Видео игре: Едукација, забава или опасност
(Не)рационалан страх
Родитељи немају довољно информација, добијају их путем медија и бомбастичних наслова. Проблем код најмлађих гејмера је изложеност садржају који не разумеју. Добре видео игре су направљене тако да код играча изазивају широк распон емоција. Важно је да родитељи посматрају дете док их игра. Видео игре се махом праве за популацију гејмера од 25 до 30 година. Едукација о понашању на интернету
Играње видео игара (гејминг) саставни је део живота сваког миленијалца. Ова активност може позитивно утицати на развој рефлекса, креативног размишљања, али може бити и разлог за забринутост родитеља. Гејминг се често доводи у негативан контекст. Многи га виде као пут ка антисоцијализација, повећању агресивности код младих, повезују са феноменом отуђења... Због недовољне информисаности и познавања „материје“ родитељи видео игре доживљавају као непознатог виртуелног непријатеља који одузима енергију и време. Сматрају да деца превише сати проводе „приковани“ за екране и да игрице могу трајно да оштете вид, утичу на успех у школи, друштвени живот.
Едукација је кључ
Млада Новосађанка Милица Црквењаков одрасла је играјући видео игре. Уз подршку породице и кроз пројекат „Родитељи гејмера“ покушава да помогне другим родитељима да боље разумеју један од омиљених хобија своје деце. За годину дана, колико траје пројекат, кроз њене радионице „прошло“ је неколико хиљада знатижељних родитеља. Недавно у шабачком Стартит центру своје искуство о гејмингу Милица је поделила са учесницима интерактивног предавања.
-Старији немају довољно информација, добијају их путем медија и бомбастичних наслова. Због тога сам и покренула Пројекат. Неопходна је едукација родитеља. Један од проблема и недостатака је то што не говоре сви енглески и не могу да буду у току са дешавањима. Грешка родитеља је у томе што телефонима додељују улогу дадиље. Многи игре виде као играчке модерног доба, не схватају потенцијалне опасности. Потребно је избећи екстреме и знати да изаберете праве симулације. У супротном, деца би могла задржати пажњу на лошим, што је неповољно и за дете и за индустрију игара.
Милица наводи да је играње видео игара одличан хоби уколико дете научи да им приступи на прави начин. Уколико се усредсреди на оне које садржајем не одговарају његовом узрасту, негативне последице су готово неизбежне.
-Један од водећих проблема код најмлађих гејмера је изложеност садржајима које не разумеју у потпуности. Када је детету дата „пуцачина“ где је често представљен неки друштвено-политички проблем, они не разумеју улогу коју играју (свог аватара) и тако игре постају „лоши господари“. Уколико дете научи да је „забавно“ само пуцати из пушке и скупљати поене сваки пут када убије непријатеља, без схватања контекста у ком се то дешава, без објашњења, може одрасти са погрешном сликом о рату. Битно је напоменути да „насилне игре“ немају никакве дуготрајне ефекте на агресивност играча, и то није оно о чему причамо, већ изврнуто схватање света који не разумеју. Слична ствар може да се деси ако одгледају филм који обрађује њима нејасну тему, читају књигу која није адекватна за њих. Овде су стављени у улогу војника и због тога то изазива јачи ефекат. Важно је да проверавамо шта деца играју и да ли су одређене игре прикладне за њих - истиче Милица.
Пронаћи праву меру
Уколико дете проводи „превише“ времена уз видео игре и запоставља друге обавезе то може бити и симптом неког другог проблема.
-Добре видео игре су направљене тако да код играча изазивају широк распон емоција. Важно је да родитељи посматрају дете док их игра. Како се понаша и осећа. Уколико је фрустрирано, љуто, или агресивно током игре, препоручујем да, за почетак, заједно одиграју неку друштвену игру попут „Не љути се, човече“. Уколико је и онда приметно слично понашање, проблем се крије на другом месту. Ако је дете смирено, онда је јасно да је узрок симулација на рачунару, конзоли или телефону. Постоји прегршт лоших игара на тржишту, важно је пронаћи оне које детету одговарају. Видео игре се махом праве за популацију гејмера од 25 до 30 година, што никако није узраст који можемо свртати под термин „деца“. Погрешно је забрањивати сваку игру, стављати знак једнакости и груписати их све као опасне, као што је контрапродуктивно у играма видети забаву за децу, не размишљајући коју игру играју. Сваки дан на тржишту се појави између 50 и 100 игара, није лако пронаћи праву, но уколико сами нису довољно упознати, треба се консултовати са неким ко познаје материју. Уместо „чисте“ забране, детету треба понудити алтернативу. Уколико је игра занимљива, није лоше ни да је играју заједно са дететом, да то буде део заједничких активности.
