog đubriva su dosta spora. Značajnije povećanje se zapaža tek posle njegove duže uzastopne primene (3-5 godina).

Poseban značaj ima jeftina proizvodnja zelenišnog đubriva i mogućnost njegove primene u velikim razmerama pri relativno malim ulaganjima rada. Zelenišno đubrivo ima prednosti u odnosu na druge vrste organskih đubriva (stajnjak, treset, kompost, žetveni ostaci) zbog nižih troškova, pre svega transportnih. Zelenišnim đubrenjem se zemljište obogaćuje sa 35-40 t/ha sveže organske mase i sa 100-200 kg/ha N fiksiranog iz vazduha, u zavisnosti od načina gajenja i vrste leguminoze. Smatra se da se od biljaka za zelenišno đubrenje koje daju 20-30 t/ha zelene mase, posle zaoravanja obrazuje toliko humusa koliko daje 8-12 t/ha stajskog đubriva, tj.količina azota koja od zaorane mase ostaje u zemljištu iznosi najčešće 50- 60 kg/ha.

Iskustvo je pokazalo da zelenišno đubrivo daje bolje efekte kada se primenjuje zajedno sa drugim vrstama đubriva (organskim i mineralnim). Stajnjak primenjen zajedno sa zelenišnim đubrenjem potpomaže razlaganje siderata, čime se pojačava i ubrzava dejstvo zelenišnog đubriva. Takođe unošenjem fosfornih i kalijumovih mineralnih đubriva sa zelenišnim đubrivom se može postići optimalna količina hraniva u zemljištu.

BILjKE KOJE SE MOGU KORISTITI ZA ZELENIŠNO ĐUBRENjE
Lupina dolazi u obzir za peskovita i beskrečna zemljišta, na kojima daje veliku količinu zelene mase — od 40.000 do 75.000 kg/ha. Seje se u čistoj kulturi u martu, a zaorava se kada je većina biljaka u cvetu, odnosno početkom juna. Odlično uništava korove.

Stočni grašak je odlična pokrovna biljka: daje 35.000 — 45.000 kg/ha zelene mase i brzo se razlaže; otporna je prema mrazu pa se može sejati kako u julu, tako i u septembru, oktobru i novembru. Pošto poleže po zemlji mora da se seje u smeši s ovsem ili raži (140 kg graška i 60 kg ovsa ili raži po hektaru). Zaorava se kada je oko 50% biljaka u cvetu.

Obična grahorica vrlo dobro podnosi sve tipove zemljišta, ali je osetljiva na hladnoću — izmrzava na — 8S, zbog čega je treba sejati samo u julu ili avgustu, a zaoravati je kasno u jesen. I ona se zbog poleganja mora sejati u smeši s ovsem ili raži (120 kg grahorice i 60 kg ovsa ili raži po hektaru).
Maljava grahorica pogodna je za srednje teška i peskovita zemljišta. Odlično podnosi zimske hladnoće, može se sejati ne samo u julu i avgustu, već i u septembru i oktobru. Seje se u istoj količini i smeši kao i obična grahorica.

Slačica daje od 30.000 do 35.000 kg/ha zelene mase, koja se brzo razlaže u zemljištu. Seje se početkom avgusta ili sredinom oktobra, u količini od 12 do 15 kg/ha. Zaorava se sredinom oktobra ili ako je u oktobru posejana, početkom aprila.

Heljda je veoma dobra pokrovna kultura, jer se brzo razlaže i ima sposobnost da iz dubljih slojeva zemljišta izvlači kalijum i fosfor, koji su neophodni za voćke. Zbog osetljivosti prema mrazu seje se u martu ili još bolje sredinom leta. Dobra je i medonosna biljka. Seje se u količini od 150 do 200 kg/ha.

Potencijal biljaka je šireg spektra pa se u zavisnosti od regije može odabrati dobra kultura. Jeste da prividno nevidimo ekonomsku dobit, verujte da će se ovakve proizvodnje isplatiti i trenutno u mnogo atara biće jedini izvor organske materije.