У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКОЈ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА
Сто сенки над Београдом
Књига “Сто сенки над Београдом”, аутора Александра Диклића, на специфичан начин читаоцима доноси сто психолошких биографија личности које су учествовале у стварању историје древног, али и модерног Београда какав је данас. Јединствена по садржају и одабиру, представља својеврсно путовање кроз време. Ово дело је тим значајније, јер је у својој историји град доживео десетак разноплеменских армија које су прошле његовим улицама, а у новијој и пет таласа разорних бомбардовања.
Протагонисти књиге су средњовековни хероји и војсковође, султани, аустријски цареви, фелдмаршали и генерали, устаничке вође и патриоте које су омогућиле обнављање српске државе. Избор од сто личности настао је сасвим случајно, аутора је водила знатижеља. Ипак не планира да се задржи на објављивању само једне књиге. Како наводи свака прича о Београду, ма колико широка била увек делује површно и недовршено.
- Ово је један рикошетни избор који нема правила, то су људи који су заправо прескочили зид моје незаинтересованости и постали ловина мог истраживања. Оно што је интересантно је да књига мора имати наследницу. Тако да је ово први део, а ја се надам триологији. Овај узорак од сто личности сачињен је тако да покаже мултикултуралност, мултиетичност и мултиконфесионалност града као што је Београд. Он је понекад био мешалица народа, нажалост познат по бојевима – рекао је Александар Диклић и додао да је рад на књизи захтевао детаљна истраживања и потпуну посвећеност, која је често прелазила границе реалног.
- Морам да кажем није било нимало лако, јер сам се свакој личности предавао као што се глумац предаје својој улози, до краја. Након тога имате повратак у свет, који је често болан. Често сам хтео да останем тамо, али наравно то природа није дозволила. Мени се чини да ми љубитељи историје често грешимо када кроз призму својих знања, искустава или незнања, својих предрасуда, алтруизма или ко зна чега третирамо историјске личности као да су бетониране, армиране. Става сам да историју не смемо ни улепшавати нити јој прилазити неозбиљно. Често умемо да бранимо ставове о људима и догађајима о којима не знамо много или чак ништа. Ниједна од ових личности није ушла међу корице ове књиге, а да је пре тога нисам добро разумео. На неки начин и постао део њене личности. Неки би рекли да се играм са ватром. Мој рођени брат ми је рекао да ћу полудети, јер је то сто улога у које се уживљавам, да би затим пут назад, у стварност био јако болан. Поготово ако би му причао о некој особи коју сам успут упознао и заволео – навео је Диклић.
“Сто сенки над Београдом” не враћа из прошлости само хероје и јунаке. Своје место у књизи пронашли су и бројни негативци, али и они који према речима аутора припадају завету предака.
- У књизи има и мање познатих, оних који припадају нечему што зовемо завет предака, који зову из прошлости да се ми дозовемо садашњости. Неко је рекао “Живи затварају очи мртвима, а мртви отварају очи живима“. Ми имамо громобране, како је то Винавер говорио, само треба да нас пробуде, да нас ојачају, да се вратимо поукама које су у нама, јер ништа није лепше и слађе од истине, она се увек лепи за срце. Нама предстоји пуно истине о прошлим данима. На раскрсници смо поново, то није лоше и треба једноставно опуштеније да верујемо у себе, јер неко је тамо у далекој прошлости поставио ватре путоказне којима треба да се вратимо да бисмо кренули даље у будућност. Не бих да будем патетичан, али пут у будућност води кроз историју. Ко није научио, поновиће му се, а то је болно и понижавајуће. Тако да нама требају и разматрања и сва мишљења која можемо да прикупимо и решења. За то немамо ни вишка идеологије, све нам треба што имамо. Улепшавати историју је опасно. Преувеличавати цифре је опасно и тако сами себе деградирамо. Нама не требају бројеви него питања: Како? Зашто? Због чега? – истиче Александар Диклић.
Наизменично враћање кроз време, судбински обрти и животи личности као што су: Мустафа Голубић, деспот Стефан Лазаревић, Милан Стојадиновић, Станислав Винавер, краљица Наталија Обреновић, Александар Дероко, Вела Нигринова и многи други, је оно што ову књигу чини занимљивом и привлачном за читање. Александар Диклић наставља да живи делиће живота помало заборављених ликова који су прошли кроз историју некадашњег Сингидунума.
- Ми бисмо требали да стварамо ликове, да их пратимо и да се не уживљавамо. Посебно када пишемо о историји. Међутим у томе нисам успео. Настављам да живим животе тих ликова, јер ово историјско друштво не жели да се разиђе. Након “Сто сенки над Београдом” осећам се уморно, задовољно, али и даље са истим укусом барута у устима. Шетам тим градом и волим га, али онда схватим како уме да буде свиреп у забораву у ком смо се показали као мајстори. Мислим да то не треба тако и да Шапчани не понављају наше грешке, а чини ми се да смо и ту врло слични - рекао је Александар Диклић.
