ЛЕЧИО САМ „ОТПИСАНЕ“

Хваљен и оспораван, многима „трн у оку“ зато што је „без длаке на језику“, др Тодор Јовановић надасве је необична појава. У осамдесет трећој години, са широком лепезом интересовања, једино је медицини потпуно посвећен. Многе теме нисмо стигли ни да “начнемо”, а и да јесмо, прича са њим „прерасла“ би у фељтон. Морали смо да се прилагодимо, и временски, и просторно.
Посветили сте свој живот имунологији, вирусологији, здравој исхрани, генерално, здравом начину живота. Један сте од првих лекара који је проговорио о сиди и засигурно једини који је, још осамдесетих, тврдио да може да излечи ову болест. Осамдесет пете године направили сте прво прихватилиште за оболеле од сиде и то у свом стану, у Светогорској улици?
- Почео сам у свом дому и радио двадесет четири часа дневно. Жељни да их неко пажљиво саслуша, оболели од сиде долазили су у прихватилиште. И данас поседујем архиву о живим пацијентима који нису користили „званичне лекове“. Било је то истински дивно искуство. Полако су се навикавали на прихватилиште, мирили се спознајом о властитој болести, решени да јој се одупру. Почели су да отварају душу истинитим причама од којих ми се понекад „дизала коса“. Док им је медицина убијала сваку наду у спас, они са дужим стажом у прихватилишту почели су да џогирају, играју кошарку, а неки су се оженили и добили здраву, лепу децу.
Говорили сте, а тврдите то и данас, да се сида не преноси интимним контактом?
- Наравно да се не преноси на тај начин. Да је другачије, ноћне даме хамбуршке луке одавно би биле заражене. Хив-ом могу да се заразе наркомани, хемофиличари и хомосексуалци зато што се преноси путем крви. Сида се узима зато што је вагинална слузница код жена трослојног епитела и практично је непорозна за разлику од ректума (завршног дела дебелог црева) који је једнослојан.
Ваши ставови и начин лечења у супротности су са ставовима званичне медицине?
- У гостовању на Другом дневнику РТС-а, изнео сам тврдње да је хив вирус вештачка лабораторијска творевина и да ми је познат механизам репликације вируса, као и да имам решење за сиду. Такође, тврдио сам да је реч о биолошком оружју. Све што сам мислио тада, мислим и говорим и данас.
После почетне медијске пажње, маргинализовани сте, о Вама су свашта говорили, али су долазили на лечење код Вас. „Нико није пророк у свом селу”?
- У свету је владало веће интересовање за мој рад и резултате постигнуте применом терапије Тодоксином, него код нас. Истовремено, док су се домаћи “медицински ауторитети” из све снаге упињали да ме игноришу одбијајући било какав контакт са мном, на моју кућну адресу су почела да стижу писма оболелих у потрази за излечењем и позиви за сарадњу из најугледнијих светских институција.
Ви тврдите да су све болести излечиве?
- Сваки човек носи потенцијал болести, понекад да би решио своје проблеме, или побегао из тела, или зато што му је тело постало неупотребљиво, што га околина не разуме, или зато што пати, или је неуспешан... И тако нађе своју болест. Један од посредних доказа за ово јесте да, када добије канцер, човек неће оболети од неке друге паралелне, смртноносне болести. Још нико није умро од две или три болести (иако су код сиде отворена сва врата за многе болести). Канцер је „себичан“. Он „воли“ сам да оконча живот.
Код Вас су долазили људи из целог света, а и Ви сте лечили на свих пет континената. Када сте и на који начин дошли до Тодоксина?
- Тодоксин радим од педесет осме године. То је препарат који је другачији од свих зато што је потпуно природан. Моја баба и мајка биле су траварке, ја сам их посматрао и брзо повезивао. Патентирао сам га осамдесет осме у Савезном заводу за патенте. Сада постоји неколико наменских препарата који су ефикасни онолико колико су безопасни.
На који начин делују Ваши препарати?
- Њихова делотворност се крије у активирању и јачању „чистача“ крви, леукоцита, који уништавају патогени материјал, било да су лутајуће ћелије канцера које гледају где ће да се „удоме“, или нешто друго. Тодоксинови препарати оспособљавају све беле ћелије да произведу веома потентна антитела, која су неопходна да би се организам супротставио изазивачима најтежих болести. Уколико су беле крвне ћелије смежуране и уморне, оне троше најквалитетније телесне ћелије, а производе бедне „бебе“ антитела. Онда се те „бебе“ боре против страшних антигена који долазе споља, или изнутра. Све леукоците који не могу да се супротставе инфекцијама, Тодоксин веома брзо разлаже да не би загушили крвоток. Нема смежураних леукоцита, нити имуних комплекса са неделотворним антителима где могу да бујају вируси, паразити и канцерогене ћелије у артеријским венама, лимфним чворовима и жлездама. Биљне супстанце успостављају својим деловањем имунореактивност ткива на хармоничан начин, који постепено укида хаос у организму.
Излечење Меџика Џонсона од сиде својевремено је изазвало велики публицитет, пре више од двадесет година?
- Данас то нико не помиње и није ми криво. Добро, можда мало јесте (осмех). Не само њега. На јужноафричком континенту лечио сам оболеле од сиде, имао сам тамо два санаторијума. Ово су медицинске сестре и „отписани“ (показује фотографију) у Јужној Африци, у Кејптауну.
Увек сте се фотографисали са лулом?
- То је био мој услов. Тврдим да чист херцеговачки дуван није штетан. Комерцијалне цигарете нису добре.

ТОДОКСИН
Тодоксин је направљен на бази свежих интегралних биљака.Установљено је да успорава процес старења, што значи да је биомодулатор, регенератор ткива и органа и ревитализатор имунског система. Испитивања су вршена у Националном институту за рак у Вашингтону, Каролиншком институту (Одсек за имунологију), Лабораторији за техничке услуге у Онтарију (Канада), Савезном институту за испитивање животних намирница у Грацу (Аустрија), и Медицинском факултету Универзитета у Лондону (Одсек за вирусологију). Препарат је прошао све три фазе испитивања које се захтевају за лекове или помоћна лековита средства, хигијенска, токсиколошка и клиничка испитивањa, и добио искључиво позитивна мишљења.

СВАКИ ЧОВЕК НАЂЕ СВОЈУ БОЛЕСТ
„Сваки човек носи потенцијал болести, понекад да би решио своје проблеме, или побегао из тела, или зато што му је тело постало неупотребљиво, што га околина не разуме, или зато што пати, или је неуспешан... И тако нађе своју болест. Један од посредних доказа за ово јесте да, када добије канцер, човек неће оболети од неке друге паралелне, смртноносне болести. Још нико није умро од две или три болести (иако су код сиде отворена сва врата за многе болести). Канцер је „себичан“. Он „воли“ сам да оконча живот.“