Foto: Privatna arhiva
Pola veka gimnazijske mladosti
Sve je počelo pre 50 godina, kada su maturanti Šabačke gimnzije iz generacije 1974. godine, obećali da će se svake jubilarne godišnjice ponovo naći u svojim školskim klupama i setiti se svih uspomena koje su sačuvali na dane kada su bili đaci ove škole. Pripreme za ovu okruglu godišnjicu počele su koji mesec ranije, preko vajber grupe. Sustizale su poruke jedna drugu, neverovatnom brzinom, delile se fotografije, priče, utisci, podsećanja, ko je ko, gde je ko. Otvorili su srce i dušu jedni drugima kao rod rođeni, jer svi su bili kao jedno-đaci čuvene Šabačke gimnazije... Stekli su neke nove prijatelje, neki ostali zauvek prijatelji, kumovi sa društvom iz klupe. O onima koji su napravili sjajne karijere hvalili su se kao da su i sami postali takvi, jer sa njima su delili učionicu, dvorište, posećivali ista mesta, išli na ekskurzije, na žurke, na zabave, radovali se svačijem uspehu...
Oni su naši školski drugovi, pa su njihovi uspesi i naši, oni su deo nas...
Ulazak u gimnazijsko dvorište kao magijom sve je vratio u dane od pre 50 godina. Nisu to bili ljudi od (koga ne mrzi, neka računa koliko godina), već đaci čudesne škole u kojoj su stekli žeđ za znanjem, istraživanjem, umetničkim shvatanjem sveta, humanističkim pogledom, stavljajući svoj znanje u službu drugih, pokušajem da se dokažu u biznisu i preduzetništvu, posvete običnim, malim, stvarima koja ih ispunjavaju. Bili su tu nasmejani i radosni đaci u svojim starim školskim klupama, u učionicama iz kojih su nekada odgovarali, ponekad, bogami, i pobegli, da ne pokvare ocenu, izmišljajući uvek opravadane razloge za to.To su đaci koji su ustajali da pozdrave svoje profesore kada su ulazili na čas!
Bilo je dirljivo čuti kada je čuveni kardiolog, prof. dr Rade Babić, profesor na fakultetu, priznao da je imao tremu šta da kaže prilikom pozdravljanja svoje generacije u svečanoj sali škole. Pozvao je u pomoć veštačku inteligenciju, robota Džejni (koja mu je napričala same gluposti od kojih je odustao), pa je stručnjak koji zna sve tajne srca, govorio iz duše o generaciji kojoj pripada. A do mišljenja svojih drugova stalo mu je više nego od svih slušalaca koje je imao na naučnim prezentacijama širom sveta. Otuda ta trema koju je pokušao da prevaziđe uz pomoć Džejni. Drugi, profesor Pravnog fakulteta drZoran Tomić , izašao je iz okvira suvoparnog pravnog jezika i potražio pribežište u prozi i poeziji. Kada je odlučio da objavi prve rukopise, nije tražio stručno mišljenje izdavača i uglednih recezenata, već od svoje školske drugarice, profesorke Ljilje Pavlović. Tek kada je ona dala „zeleno svetlo“, Tomićeve knjige su ugledale svetlost dana.
Svako je svakog prepozano u nekim sitnicama koje nikada ne nestaju, po divnom osmehu, boji glasa, pokertu koji je bio upečatljiv, načinu igre kada su na podijumu za igru okušali svoje nikada nezaboravljene plesačke sposobnosti, poput Džona Travolte.
Divna direktorka Šabačke gimnazije, Marijana Isaković, u pozdravnoj reči, ispričala je malu anegdotu koju je čula od svojih sadašnjih đaka. Kada su je pitali koga dočekuje u školi, rekla je maturante iz generecije 1974. godine.
-Direktorka,oni nisu maturanti, oni su matoranti –našalili su se đaci ove generacije koji idu sjajnim putem koje je trasirala ova škola. Nema tog državnog i međunarodnog takmičenja sa kojeg ne donesu neku plaketu. Samo ove godine osvojili su 45 nagrada. Odavno su već deca iz ove škole završili ili završavaju prestižne svetske univerzitete. Svi oni su „made in“ Šabačka gimnazija.
