НА РАСКРСНИЦИ СА КРУЖНИМ ТОКОМ: ФИЛИП МИРАЗОВИЋ
СКРОМНОСТ ЈЕ ЈЕДИНА ПРАВА ВЕЛИЧИНА
Ако је, судећи према Платону, песник „лак, крилат и полетан“ (да ли је?), каква би дефиниција била адекватна за сликара? Многи кажу да је сликарство најмедитативнија од свих уметности и да су зато сликари дуговеки.
Одрастајући међу „Бојама и речима“ (култна шабачка група уметника), Филип Миразовић се определио за боје. Уз оца Радована, сликара, био је то не само логичан, него и пут Провиђења. До тринаесте године живео је у Малом Паризу, када се, заједно са породицом, преселио у онај прави и велики, престони град Француске. „Шабачка деоница“ није трајала дуго, али јесте довољно да заувек остане утиснута у корену његовог бића. Ишао је у „Вукову“ школу, код „вољене учитељице старог кова“, Марије Дебељачки, која је оставила значајан траг у његовом одрастању, као и наставник ликовног, Момир Глишић..
- Све што јесам у Шапцу је зачето, каже Филип седећи у свом атељеу у Иврију, предграђу Париза. Код нас је све сликовитије него у Француској и на Западу, где је некако линеарно. И данас носим у себи призоре наших села из целе Југославије, јер сам често са оцем путовао.
- Да ли ти се само чини, зато што си био дечак, да је овде све живо и сликовитије него што јесте?
- Не, тако је увек. Мислим да сваки човек, ако је довољно свестан, успева да направи своје идеално место. Моје идеално место је Шабац. Постоје варијације градског и сеоског духа, као код Паскаљевића и Кустурице, иако је на филму све барокније. На Западу је чистије у сваком смислу, али и подаље од истинског хуманизма и људскости. Схватам да је тежак живот код нас, не идеализујем га, али има дубину, чак и у комшијским разговорима.
Од када памти себе, знао је да ће бити сликар. Отац није директно утицао, није га форсирао, нити било шта наметао, него усмеравао и учио основама заната. Учествовао је у свему што је Радован радио, најпре као посматрач, потом као помагач, а онда и као шегрт. Био је пресрећан кад би му дозволио да повуче један потез на слици, или му показао како се мешају боје. Када се преселио у меку ликовне уметности, жеља да буде сликар је добила на интензитету. Био је усхићен чињеницом да има приступ, почевши од Лувра, свим великим музејима, а знајући да жели да упише Ликовну академију, потпуно се посветио том циљу.
- У сећању ми је остао господин Рожал (никад нисам сазнао његово име), који је и мене и сестру научио беспрекорном француском за само годину дана. Јесте било тешко, али био сам изузетно срећан, осећао сам страх и узбуђење као да сам се нашао у авантуристичком филму. Знао сам да сам на правом месту, на раскрници са кружним током, тамо где ћу моћи да се остварим као уметник.
Иако није похађао ниједну од припремних школа, које су, ипак, резервисане за оне са дубоким џепом, глатко је прошао пријемни на париској Ликовној академији. Припремао се уз очеве савете и, „на потезу између подрума и собичка на шестом спрату“, даноноћно сликао. Када је видео његове радове, један од највећих живих сликара, Владимир Величковић је рекао: „Што се мене тиче, ти си већ примљен“. На пријемном испиту сагласни су били сви чланови жирија, истакнути француски сликари и ликовни критичари, а његов портфолио један од најбољих.
- Тада сам схватио да морам даље сам. Отац ми је пружио све што је знао, пре свега да будем свестан себе као уметника, да знам шта желим и да имам могућност да то изразим, али је дошло време за надградњу наученог.
Када је дипломирао, одмах је конкурисао у најбољу припремну школу у Паризу, исту ону коју себи није могао да приушти као средњошколац. Ту, двехиљаде трећу, памтиће не само због завршеног факултета и запослења, него и по томе што је видео Шарлотине очи.
- Ту се круг затворио. Упознао сам се лепом и перспективном ученицом Шарлот, која је касније постала моја супруга. Био сам јој професор, предавао сам цртеж по моделу, морфологију и припрему за досије. Сваки професор има под надзором петоро ученика. Један од тих петоро била је моја будућа жена, а друга је била Саркозијева нећака.
- Мислиш ли да си, и приватно, и пословно, добио добре карте, као да те Неко погледао?
- Мислим да јесам, мада сам свему приступао на најискренији могући начин, никада нисам никога заваравао, нити покушао да узурпирам, или му нешто одузмем. Бранио сам се са оним што постоји у мени и само са тим напредовао. Увек сам покушавао да будем праведан колико је то могуће. Могао бих да се пожалим на много тога, свако може, али знам да увек, у свакој ситуацији дајем свој максимум.