Протагонисти књиге су средњовековни хероји и војсковође, султани, аустријски цареви, фелдмаршали и генерали, устаничке вође и патриоте које су омогућиле обнављање српске државе. Избор од сто личности настао је сасвим случајно, аутора је водила знатижеља. Ипак не планира да се задржи на објављивању само једне књиге. Како наводи свака прича о Београду, ма колико широка била увек делује површно и недовршено.
- Ово је један рикошетни избор који нема правила, то су људи који су заправо прескочили зид моје незаинтересованости и постали ловина мог истраживања. Оно што је интересантно је да књига мора имати наследницу. Тако да је ово први део, а ја се надам триологији. Овај узорак од сто личности сачињен је тако да покаже мултикултуралност, мултиетичност и мултиконфесионалност града као што је Београд. Он је понекад био мешалица народа, нажалост познат по бојевима – рекао је Александар Диклић и додао да је рад на књизи захтевао детаљна истраживања и потпуну посвећеност, која је често прелазила границе реалног.
- Морам да кажем није било нимало лако, јер сам се свакој личности предавао као што се глумац предаје својој улози, до краја. Након тога имате повратак у свет, који је често болан. Често сам хтео да останем тамо, али наравно то природа није дозволила. Мени се чини да ми љубитељи историје често грешимо када кроз призму својих знања, искустава или незнања, својих предрасуда, алтруизма или ко зна чега третирамо историјске личности као да су бетониране, армиране. Става сам да историју не смемо ни улепшавати нити јој прилазити неозбиљно. Често умемо да бранимо ставове о људима и догађајима о којима не знамо много или чак ништа. Ниједна од ових личности није ушла међу корице ове књиге, а да је пре тога нисам добро разумео. На неки начин и постао део њене личности. Неки би рекли да се играм са ватром. Мој рођени брат ми је рекао да ћу полудети, јер је то сто улога у које се уживљавам, да би затим пут назад, у стварност био јако болан. Поготово ако би му причао о некој особи коју сам успут упознао и заволео – навео је Диклић.
“Сто сенки над Београдом” не враћа из прошлости само хероје и јунаке. Своје место у књизи пронашли су и бројни негативци, али и они који према речима аутора припадају завету предака.
- У књизи има и мање познатих, оних који припадају нечему што зовемо завет предака, који зову из прошлости да се ми дозовемо садашњости. Неко је рекао “Живи затварају очи мртвима, а мртви отварају очи живима“. Ми имамо громобране, како је то Винавер говорио, само треба да нас пробуде, да нас ојачају, да се вратимо поукама које су у нама, јер ништа није лепше и слађе од истине, она се увек лепи за срце. Нама предстоји пуно истине о прошлим данима. На раскрсници смо поново, то није лоше и треба једноставно опуштеније да верујемо у себе, јер неко је тамо у далекој прошлости поставио ватре путоказне којима треба да се вратимо да бисмо кренули даље у будућност. Не бих да будем патетичан, али пут у будућност води кроз историју. Ко није научио, поновиће му се, а то је болно и понижавајуће. Тако да нама требају и разматрања и сва мишљења која можемо да прикупимо и решења. За то немамо ни вишка идеологије, све нам треба што имамо. Улепшавати историју је опасно. Преувеличавати цифре је опасно и тако сами себе деградирамо. Нама не требају бројеви него питања: Како? Зашто? Због чега? – истиче Александар Диклић.
Наизменично враћање кроз време, судбински обрти и животи личности као што су: Мустафа Голубић, деспот Стефан Лазаревић, Милан Стојадиновић, Станислав Винавер, краљица Наталија Обреновић, Александар Дероко, Вела Нигринова и многи други, је оно што ову књигу чини занимљивом и привлачном за читање. Александар Диклић наставља да живи делиће живота помало заборављених ликова који су прошли кроз историју некадашњег Сингидунума.
- Ми бисмо требали да стварамо ликове, да их пратимо и да се не уживљавамо. Посебно када пишемо о историји. Међутим у томе нисам успео. Настављам да живим животе тих ликова, јер ово историјско друштво не жели да се разиђе. Након “Сто сенки над Београдом” осећам се уморно, задовољно, али и даље са истим укусом барута у устима. Шетам тим градом и волим га, али онда схватим како уме да буде свиреп у забораву у ком смо се показали као мајстори. Мислим да то не треба тако и да Шапчани не понављају наше грешке, а чини ми се да смо и ту врло слични - рекао је Александар Диклић.
М.Ж.
Најновији број
25. април 2024.