Родитељи су често забринути када дете игра онлајн са другим играчима, страхујући од комуникације са непознатим људима.
- Страх је оправдан, али га не треба преувеличавати и осећати се немоћно. Морамо да учимо децу како да се понашају на интернету, исто као што их учимо како да се понашају у школи. Важно је да знају шта могу да поделе са онлајн пријатељима и које су опасности дељења приватних информација.
Едукација је кључ
Млада Новосађанка Милица Црквењаков одрасла је играјући видео игре. Уз подршку породице и кроз пројекат „Родитељи гејмера“ покушава да помогне другим родитељима да боље разумеју један од омиљених хобија своје деце. За годину дана, колико траје пројекат, кроз њене радионице „прошло“ је неколико хиљада знатижељних родитеља. Недавно у шабачком Стартит центру своје искуство о гејмингу Милица је поделила са учесницима интерактивног предавања.
-Старији немају довољно информација, добијају их путем медија и бомбастичних наслова. Због тога сам и покренула Пројекат. Неопходна је едукација родитеља. Један од проблема и недостатака је то што не говоре сви енглески и не могу да буду у току са дешавањима. Грешка родитеља је у томе што телефонима додељују улогу дадиље. Многи игре виде као играчке модерног доба, не схватају потенцијалне опасности. Потребно је избећи екстреме и знати да изаберете праве симулације. У супротном, деца би могла задржати пажњу на лошим, што је неповољно и за дете и за индустрију игара.
Милица наводи да је играње видео игара одличан хоби уколико дете научи да им приступи на прави начин. Уколико се усредсреди на оне које садржајем не одговарају његовом узрасту, негативне последице су готово неизбежне.
-Један од водећих проблема код најмлађих гејмера је изложеност садржајима које не разумеју у потпуности. Када је детету дата „пуцачина“ где је често представљен неки друштвено-политички проблем, они не разумеју улогу коју играју (свог аватара) и тако игре постају „лоши господари“. Уколико дете научи да је „забавно“ само пуцати из пушке и скупљати поене сваки пут када убије непријатеља, без схватања контекста у ком се то дешава, без објашњења, може одрасти са погрешном сликом о рату. Битно је напоменути да „насилне игре“ немају никакве дуготрајне ефекте на агресивност играча, и то није оно о чему причамо, већ изврнуто схватање света који не разумеју. Слична ствар може да се деси ако одгледају филм који обрађује њима нејасну тему, читају књигу која није адекватна за њих. Овде су стављени у улогу војника и због тога то изазива јачи ефекат. Важно је да проверавамо шта деца играју и да ли су одређене игре прикладне за њих - истиче Милица.
Пронаћи праву меру
Уколико дете проводи „превише“ времена уз видео игре и запоставља друге обавезе то може бити и симптом неког другог проблема.
-Добре видео игре су направљене тако да код играча изазивају широк распон емоција. Важно је да родитељи посматрају дете док их игра. Како се понаша и осећа. Уколико је фрустрирано, љуто, или агресивно током игре, препоручујем да, за почетак, заједно одиграју неку друштвену игру попут „Не љути се, човече“. Уколико је и онда приметно слично понашање, проблем се крије на другом месту. Ако је дете смирено, онда је јасно да је узрок симулација на рачунару, конзоли или телефону. Постоји прегршт лоших игара на тржишту, важно је пронаћи оне које детету одговарају. Видео игре се махом праве за популацију гејмера од 25 до 30 година, што никако није узраст који можемо свртати под термин „деца“. Погрешно је забрањивати сваку игру, стављати знак једнакости и груписати их све као опасне, као што је контрапродуктивно у играма видети забаву за децу, не размишљајући коју игру играју. Сваки дан на тржишту се појави између 50 и 100 игара, није лако пронаћи праву, но уколико сами нису довољно упознати, треба се консултовати са неким ко познаје материју. Уместо „чисте“ забране, детету треба понудити алтернативу. Уколико је игра занимљива, није лоше ни да је играју заједно са дететом, да то буде део заједничких активности.
Родитељи су често забринути када дете игра онлајн са другим играчима, страхујући од комуникације са непознатим људима.
- Страх је оправдан, али га не треба преувеличавати и осећати се немоћно. Морамо да учимо децу како да се понашају на интернету, исто као што их учимо како да се понашају у школи. Важно је да знају шта могу да поделе са онлајн пријатељима и које су опасности дељења приватних информација.
М. Ж.
Најновији број
25. април 2024.
