РАК ПЛУЋА У УСПОНУ

Зоран Радовановић, професор епидемиологије у пензији, председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, није изневерио породичну традицију. Као и његов отац Милутин, биолог светског гласа (погинуо 1968. године у авионској несрећи изнад Африке) родом из Табановића, један од најбољих ђака Шабачке гимназије свих времена (генерација 1922. године) дуго се бави стручно-научним радом. Зоран је био шеф Катедре и управник Института за епидемиологију Медицинског факултета у Београду, председник Савезне комисије за заразне болести СФРЈ, генерални секретар Савеза лекарских друштава бивше државе... Живео је 20 година у иностранству и био на челу многих врхунских медицинских установа у Кувајту.
По доласку у земљу 2007. године, наставио је да се бави стручно-научним радом и публицистиком. Објавио је више књига, уџбеника, популарних монографија уз око 500 чланака и интервјуа, најчешће у листовима: “Политика”, “Данас” и НИН.
За његове завичајце, много је значајна чињеница да је пореклом везан за Мачву и с тим у вези је било и прво питање за завичајни лист “Глас Подриња”.
Породичну лозу Радовановића, засадио је веома давно у Табановићу, ваш отац Милутин, који је 1922. године био ученик чувене Шабачке гимназије, која је прошле године прославила 180. рођендан. Осам Милутинових књига у библиотеци знамените школе, доста говоре о његовој великој и успешној каријери у свету биолошке науке, као и чињеница да је докторат о отровним апаратима змија, одбранио на чувеном Универзитету у Јени. Како се изборити за реафирмацију његове улоге?
- Породичну лозу Радовановића у Табановићу, пре 200 година зачели су наши преци. Милутин је био најпознатији представник те лозе и Табановчана. Тачно је да је Милутин био један од најбољих ђака у историји Шабачке гимназије. Звали су га Аристотел и Хекел (по чувеном немачком биологу с краја 19. века).
Истина је да се његов докторат о отровном апарату кобре из 1928. године и данас цитира у светској науци.
Нема потребе за реафирмацију. Он је оставио трага за живота, а наука иде даље. Постоји Српско хепетолошко друштво “Проф. др Милутин Радовановић” (хепетолози су стручњаци за гмизавце), његова спомен-библиотека на Биолошком факултету у Београду, оставштина у Српској академији наука и уметности и у Природњачком музеју...
Милутин је имао проблема после рата јер је важио за “реакцију”. Посебно се замерио што је за тада много слављеног и водећег совјетског биолога Трофима Лисенка тврдио да је шарлатан. Требало је да због тога буде удаљен са Универзитета, али се Југославија, на његову срећу, тада удаљила од СССР. Тада су и остали “прочитали” Лисенка.
Постоје размишљања да се према књигама вашег оца могу образовати младе генерације биолога, те поједина сазнања уврстити у наставни програм средњошколаца. Ипак, његово име тамо се не помиње?
- Савремена биологија је динамична наука која се стално развија. Милутин је у своје време уградио одређене блокове знања у ту данас импресивну грађевину. Међутим, он је погинуо у авионској несрећи у Африци пре пуних 50 година. У овом веку треба читати књиге његових настављача који су још даље продрли у тајне науке. Милутинов животни пут је стимулативно и поучно искуство за младе, тако да може да служи као тема семинарских радова.
У јавности се доста спекулише о употреби осиромашеног уранијума за производњу разних пројектила, којима смо и сами били изложени у недавном бомбардовању. Да ли се то може довести у везу са великим процентом морталитета, који протеклих година прати све регионе у Србији?
Ратови током 1990-их и НАТО бомбардовање су нас уназадили за више деценија. Ми још нисмо достигли степен развоја који смо имали пре 30 година. Следеће су три катастрофалне последице бомбардовања, поређане по важности: Изгубљени људски животи. Срамота је што ми и после скоро 20 година нагађамо да ли је погинуло 750 или преко 3.000 људи. То је скандалозан немар. Наша цивилизацијска обавеза је била да сва та имена уклешемо у мермер и памтимо их с дужним поштовањем. Некоме одговара то поигравање с цифрама које би морале да буду светиња.
Уништени индустрија и инфраструктура. Штету ћемо трпети још деценијама.
Загађење животне средине. Циљано уништење петрохемијске индустрије, складишта и других постројења довело је до изливања отровних материја у животну средину. Но, поштено је да признамо да смо се и пре и после бомбардовања ми крајње неодговорно понашали према сопственом окружењу и сами га немилице загађивали. За тај еколошки злочин није нам био потребан непријатељ.
По оболевању од рака Србија не одудара од европског просека. Када се каже рак, мисли се на троцифрени број болести. Неке од њих су током последњих 50 година у изразитом паду, попут рака желуца, што се доводи у везу са бољим ускладиштењем хране, укључујући употребу фрижидера и замрзивача. С друге стране, у изразитом успону је рак плућа, као последица све чешћег пушења током претходних деценија (бар 8 од 10 случајева рака плућа изазвано је дуванским димом).
Укупно узев, појава рака је у врло благом порасту, али искључиво због старења становништва (све мањи прираштај, све дужи људски век, а рак је болест старих). Међутим, када се посматрају иста годишта, рака је у Србији последњих година све мање!
По умирању од рака јесмо међу најугроженијим европским земљама. То, међутим, нема везе са факторима ризика за настанак рака. Реч је искључиво о два чиниоца: касно се јављамо лекару, и лечење нам је лошије него на западу.
Уранијум је један од 20 најзаступљенијих елемената у земљиној кори. Било да је природан (из земљишта и стена), осиромашен (пореклом из бомби) или обогаћен (из нуклеарних постројења), уранијум не доводи до рака. Он је токсичан (отрован), али није канцероген. То је јединствен став најмеродавнијих светских ауторитета.
Према неким статистикама употребљени уранијум на овакав начин довео је до повећаног процента оболелих од канцера?
- Из Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ упорно тврде да, када се узме у обзир старење популације, нема пораста оболевања и умирања од рака. Штавише, последњих година се тај ризик минимално смањује.
Агенција за заштиту од јонизујућих зрачења, Нуклеарни објекти Србије и Институт за нуклеарне науке у Винчи не налазе трагове осиромашеног уранијума чак ни у околини Врања, где су падале бомбе, а камоли другде.
Скупштина Српског лекарског друштва и скупштина Лекарске коморе Србије крајем прошле године су јавно осудиле две појаве које узимају маха: сејање страха од вакцинације и измишљање епидемије рака у Србији, уз наводну везу тог непостојећег пораста са осиромашеним уранијумом.
Светска здравствена организација, Међународна агенција за изучавање рака и друге најугледније установе у свету тврде да нема никаквих доказа да било уранијум, било од њега потекло алфа зрачење, имају везе са раком.
Сада се постављају само два питања: Да ли су се све те домаће и светске установе, практично цео научни свет, удружиле да би нас обмањивале и да ли је толика сумњичавост нормална. На свакоме од нас је да то процени.

