Slažu se i pomažu jedno drugom i danas. Desi se, kao i u svakom braku, da „zagrme“, ali to „traje pet, najviše šest minuta“. Ni jedno ni drugo ne mogu da ćute. Kad jedno zapne, drugo mora da popusti, složni su. „Ništa ne može da uspe bez tolerancije i razumevanja, poštovanja i uvažavanja... Sve ostalo su prazne priče. Bez toga ne može ni u jednoj zajednici, pa ni u bračnoj“
Radenko i Olga Đorđić nedavno su proslavili 65 godina braka. U vremenu kada je broj sklopljenih brakova manji u odnosu na broj razvedenih, ovo je pravi uspeh.
Deka Radenko 14. februara puni 92 godine i „uzima 93-ću“. Baka Olga od novembra prošle godine „gazi“ 87-mu.
Oboje vitalni. Na svojim nogama. Radni čitavog veka.
- Upoznali smo se, počinje baka Olga, ispred pijace „Tržnica“. Tu smo se odmah zagledali jedno u drugo. Posle toga, upoznala nas je jedna zajednička prijateljica i tako je krenulo.
Nepune tri godine su se „zabavljali“, kako bismo danas rekli, a što je tada podrazumevalo šetnje na šabačkom korzou.
- „Uzeli smo se“ 25. januara 1959. godine. U početku smo stanovali privatno, u Partizanskoj ulici, kod Zage i Radisava Mladenovića. Posle smo otišli kod mog oca, u ulicu Braće Nedića. Tamo smo živeli dok Zorana nismo dobili u decembru ‘60 godine. Onda smo, u istoj ulici, kupili kovačnicu, osposobili jedno odeljenje i preselili se. Tu smo zapravo počeli i najviše vremena proveli, devetnaest godina. Posle smo ovde uzeli plac, počeli polako da zidamo i uselili se ‘79 u kuću na Čaviću.
Foto: Privatna arhiva
Olga je Šapčanka, a Radenko iz Uzovnice, kod Ljubovije.
- Došao sam 47. godine u Šabac, a tek smo se 56. upoznali.
Devet godina je čekao da je sretne, ali nije mogao odmah da se ženi.
- Ništa nisam imao. Radio sam u Pinterskoj zadruzi. Tesar sam po zanimanju, došao sam u Šabac da završim zanat, dve godine kasnije bio kvalifikovani radnik, radio do ‘51, a onda se ugasila firma. Ostao sam bez posla i silom prilika radio pinteraj nekoliko godina. Godine ’59, vratio sam se u građevinarstvo i procvetao u svakom smislu.
Mnogo je radio. Svaki dan bi dolazio u dva sa jednog posla, a potom je odlazio na drugi kod privatnika. Radio je pinteraj u Klenku i Platičevu, građevinarstvo kojekuda. Kao penzioner, u Staroj Pazovi radio je pet godina neprekidno, od ponedeljka ujutru do subote uveče.
Na pitanje kakav je osećaj biti u braku toliko decenija, Radenko odgovara – „Normalan, kao da smo se uzeli pre pet godina, tako brzo je prošlo“
Olga je završila krojački zanat, šila kod kuće, podizala sina i brinula o domaćinstvu. Bez ozbiljnih turbulencija, kućili su se, skromno i mirno živeli.
Na pitanje kakav je osećaj biti u braku toliko decenija, Radenko odgovara – „Normalan, kao da smo se uzeli pre pet godina, tako brzo je prošlo“.
Olga dodaje da se slažu i pomažu jedno drugom i danas. Desi se, kao i u svakom braku, da „zagrme“, ali to „traje pet, najviše šest minuta“.
Foto: Privatna arhiva
Nismo tražili tajni recept za dugoveki brak, jer svaki je priča za sebe. Da ne pominjemo zlorabljenu Tolstojevu rečenicu.
- Mi smo se razumeli. Našli smo jedno u drugom ono što nismo imali u svojim primarnim porodicama. Nas je bilo šestoro dece, majka mi je umrla kad sam imala trinaest godina, kaže Olga.
Nisu se oni mladi venčali. Radenko je imao 28, a Olga 22 godine.
- Da bi se slagali muž i žena, žena mora da bude malo mlađa, poverava nam Olga. - Ako hoće da održe brak, neko mora popustiti, dodaje Radenko. - Mlađi, ispravlja ga Olga.
Zahvalan roditeljima „Bili su jako dobri roditelji, ispoštovali su me, iškolovali, bili su prisutni u teškim momentima. Ja sam bio građevinski inženjer, radio sam u Izgradnji dvadeset godina, u međuvremenu sam dao još dve godine na Tehničkom fakultetu. Danas sam nastavnik informatike i tehničkog, dva predmeta koja predajem u Osnovnoj školi u Klenku. Zahvalan sam svojim roditeljima, jer sam mogao da se oslonim na njih kada je bilo potrebno. (Zoran Đorđić)
Da li žena mora da bude ta koja će da popušta, pitamo.
- Ne. K’o da sam ja jednom popustio... Kad jedno zapne, drugo mora da popusti. Ništa ne može da uspe bez tolerancije i razumevanja, poštovanja i uvažavanja... Sve ostalo su prazne priče. Bez toga ne može ni u jednoj zajednici, pa ni u bračnoj.
Kada se sin Zoran oženio, dobili su snahu Jasminu i dvoje unučadi, Slavicu i Lazara.
- Sada je svako u svojoj sobi. Nemamo velikih problema, a sitnih mora biti, zaključuje bračni par Đorđić.
Svake godine, sin Zoran slavi godišnjicu braka svojih roditelja. Torta je neizostavna.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
