ПОЛА ВЕКА ЉУБАВИ

Биолошки се родимо једном, међутим током живота упознајемо себе, ослушкујемо срце и заувек памтимо тренутке који обележе наше постојање. Не заборављамо их једнако колико и рођендан, а кроз приче их рекапитулирамо генерацијама. Неке љубави никада не пролазе, кажу, оне највеће. Беше то друга половина 60-их година, гимназијалац Слободан Жикић упознао је, а “на први додир” заволео спорт који је онда још био у повоју, далеко од врхова које ће тек досегнути.
- Физичко васпитање су предавали Јован Кнежевић, Недељка Кнежевић и Марко Бојанић. Програм је предвиђао вежбање свих спортова. Допала ми се одбојка, али кошарка више од било чега. Уживао сам не само када играмо, већ и да гледам, читам о њој. Убрзо је стигао позив да играм за ондашњу “Мачву”. Екипу су чинили искусни играчи попут Рана, Зеке, Дујме и ми средњошколци.
Време је летело на крилима младости, дошла је матура, а потом и студије. Жикић је требало да обуче дрес КК “Бешка”, био чак и регистрован за Сремску лигу, али је ипак сву пажњу усмерио на факултет. Био је то крај играчке каријере.
- Нема жала за играчким данима. Касно сам почео да тренирам, конкуренција је била јака, они са дужим тренажним стажом су имали боље предиспозиције за успех. Мислим да сам више могао пружити као тренер.
Шабачкој кошарци се вратио 1977. године. Позвао га је женски део “Мачве” да буде тренер млађих категорија, помоћник у првој екипи, а потом је 1980. године отишао и на тренерски семинар.
- Одржан је у Ивањици. Нисам у том периоду могао да нађем спону између љубави и професије. Кошарку сам волео, нисам толико чезнуо за професионалним ангажовањем кроз тренерски посао.
Клуб никада није напуштао, био део управа, Комисија, а посебно важан задатак имао је кроз делегатски рад који траје и данас.
- Као делегат сам брзо напредовао, но кроз тај рад сам и скаутовао играчице и играче у другим градовима (био је један клуб са мушком и женском селекцијом). Непосредни увид је и данас најбољи, а посебно онда када нису била овако модерна средства комуникације. Кроз делегатски посао сам стекао познанства, пријатеље, сада сам у Скупштини КСС, одржавамо одличну сарадњу, што је јако важно за клуб.
Остао је веран женској кошарци и када су се раздвојиле екипе, а практично је идејни творац ОКК “Шабац”.
- Били смо “Мачва”, “Шабац”, “Зорка”, а потом је са слабљењем фабрике дошло до раздвајања. Оформљен је ЖКК “Саватранс”, одлично сам сарађивао са Вулетићем. Када је он отпуштен, нисам желео ни ја да остајем, не би било ни морално јер ме је он и довео у клуб. После напуштања, на мој предлог, 1. августа 1995. оформили смо ОКК “Шабац”.
Пре 50 година кошарка је ушла у Жикин живот, 41 годину је свакодневица, хоби и посао. Пружио јој је себе, а она му је узвратила незаборавним моментима.
- Памтим победу у Обреновцу у првој сезони по доласку у “Мачву”. Није то бодовно важан тријумф, већ је представљало победу младог, новооснованог тима у гостима против јаке екипе са традицијом. Радост девојака освојила је и наша срца. Никада забораву неће отићи ни пласман у Б лигу СФРЈ (други ранг) остварен у мајсторици против “Параћина” у Београду. Пратила су нас два аутобуса навијача. Лоше смо играли прво полувреме и онда “рапсодија” у другом и огромно славље. То је први и незаборавни улазак. Та лига је јача од данашње Прве, играли смо са екипама из Србије, Црне Горе, Македоније. Мислим да је то и најбољи период шабачке женске кошарке.
Не остају у сећању само утакмице, већ и године попримају обрисе задовољства захваљујући спорту.
- Путовали смо и стицали пријатеље за вечност. У Б лиги је једном требало да нам гостује скопски “Вигор”, али су хтели да откажу због недостатка новца. Ми смо им понудили да само плате пут, да девојке спавају код девојака, а управа код колега из нашег клуба. Они су се одушевили, створили смо пријатељство које траје и данас.
Тешко је рекапитулирати све тренутке, кошаркаше и кошаркашице, но памте се они утицајни.
-У женској, првом звездом можемо назвати Оливеру Валтеровић, сјајну кошаркашицу која је имала велики потенцијал, штета што је рано прекинула са кошарком. Данас имамо Кристину Топузовић, златну репрезентативку, једину шабачку кошаркашицу са европским златом. Ту су сестре Угљешић... код мушкараца мислим да је Микан Грушановић без премца, али значајан траг оставили су Срђан Ћурић, Зоран Неговановић, цела та генерација “Зорке” и после “Иве” која је стигла до Европе.
Радни дан у клубу траје од 8 до 14 сати, али кошаркашки дан нема почетак и крај.
- Пратим све резултате, млађе категорије, старије, Евролигу не пропуштам. Имам предност да нисам острашћен навијач неког клуба, волим све који играју лепу кошарку. НБА не волим баш, сувише снаге, мало тактике, дисциплине. Никола Јокић је европски играч, а та атипичност му је донела статус чаробњака тамо. Могу да погледам, али не уживам као када пратим европску.
Док је здравља, биће и Жикића у кошарци.
- Пензионер сам, имам времена, ту сам док сам здрав или док ме не “отерају” – кроз смех закључује Слободан.