To je brend iz koje je izašla i generacija 1974. Taj brend ne nosi samo vrhunsko znanje, već beskrajnu radost što smo se našli pod krovom ove škole u dvorištu u kojem smo na časovima likovnog nacrtali najlepše pejzaže.
Evo nas da za pet godina proslavimo 55. godina od mature. Koga ne mrzi, neka opet računa koliko ćemo tada imati godina.
A vi deco, sadašnji maturanti, budite sledeći „matoranti!“
Oni su naši školski drugovi, pa su njihovi uspesi i naši, oni su deo nas...
Ulazak u gimnazijsko dvorište kao magijom sve je vratio u dane od pre 50 godina. Nisu to bili ljudi od (koga ne mrzi, neka računa koliko godina), već đaci čudesne škole u kojoj su stekli žeđ za znanjem, istraživanjem, umetničkim shvatanjem sveta, humanističkim pogledom, stavljajući svoj znanje u službu drugih, pokušajem da se dokažu u biznisu i preduzetništvu, posvete običnim, malim, stvarima koja ih ispunjavaju. Bili su tu nasmejani i radosni đaci u svojim starim školskim klupama, u učionicama iz kojih su nekada odgovarali, ponekad, bogami, i pobegli, da ne pokvare ocenu, izmišljajući uvek opravadane razloge za to.To su đaci koji su ustajali da pozdrave svoje profesore kada su ulazili na čas!
Bilo je dirljivo čuti kada je čuveni kardiolog, prof. dr Rade Babić, profesor na fakultetu, priznao da je imao tremu šta da kaže prilikom pozdravljanja svoje generacije u svečanoj sali škole. Pozvao je u pomoć veštačku inteligenciju, robota Džejni (koja mu je napričala same gluposti od kojih je odustao), pa je stručnjak koji zna sve tajne srca, govorio iz duše o generaciji kojoj pripada. A do mišljenja svojih drugova stalo mu je više nego od svih slušalaca koje je imao na naučnim prezentacijama širom sveta. Otuda ta trema koju je pokušao da prevaziđe uz pomoć Džejni. Drugi, profesor Pravnog fakulteta drZoran Tomić , izašao je iz okvira suvoparnog pravnog jezika i potražio pribežište u prozi i poeziji. Kada je odlučio da objavi prve rukopise, nije tražio stručno mišljenje izdavača i uglednih recezenata, već od svoje školske drugarice, profesorke Ljilje Pavlović. Tek kada je ona dala „zeleno svetlo“, Tomićeve knjige su ugledale svetlost dana.
Svako je svakog prepozano u nekim sitnicama koje nikada ne nestaju, po divnom osmehu, boji glasa, pokertu koji je bio upečatljiv, načinu igre kada su na podijumu za igru okušali svoje nikada nezaboravljene plesačke sposobnosti, poput Džona Travolte.
Divna direktorka Šabačke gimnazije, Marijana Isaković, u pozdravnoj reči, ispričala je malu anegdotu koju je čula od svojih sadašnjih đaka. Kada su je pitali koga dočekuje u školi, rekla je maturante iz generecije 1974. godine.
-Direktorka,oni nisu maturanti, oni su matoranti –našalili su se đaci ove generacije koji idu sjajnim putem koje je trasirala ova škola. Nema tog državnog i međunarodnog takmičenja sa kojeg ne donesu neku plaketu. Samo ove godine osvojili su 45 nagrada. Odavno su već deca iz ove škole završili ili završavaju prestižne svetske univerzitete. Svi oni su „made in“ Šabačka gimnazija.
To je brend iz koje je izašla i generacija 1974. Taj brend ne nosi samo vrhunsko znanje, već beskrajnu radost što smo se našli pod krovom ove škole u dvorištu u kojem smo na časovima likovnog nacrtali najlepše pejzaže.
Evo nas da za pet godina proslavimo 55. godina od mature. Koga ne mrzi, neka opet računa koliko ćemo tada imati godina.
A vi deco, sadašnji maturanti, budite sledeći „matoranti!“
Milanka Eraković
Najnoviji broj
9. januar 2025.
