Уље на платну by Драгица Николић

Србија је надасве позната као земља талената за све и свашта. Од спорта, до уметности, и то понекада уз помоћ политике. Расадник талената који вас неузнесе само на почетку живота, по рођењу, него да л’ због воде, ваздуха, или неких чудних недокучивих веза, зна да вас избаци и у орбиту и када се најмање надате, под старе дане.
У неким другим земљама, када људи почну да уживају у плодовима стварања свог рада, код нас тек постају чланови УЛУСа. Сасвим је природно и нормално да једно такво јуне и нашу познату уметницу Драгицу Николић – муне. Предложена жена за почасну чланицу Удружења ликовних уметника Србије. Кажу предлагачи да је заслужила. Чиме и како, то ваљда само они знају. Урадила је, кажу, неки мозаик. Какав мозаик? Страшан мозаик. Изува из ципела. Ено, сви највећи музеји на свету и све најпознатије приватне галерије просто се отимају која ће пре до чудотворног мозаика суперталентоване и доказане Драгице.
Нажалост, потписник ових редова се у мозаике разуме попут Вулина у војску, тако да ће оцена за „уметнички дојам“ бити препуштена неком другом. Верујем, међутим, да само у Шапцу постоје деца која су талентованија, вреднија и лепшег уметничког изражаја од Драгице, али та деца никада неће ни примирисати УЛУС-у, јер тешко да ће бити у прилици да буду супруге председника, премијеркине партнерке, мужеви министара, момци и девојке државних функционера.
Није, међутим, спорно ни то што је Драгица жена бившег председника Србије Томислава. Спорно је што је ово време где све може да прође. Купљене дипломе, келнери на месту државних секретара, возачи на месту министара, па ето и да Драгица завреди да о њеном уметничком уратку одлучују неки еминентни стручњаци у овој области. Замислите то понижење да морате да ставите потпис на почасно чланство УЛУС-а некоме ко је светлосним годинама удаљен од уметности.
Драгица ни крива ни дужна. Радила је тај мозаик вероватно попут моје бака Маре Вилерове гоблене. Моје, али и многих других бака, нико се није сетио. Драгице јесте. У друштву полтрона ни овај нонсенс, вероватно, није последњи. Слично оној идеји по којој је војвођански премијер добио награду за најбољу књигу поезије која није објављена, тако ће и Драгица своје комплексе и трауме из детињства да залечи преко грбаче неких истакнутих уметника.
А, наш бивши председник може да се поноси што ће на зиду његове дестилерије у Бајчетини, поред сопствене дипломе о магистратури нечега, моћи да окачи и почасно чланство своје супруге у УЛУС-у. Ко зна, можда зид улепша и неко уље на платну, али председниче, немојте маслиново – ипак је Бајчетина у Шумадији.