Филип и Шарлота су се верили годину дана након упознавања, венчали се при крају њених студија, а њихова љубав крунисана је синовима Никодимом и Симеоном. Пре две године, добили су ћерку, Магду. Као хранитељ породице, млади Миразовић ишао је од једне до друге припремне школе да би, пре шест година, основао своју, која би се, у преводу на српски могла назвати: „Од једног до другог атељеа“.
- Имали смо потребу да пренесемо своје знање на младе, мада се касније испоставило да су наши полазници и људи у зрелим годинама. Данас имамо око стотинак ученика.
Стицајем околности, Миразовићи су своју приватну школу формирали у својим атељеима. Полазницима је на располагању простор од око двеста квадрата и могућност да виде сликарске радове како настају. То је школа, каже Филип, која концептуално подсећа на Школу уметничких заната у Шапцу.
- Полазници ураде до сто цртежа за три сата. Предајемо теорију, али и демонстрирамо (устаје и показује цртеже на великој табли које је Шарлот урадила за ученике). Ја се бавим почетницима и повратницима, а Шарлот ђацима указује на специфичне потребе цртежа и естетику. Када се оформе у цртежу, који је „солфеђо ликовне уметности“, враћају се код мене да уче сликарство. Неколико наших полазника је успело да упише Ликовну академију.
У предграђу Париза, на претпоследњој станици метроа, Филипов животни ритам је динамичан, уз троје деце и ученике, а промишљање хришћанско, са увидима у стоицизам, или једноставно народско: „Помози себи да би ти Бог помогао“.
- Мој однос са Господом понекад је конфликтан, али никад не сумњам у његово постојање. Скромност је једина права величина. Сваки пут када сам био нескроман и мислио да све могу сам, мој живот се није померао у жељеном правцу, а када сам долазио до искреније скромности и праведнијег односа са људима који ме окружују, врата су ми се много лакше и шире отварала.
ДУХ НАС ОДРЖАВА
„Не желим да звучим сладуњаво, али, чињеница је да нас наш дух одржава у свим тешкоћама које су нас задесиле. Не би требало губити из вида да је све могло много горе да буде.
ЧИНИ ДОБРО,
НЕ КАЈ СЕ
Увек би требало да покушамо да будемо праведни колико год можемо и да урадимо све што зависи од нас. Тако мислим и поступаћу до краја живота, а онда шта ми Бог да. Наш народ каже: „Чини добро, не кај се, чини зло, надај се“.
Одрастајући међу „Бојама и речима“ (култна шабачка група уметника), Филип Миразовић се определио за боје. Уз оца Радована, сликара, био је то не само логичан, него и пут Провиђења. До тринаесте године живео је у Малом Паризу, када се, заједно са породицом, преселио у онај прави и велики, престони град Француске. „Шабачка деоница“ није трајала дуго, али јесте довољно да заувек остане утиснута у корену његовог бића. Ишао је у „Вукову“ школу, код „вољене учитељице старог кова“, Марије Дебељачки, која је оставила значајан траг у његовом одрастању, као и наставник ликовног, Момир Глишић..
- Све што јесам у Шапцу је зачето, каже Филип седећи у свом атељеу у Иврију, предграђу Париза. Код нас је све сликовитије него у Француској и на Западу, где је некако линеарно. И данас носим у себи призоре наших села из целе Југославије, јер сам често са оцем путовао.
- Да ли ти се само чини, зато што си био дечак, да је овде све живо и сликовитије него што јесте?
- Не, тако је увек. Мислим да сваки човек, ако је довољно свестан, успева да направи своје идеално место. Моје идеално место је Шабац. Постоје варијације градског и сеоског духа, као код Паскаљевића и Кустурице, иако је на филму све барокније. На Западу је чистије у сваком смислу, али и подаље од истинског хуманизма и људскости. Схватам да је тежак живот код нас, не идеализујем га, али има дубину, чак и у комшијским разговорима.
Од када памти себе, знао је да ће бити сликар. Отац није директно утицао, није га форсирао, нити било шта наметао, него усмеравао и учио основама заната. Учествовао је у свему што је Радован радио, најпре као посматрач, потом као помагач, а онда и као шегрт. Био је пресрећан кад би му дозволио да повуче један потез на слици, или му показао како се мешају боје. Када се преселио у меку ликовне уметности, жеља да буде сликар је добила на интензитету. Био је усхићен чињеницом да има приступ, почевши од Лувра, свим великим музејима, а знајући да жели да упише Ликовну академију, потпуно се посветио том циљу.
