Римске светиљке

На први поглед изгледају као минијатурне верзије Аладинове чаробне лампе, као благо оштећени продукти маште древног, именом непознатог, арапског писца бајки. Свакако да уколико овај артефакт протрљамо, неће изаћи ни добар, ни лош дух који испуњава жеље, али је пре два миленијума, баш овај предмет, испуњавао потребу за светлошћу.
У освит Нове ере, моћно Римско царство нанело је коначан пораз келтским племенима на овим просторима успостављајући последњи предуслов да Рим дода још један део онда знане планете под своју власт. Легионари у карактеристичним униформама, шлемовима, копљима, штитовима, као претходница свим сегментима античких власти највеће царевине, ушли су на територије где данас лежи наш град и атари околних села.
Нису дошли као окупатори, дошли су да територију борбених племена још “контаминирану” племенским начином живота, претворе у римску провинцију Мезију, са свим особеностима културе, образовања, свакодневице достојне најјаче силе света. Светлост месечине, сјај звезда са небеског свода на отвореном простору, као спас од мрака нису могли задовољити ма које становнике империје, а посебно оне чија имућност је одговарала вишој средњој класи. На територији коју би освојили Римљани отваране су локалне радионице за производњу по узору на оне из престонице Царства. Градећи домове у њих су уносили ЖИШКЕ, СВЕТИЉКЕ, носиоце светлости непознате староседеоцима овдашњих простора. Најбогатији су имали бакље, а они материјалним статусом испод њих ове предмете, који данас красе античку збирку и сталну поставку Народног музеја у Шапцу.
Од времена када је Прометеј украо ватру од богова и поделио је са људима она је постала потреба, дар и саставни део свакодневног живота. У древном Риму људи су се рађали и умирали уз светиљке, а свако домаћинство би имало најмање једну.
Материјал од ког су направљене светиљке најчешће је била глина, ређе бронза, стакло или олово. Основни елементи сваке лампе су резервоар, кљун и дршка. На горњем делу резервоара налазио се отвор за доливање уља, драгоцене течности без које нема светлости, док је на врху кљуна био памучни или ланени фитиљ, а повремено и конопљин. Рупица за одвод ваздуха позиционирана између фитиља и резервоара спречавала је пуцање артефакта.
На свакој лампи разликују се два дела, доњи реципијент и горњи део са карактеристичном рељефном декорацијом. Дршке су најчешће носиле представе из свакодневног живота, еротске или сцене култа. Светиљке су настајале из калупа и на дну су имале печат радионице, односно мајстора. Жиг су често копирали и због тога се имена истих твораца јављају у свим деловима царства. Анализом печата лако се могло утврдити где је лампа заиста произведена.
Поред стандардних, најчешће заступљених, постојале су и оне необичних форми. Посебно су занимљиве светиљке облика шишарке, стопала, сандале или главе човека. Натписи су веома ретки и сачуван је само један примерак са текстом. Треба истаћи да су жишци типичан римски прозвод, непознат у предримско доба, како на нашим просторима, тако и уопште. Касније постају најраспрострањенија луксузна трговачка роба античког периода која се истиче функционалношћу и естетиком.
Најбогатији Римљани располагали су са више лампи, а становници империје слабијег материјалног статуса могли су да приуште бар једну. Осим осветљавања простора, светлост је имала значај у погребним ритуалима. Лампом на кућном прагу породица је оглашавала губитак драгог члана. Светиљке би постављали око одра покојника, а затим би их и сахрањивали са њима. Истовремено, жишци су симболисали и друштвени статус преминулог.