САТ
Сачувале су се о томе и неке анегдоте. Кажу да га је, као ђака генерације, позвао председник Школског одбора и показао му свој џепни сат, очекујући да чује колико је сати. То је, наводно, једино питање на које Милутин током школовања није умео да одговори, јер је тада први пут видео такву направу, каже Радовановић.

СИРОМАШНА ЗЕМЉА
Има побољшања, зло и наопако би било да их нема, али је све то далеко од доброга. Ми смо сиромашна земља, па нам је и здравство такво. Ту чуда нема. Невоља је, међутим, што ми на здравство трошимо 10-11 одсто укупног дохотка, много више од окружења, а изостају одговарајући резултати. Спојили смо најгоре особине бившег социјалистичког и новоуведеног отуђеног капиталистичког система. Капитализам је неминовност, али он може да буде с више (Скандинавија) или мање (јужна Америка) хуманим ликом.
За сваког грађанина Србије на здравље се годишње утроши око 1.000 евра. Око четвртине суме покрива здравствено осигурање, а остатак иде из разних других извора. Несразмерно велики део одлива се директно из џепова грађана, било за разне партиципације, ослањање на приватну праксу (неинтегрисану у систем) или чак на подмићивање, коментарише наш саговорник.

СЕЈАЊЕ СТРАХА
Имамо преко 2.000 оболелих од малих богиња и тај број ће и даље расти. Штета је што је то болест која је требало до сада да буде искорењена (или бар пред искорењењем) у целом свету, а ми се још увек с њом носимо.
Разлог застоју је пре 20 година започето сејање неоснованог страха о наводној вези вакцине против малих богиња с аутизмом. Та измишљотина је чврстим научним доказима потпуно оповргнута, али се још увек одржава.
Ко су људи који својом агитацијом наносе огромну штету народном здрављу? Њихови разлози су различити – неко је опседнут месијанским идејама, неко користољубљем, а неко жељом да се пошто-пото појави у медијима. Најгласнији међу њима тврде да лече рак и сиду, да је Земља равна плоча, да је сунце хладно и сл. Свима им је заједничка настрана идеја да су се сви лекари света удружили да вакцинама наносе зло деци само како би дошли до пара.
Ту уврнуту логику побија здрав разум: много више кошта лечење оболелих од малих богиња него вакцине које штите од те заразе. Противници вакцинације пркосно и себично поручују: „Е, баш хоћу да угурам своје дете у вртић или школу, а баш ме брига за осталу децу“. Показује се да тако не може.