ФЕЉТОН УСПЕШНИ ШАПЧАНИ
А САДА ОЗБИЉНО: ОГЊЕН АМИЏИЋ
У понедељак, 9. октобра, навршило се двадесет шест година од погибије екипе шабачког дописниства РТС-а, на Банији. Више од двеста метака испаљено је у аутомобил у ком су били новинар Зоран Амиџић, сниматељ Бора Петровић, асистент сниматеља Дејан Милићевић и уредник Радио-Шапца Сретан Илић. Била је то велика трагедија за град и браншу, највише за породице преминулих, који су, уместо оружја, носили бележнице и камере. Околности под којим су убијени никада нису истражене, убице нису пронађене и кажњене. Иза њих, остало је петоро деце – Огњен, Маја, Владимир, Јелена и Вања.
- Имам 42 године, што значи да сам сада старији годину дана него што је мој отац имао када је погинуо. Схватам да сам много дуже без њега, него што сам био са њим. Имао сам срећу, јер је моја мама сама успела да сачува мене и сестру, да нас изведе на пут и да што мање осетимо недостатак оца. То су биле године када је трагедија грађанског рата погодила многе српске породице, гинули су млади, људи остајали без деце, и зато нисам никад хтео да истичем личну трагедију. Страшно је што је мој отац погинуо на задатку, без оружја, шта више, много времена је проводио тамо, јер је момцима који су били мобилисани и одсечени од својих породица, преносио поздраве и пакете од куће. Смрт је остала мистероизна, али јасно је да су то урадиле хрватске војне, или паравојне формације, казе Огњен Амиџић за “Глас Подриња”.
Базична ведрина
Брз и окретан, Огњен је у нашу редакцију ушао као у фармерке из младости које му још увек добро стоје: “Имам пола сата”. Ок, крећемо.
Рођен је 17. јуна 1975. године у Шапцу. Првих седам година живео је у “кругу двојке”, у насељу Бенска Бара, а потом се, са породицом, преселио на Тркалиште. Рано детињство и период основне школе у родном граду за њега су, каже, најлепши у животу.
- У том периоду се упијају ствари и то остаје за цео живот, а мени је тада било савршено, осећао сам се заштићено у систему у ком смо васпитавани. То је створило код мене базичан осећај среће, веру да ће на крају све бити добро. Вечити сам оптимиста.
Огњен је, стопама оца Зорана, тренирао рукомет (од девете до двадесете године). Био је средњи бек у једној од најуспешнијих генерација “Металопластике”. Са петнаест је играо у првом тиму и озбиљно размишљао о професионалној каријери.
- Шабац је био град рукомета, који сам много волео. Учили смо од најбољих играча на свету – Исаковића, Вујовића, Башића и целе те чувене екипе. У мом првом турниру , у деветој години, постали смо прваци Србије и никад нисмо били други. Онда су дошле страшне деведесете, које су донеле немир и урушавање система вредности у који смо веровали. Одједном су се појавили и постали битни људи који су били са дна грађанске, образовне и моралне лествице, а једини репер је постао новац – Колико имаш пара, толико вредиш. Све се преко ноћи променило, што се одразило и на рукомет. Отказивали су нам тренинге, у Хали није било струје, осећало се опште безнађе, а није било никог да нас посаветује. Тада сам се разочарао и некако издувао…
Поред рукомета, симболи његовог родног града су, каже, рок култура и Шабачка гимназија, у којој је ђаковао по завршетку Милевине школе.
- И то је био диван период, у ком сам стекао сјајне пријатеље, са којима сам и данас у контакту. “Закачили” смо легендарну поставу гимназијских професора. Ту су били Раћа, Кулон и Коман, иако нису мени предавали. Разредна ми је била професорка Светлана Гуцоњиц, којој смо ми били прва генерација, Дана ми је предавала историју, српски језик Снежана Анђић, а директор је био Мирослав Јовановић, озбиљан лик и прави лаф. Имали смо страхопоштовање према професорима и некакав осећај важности што смо ту. Феноменално смо се забављали на вечерима страних језика, посебно зато што нисмо ишли на часове кад смо их припремали (смех).
Иако су му неки професори саветовали да упише и паралелно студира два факултета, Огњен се, попут оца, определио за историју. Додуше, једино је волео период Старе Грчке и Рима, а више од тога – режију.
- Хтео сам да студирам режију, али, пошто код мене никад ништа није могло да буде нормално, био сам у првој генерацији која је поново морала да полаже велику матуру. Пријемни на режији је био две недеље пре осталих и физички нисам могао да стигнем.