- У сећању ми је остао господин Рожал (никад нисам сазнао његово име), који је и мене и сестру научио беспрекорном француском за само годину дана. Јесте било тешко, али био сам изузетно срећан, осећао сам страх и узбуђење као да сам се нашао у авантуристичком филму. Знао сам да сам на правом месту, на раскрници са кружним током, тамо где ћу моћи да се остварим као уметник.
Иако није похађао ниједну од припремних школа, које су, ипак, резервисане за оне са дубоким џепом, глатко је прошао пријемни на париској Ликовној академији. Припремао се уз очеве савете и, „на потезу између подрума и собичка на шестом спрату“, даноноћно сликао. Када је видео његове радове, један од највећих живих сликара, Владимир Величковић је рекао: „Што се мене тиче, ти си већ примљен“. На пријемном испиту сагласни су били сви чланови жирија, истакнути француски сликари и ликовни критичари, а његов портфолио један од најбољих.
- Тада сам схватио да морам даље сам. Отац ми је пружио све што је знао, пре свега да будем свестан себе као уметника, да знам шта желим и да имам могућност да то изразим, али је дошло време за надградњу наученог.
Када је дипломирао, одмах је конкурисао у најбољу припремну школу у Паризу, исту ону коју себи није могао да приушти као средњошколац. Ту, двехиљаде трећу, памтиће не само због завршеног факултета и запослења, него и по томе што је видео Шарлотине очи.
- Ту се круг затворио. Упознао сам се лепом и перспективном ученицом Шарлот, која је касније постала моја супруга. Био сам јој професор, предавао сам цртеж по моделу, морфологију и припрему за досије. Сваки професор има под надзором петоро ученика. Један од тих петоро била је моја будућа жена, а друга је била Саркозијева нећака.
- Мислиш ли да си, и приватно, и пословно, добио добре карте, као да те Неко погледао?
- Мислим да јесам, мада сам свему приступао на најискренији могући начин, никада нисам никога заваравао, нити покушао да узурпирам, или му нешто одузмем. Бранио сам се са оним што постоји у мени и само са тим напредовао. Увек сам покушавао да будем праведан колико је то могуће. Могао бих да се пожалим на много тога, свако може, али знам да увек, у свакој ситуацији дајем свој максимум.
Филип и Шарлота су се верили годину дана након упознавања, венчали се при крају њених студија, а њихова љубав крунисана је синовима Никодимом и Симеоном. Пре две године, добили су ћерку, Магду. Као хранитељ породице, млади Миразовић ишао је од једне до друге припремне школе да би, пре шест година, основао своју, која би се, у преводу на српски могла назвати: „Од једног до другог атељеа“.
- Имали смо потребу да пренесемо своје знање на младе, мада се касније испоставило да су наши полазници и људи у зрелим годинама. Данас имамо око стотинак ученика.
Стицајем околности, Миразовићи су своју приватну школу формирали у својим атељеима. Полазницима је на располагању простор од око двеста квадрата и могућност да виде сликарске радове како настају. То је школа, каже Филип, која концептуално подсећа на Школу уметничких заната у Шапцу.
- Полазници ураде до сто цртежа за три сата. Предајемо теорију, али и демонстрирамо (устаје и показује цртеже на великој табли које је Шарлот урадила за ученике). Ја се бавим почетницима и повратницима, а Шарлот ђацима указује на специфичне потребе цртежа и естетику. Када се оформе у цртежу, који је „солфеђо ликовне уметности“, враћају се код мене да уче сликарство. Неколико наших полазника је успело да упише Ликовну академију.
У предграђу Париза, на претпоследњој станици метроа, Филипов животни ритам је динамичан, уз троје деце и ученике, а промишљање хришћанско, са увидима у стоицизам, или једноставно народско: „Помози себи да би ти Бог помогао“.
- Мој однос са Господом понекад је конфликтан, али никад не сумњам у његово постојање. Скромност је једина права величина. Сваки пут када сам био нескроман и мислио да све могу сам, мој живот се није померао у жељеном правцу, а када сам долазио до искреније скромности и праведнијег односа са људима који ме окружују, врата су ми се много лакше и шире отварала.
„Не желим да звучим сладуњаво, али, чињеница је да нас наш дух одржава у свим тешкоћама које су нас задесиле. Не би требало губити из вида да је све могло много горе да буде.
НЕ КАЈ СЕ
Увек би требало да покушамо да будемо праведни колико год можемо и да урадимо све што зависи од нас. Тако мислим и поступаћу до краја живота, а онда шта ми Бог да. Наш народ каже: „Чини добро, не кај се, чини зло, надај се“.
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