Ритам новинарства
Када је, деведесет и четврте, основана Телевизија Шабац, Огњен је нашао своје место. Пре тога је, још као гимназијалац, радио на радију, “који је сјајан”, али ипак је телевизија његова природна средина. Екипа је била феноменална – са Рафом, Дариом и Арсом, Огњен је радио на повишеном адреналину. Било је ту “свакавих лудости, костимирања и летећих ћилима”, а остала је захвалност свима, на челу са тадашњим уредником Зораном Бркићем, који су га учили занату. Прорадили су новинарски гени.
- Посматрао сам оца и несвесно упијао тај стил живота и посебну ритмику. То је озбиљно лудило. Сећам се ћалета како пише прилог, петнаест пута га чита, мери време, зове централу у Београду, онда га поново чита, гледа га у емитовању, па га још сними и поново погледа. Тако је било сваки дан, годинама… У ушима ми је остао тај темпо и постао нормалан.
После три године на РТВ Шабац, отишао је у Београд, где је почео да ради ноћни контакт програм на чувеној двеста двојци Радио-Београда, што је “епик моменат”. После се вратио на телевизију, водио је музичку емисију “Гаража” и упорно веровао да ће се неке ствари променити на РТС-у, где је себе аутентично доживљавао. Његове идеје су биле “превише алтернативне у тој причи”, а мајци је чврсто обећао да никада неће радити информативни програм.
- Имао сам двадесет и шест година, живот ми је пролазио, само сам причао, а нисам могао да пласирам своје идеје. Имао сам позиве да радим за Пинк и раније, али сам преломио 2001. године. Са Жељком и Милицом сам се договорио у року од десет минута: “Јел би могао да почнеш сутра да радиш?” Стартовао сам са Јутарњим програмом који је постигао успех и одредио ме. Убацио сам кревет у студио, кувао себи кафу, и у пиџами и јутарњем расположењу, разговарао са гостима. То је после прерасло у Балкан нет, а радио сам и Џекирање, квиз Најбољи пријатељи, Сав тај Пинк… После тога сам благо повукао ручну, желео да направим нешто ново.
Пре једанаест година, са покојним глумцем Маринком Маџгаљем, основао је бенд “Фламингоси”, који је неочекивано, на њихово велико изненађење, направио бум. Године 2006. су, заједно са Луисом, освојили прво место на Беовизији са песмом “Луди летњи плес”. До 2016. када је Маринко напустио овај свет, Цитy рецордс је издао четири њихова албума.
- Маџгаљ и ја смо се упознали кроз пројекат Балкан нет, а Фламингоси су настали из највећег зезања. Потпуно непланирано, људима је то постао јако забавно и експлодирало је. Много смо путовали и наступали, (смех), а хтели смо да направимо ретро кич бенд и имали трип да нас слуша тридесетак људи у клубу.
Ауторски пројекат Амиџи Шоу, који је започео пре девет година, траје и данас. У међувремену је водио разне ријалити програме. На питање да ли би, кад погледа из ове перспективе нешто променио, каже да би већину ствари поновио.
- Нешто бих и променио. Потрудио бих се да завршим факултет и, можда, направио другачије пословне потезе. Сви ми патимо за оним што нисмо урадили, или што нисмо више времена провели са неким ко то заслужује. Много тога сам радио пре него што је требало, а за неке ствари ми је било “замало”.
Што се тиче планова, Огњен намерава да настави да “вози” своју ауторску емисију, али би волео да се опроба иза камере. Режија. Стара љубав.
Срећу је нашао (или она њега) у другом браку. Са супругом Данијелом има сина Матију, а волео би да има још потомака.
- Деце никад доста, ако је здравља и могућности, полако...
ИНТЕРНЕТ ЈЕ ДРОГА
Све је мање људи који би ишли овим путем, зато што телевизија више није људима толико занимљива да би се бавили њом. На друштвеним мрежама, свако може да емитује оно што хоће, а то се нарочито односи на жене. Сећам се да су некада, кад би се расписао конкурс за ново ТВ лице, биле километарске колоне, а сада дође двадесеак људи. Интернет је угрозио телевизију. Он је феноменална ствар, али и највећа дрога. Људи губе интересовање, јер им је све доступно на клик.
НОВИНАРСТВО ДАНАС
Времена се језиво брзо мењају, самим тим и новинарство. Оно које ми знамо и које је почивало на неким постулатима, више не постоји. Шта је данас параметар за новинарство? Свако има своју причу и све је отворенија подела на интересне сфере. Зна се ко шта и кога заступа.
НАЈТЕЖЕ ЈЕ СА НАШИМА
Памтим интервју са Џенифер Лопез, јер сам први пут радио са мега звездом, која је у фокусу. Код нас обично долазе они који су на заласку. Питао сам се како функционишу људи тог типа, али се испоставило да сам са њом имао најлакши интервју. Није тражила ништа унапред, ниједно питање. Најтеже је радити са нашим људима, јер код нас је увек све проблем. И даље имамо, и на државном нивоу, провинцијски принцип – ако је озбиљан глумац, не може да се зеза. Када сам био у Америци, гледао сам Кевина Спејсија, једног од најбољих глумаца на свету, који је у ток шоу програму “луђи” од свих водитеља заједно. И Барак Обама се представљао као човек, а не као функција. Код нас није лако радити шоу програм. Дигао сам руке од свега у шта сам веровао и мислио да је добро. Имам фазон да се, са свим што постоји, добро забављам.
- Имам 42 године, што значи да сам сада старији годину дана него што је мој отац имао када је погинуо. Схватам да сам много дуже без њега, него што сам био са њим. Имао сам срећу, јер је моја мама сама успела да сачува мене и сестру, да нас изведе на пут и да што мање осетимо недостатак оца. То су биле године када је трагедија грађанског рата погодила многе српске породице, гинули су млади, људи остајали без деце, и зато нисам никад хтео да истичем личну трагедију. Страшно је што је мој отац погинуо на задатку, без оружја, шта више, много времена је проводио тамо, јер је момцима који су били мобилисани и одсечени од својих породица, преносио поздраве и пакете од куће. Смрт је остала мистероизна, али јасно је да су то урадиле хрватске војне, или паравојне формације, казе Огњен Амиџић за “Глас Подриња”.
Базична ведрина
Брз и окретан, Огњен је у нашу редакцију ушао као у фармерке из младости које му још увек добро стоје: “Имам пола сата”. Ок, крећемо.
Рођен је 17. јуна 1975. године у Шапцу. Првих седам година живео је у “кругу двојке”, у насељу Бенска Бара, а потом се, са породицом, преселио на Тркалиште. Рано детињство и период основне школе у родном граду за њега су, каже, најлепши у животу.
- У том периоду се упијају ствари и то остаје за цео живот, а мени је тада било савршено, осећао сам се заштићено у систему у ком смо васпитавани. То је створило код мене базичан осећај среће, веру да ће на крају све бити добро. Вечити сам оптимиста.
Огњен је, стопама оца Зорана, тренирао рукомет (од девете до двадесете године). Био је средњи бек у једној од најуспешнијих генерација “Металопластике”. Са петнаест је играо у првом тиму и озбиљно размишљао о професионалној каријери.
- Шабац је био град рукомета, који сам много волео. Учили смо од најбољих играча на свету – Исаковића, Вујовића, Башића и целе те чувене екипе. У мом првом турниру , у деветој години, постали смо прваци Србије и никад нисмо били други. Онда су дошле страшне деведесете, које су донеле немир и урушавање система вредности у који смо веровали. Одједном су се појавили и постали битни људи који су били са дна грађанске, образовне и моралне лествице, а једини репер је постао новац – Колико имаш пара, толико вредиш. Све се преко ноћи променило, што се одразило и на рукомет. Отказивали су нам тренинге, у Хали није било струје, осећало се опште безнађе, а није било никог да нас посаветује. Тада сам се разочарао и некако издувао…
Поред рукомета, симболи његовог родног града су, каже, рок култура и Шабачка гимназија, у којој је ђаковао по завршетку Милевине школе.
- И то је био диван период, у ком сам стекао сјајне пријатеље, са којима сам и данас у контакту. “Закачили” смо легендарну поставу гимназијских професора. Ту су били Раћа, Кулон и Коман, иако нису мени предавали. Разредна ми је била професорка Светлана Гуцоњиц, којој смо ми били прва генерација, Дана ми је предавала историју, српски језик Снежана Анђић, а директор је био Мирослав Јовановић, озбиљан лик и прави лаф. Имали смо страхопоштовање према професорима и некакав осећај важности што смо ту. Феноменално смо се забављали на вечерима страних језика, посебно зато што нисмо ишли на часове кад смо их припремали (смех).
Иако су му неки професори саветовали да упише и паралелно студира два факултета, Огњен се, попут оца, определио за историју. Додуше, једино је волео период Старе Грчке и Рима, а више од тога – режију.
- Хтео сам да студирам режију, али, пошто код мене никад ништа није могло да буде нормално, био сам у првој генерацији која је поново морала да полаже велику матуру. Пријемни на режији је био две недеље пре осталих и физички нисам могао да стигнем.
Ритам новинарства
Када је, деведесет и четврте, основана Телевизија Шабац, Огњен је нашао своје место. Пре тога је, још као гимназијалац, радио на радију, “који је сјајан”, али ипак је телевизија његова природна средина. Екипа је била феноменална – са Рафом, Дариом и Арсом, Огњен је радио на повишеном адреналину. Било је ту “свакавих лудости, костимирања и летећих ћилима”, а остала је захвалност свима, на челу са тадашњим уредником Зораном Бркићем, који су га учили занату. Прорадили су новинарски гени.
- Посматрао сам оца и несвесно упијао тај стил живота и посебну ритмику. То је озбиљно лудило. Сећам се ћалета како пише прилог, петнаест пута га чита, мери време, зове централу у Београду, онда га поново чита, гледа га у емитовању, па га још сними и поново погледа. Тако је било сваки дан, годинама… У ушима ми је остао тај темпо и постао нормалан.
После три године на РТВ Шабац, отишао је у Београд, где је почео да ради ноћни контакт програм на чувеној двеста двојци Радио-Београда, што је “епик моменат”. После се вратио на телевизију, водио је музичку емисију “Гаража” и упорно веровао да ће се неке ствари променити на РТС-у, где је себе аутентично доживљавао. Његове идеје су биле “превише алтернативне у тој причи”, а мајци је чврсто обећао да никада неће радити информативни програм.
- Имао сам двадесет и шест година, живот ми је пролазио, само сам причао, а нисам могао да пласирам своје идеје. Имао сам позиве да радим за Пинк и раније, али сам преломио 2001. године. Са Жељком и Милицом сам се договорио у року од десет минута: “Јел би могао да почнеш сутра да радиш?” Стартовао сам са Јутарњим програмом који је постигао успех и одредио ме. Убацио сам кревет у студио, кувао себи кафу, и у пиџами и јутарњем расположењу, разговарао са гостима. То је после прерасло у Балкан нет, а радио сам и Џекирање, квиз Најбољи пријатељи, Сав тај Пинк… После тога сам благо повукао ручну, желео да направим нешто ново.
Пре једанаест година, са покојним глумцем Маринком Маџгаљем, основао је бенд “Фламингоси”, који је неочекивано, на њихово велико изненађење, направио бум. Године 2006. су, заједно са Луисом, освојили прво место на Беовизији са песмом “Луди летњи плес”. До 2016. када је Маринко напустио овај свет, Цитy рецордс је издао четири њихова албума.
- Маџгаљ и ја смо се упознали кроз пројекат Балкан нет, а Фламингоси су настали из највећег зезања. Потпуно непланирано, људима је то постао јако забавно и експлодирало је. Много смо путовали и наступали, (смех), а хтели смо да направимо ретро кич бенд и имали трип да нас слуша тридесетак људи у клубу.
Ауторски пројекат Амиџи Шоу, који је започео пре девет година, траје и данас. У међувремену је водио разне ријалити програме. На питање да ли би, кад погледа из ове перспективе нешто променио, каже да би већину ствари поновио.
- Нешто бих и променио. Потрудио бих се да завршим факултет и, можда, направио другачије пословне потезе. Сви ми патимо за оним што нисмо урадили, или што нисмо више времена провели са неким ко то заслужује. Много тога сам радио пре него што је требало, а за неке ствари ми је било “замало”.
Што се тиче планова, Огњен намерава да настави да “вози” своју ауторску емисију, али би волео да се опроба иза камере. Режија. Стара љубав.
Срећу је нашао (или она њега) у другом браку. Са супругом Данијелом има сина Матију, а волео би да има још потомака.
- Деце никад доста, ако је здравља и могућности, полако...
Све је мање људи који би ишли овим путем, зато што телевизија више није људима толико занимљива да би се бавили њом. На друштвеним мрежама, свако може да емитује оно што хоће, а то се нарочито односи на жене. Сећам се да су некада, кад би се расписао конкурс за ново ТВ лице, биле километарске колоне, а сада дође двадесеак људи. Интернет је угрозио телевизију. Он је феноменална ствар, али и највећа дрога. Људи губе интересовање, јер им је све доступно на клик.
Времена се језиво брзо мењају, самим тим и новинарство. Оно које ми знамо и које је почивало на неким постулатима, више не постоји. Шта је данас параметар за новинарство? Свако има своју причу и све је отворенија подела на интересне сфере. Зна се ко шта и кога заступа.
Памтим интервју са Џенифер Лопез, јер сам први пут радио са мега звездом, која је у фокусу. Код нас обично долазе они који су на заласку. Питао сам се како функционишу људи тог типа, али се испоставило да сам са њом имао најлакши интервју. Није тражила ништа унапред, ниједно питање. Најтеже је радити са нашим људима, јер код нас је увек све проблем. И даље имамо, и на државном нивоу, провинцијски принцип – ако је озбиљан глумац, не може да се зеза. Када сам био у Америци, гледао сам Кевина Спејсија, једног од најбољих глумаца на свету, који је у ток шоу програму “луђи” од свих водитеља заједно. И Барак Обама се представљао као човек, а не као функција. Код нас није лако радити шоу програм. Дигао сам руке од свега у шта сам веровао и мислио да је добро. Имам фазон да се, са свим што постоји, добро забављам.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
