ПРОМОВИСАНА КЊИГА „КОМАД ТАИНА“ ДРАГАНА ФИЛИПОВИЋА
Празнично вече у Шапцу
Синоћ, на Светски дан књиге, у свечаној сали Културног центра, промовисана је књига „Комаид таина“ Драгана Филиповића, књижевника и новинара из Шапца. Говорили су новинар и публициста Драгослав Мићић, академски сликар Радован Миразовић, др Предраг Тојић и аутор.
Ова књига својеврсни је наставак претходна два издања „Војникове брескве“, збирки прича које су написане по истиним догађајима из Великог, Другог светског и последњег, како га је аутор назвао, "нашег рата". Иако су приче потресне, било је ово празнично вече, које је окупило старе Шапчане и истинске заљубљенике у писану реч.
- Књига је посвећена мајци Лоли, шабачкој учитељици, која је многе генерације васпитавала и извела у, верујем, часне људе. Надам се да сам и ја, који сам у седамдесет другој години, успео да досегнем границe које је она поставила. Истовремено, моја мајка је актер две приче, у једној као заточеница бањичког логора у септембру, '41 године и у „Галебу“. Посебно желим да захвалим свима који су ми помогли да ова књига угледа светлост дана и тиме заокружим силну жељу, од оца наслеђену, да обелоданим страдање српског народа у 20. веку, жртвама које је поднео, а још постоји, и даље пркосећи, непокоран. Зато и јесте сметња.
Филиповић је своју књигу назвао "заветна", зато што њом заокружује целину са претходна два издања „Војниканове брексве“, коју је (другу) посветио оцу Станоју. „И једном и другом“, према речима Драгана Мићића, „настоји да се с поштовањем одужи родитељима“.
- Драган и ја се знамо већ шездесет шест година. Још из Пачје школе, коју је похађао са својим братом Пецом и мојим братом Ацом и мојом супругом Славицом, код његове мајке Лоле и васпитачице Лепе Мартиновић. Били смо у истом одељењу првог разреда Основне школе „Вук Караџић“, па у осмом у „Натиној“. Новинарство нам је била заједничка професија, а и данас нам је преокупација. Од њега очекујем нове, укоричене наслове, што ће и мени и многима значити као парче таина српском војнику“, личан је био Мићић.
Аутор је истакао да, за сада нема намеру да објављује, иако, додали бисмо, не може да не пише. Тај порив јачи је од сваке одлуке.
- Уколико нешто будем објавио, то ће бити само допуна, јер,, још увек, није тренутак за две приче из Словеније, где су почињени страшни злочини према српским регрутима, младим војницима ЈНА, о којима се ништа не зна.
Одабране делове из књиге надахнуто су говорили песникиња Бранка Тодоровић и драмски уметник Младен Огњановић.
У КОНКУРЕНЦИЈИ ЗА ПРЕСТИЖНЕ НАГРАДЕ
„Драган Филиповић зна да пише. Његове реченице су једноставне, писане чистим, народним језиком. Када читам, видим слике, као на филму. Све приче су изузетне, али бих издвојио посебан емотивни набој који се осећа у причи о страдању његових колега на Банији. Иначе, забрињава ме чињеница да у последње време додељујемо награде, укључујући и Нинову, које немају никакву везу са српским родом. Предлажем да овакве књиге, попут Драганових, буду у најужој конкуренцији за доделу најпрестижнијих награда у Србији. Тако ћемо афирмисати свој народ и људе који негују културу сећања.“
(Миомир Филиповић, новинар)
Ова књига својеврсни је наставак претходна два издања „Војникове брескве“, збирки прича које су написане по истиним догађајима из Великог, Другог светског и последњег, како га је аутор назвао, "нашег рата". Иако су приче потресне, било је ово празнично вече, које је окупило старе Шапчане и истинске заљубљенике у писану реч.
- Књига је посвећена мајци Лоли, шабачкој учитељици, која је многе генерације васпитавала и извела у, верујем, часне људе. Надам се да сам и ја, који сам у седамдесет другој години, успео да досегнем границe које је она поставила. Истовремено, моја мајка је актер две приче, у једној као заточеница бањичког логора у септембру, '41 године и у „Галебу“. Посебно желим да захвалим свима који су ми помогли да ова књига угледа светлост дана и тиме заокружим силну жељу, од оца наслеђену, да обелоданим страдање српског народа у 20. веку, жртвама које је поднео, а још постоји, и даље пркосећи, непокоран. Зато и јесте сметња.
Филиповић је своју књигу назвао "заветна", зато што њом заокружује целину са претходна два издања „Војниканове брексве“, коју је (другу) посветио оцу Станоју. „И једном и другом“, према речима Драгана Мићића, „настоји да се с поштовањем одужи родитељима“.
- Драган и ја се знамо већ шездесет шест година. Још из Пачје школе, коју је похађао са својим братом Пецом и мојим братом Ацом и мојом супругом Славицом, код његове мајке Лоле и васпитачице Лепе Мартиновић. Били смо у истом одељењу првог разреда Основне школе „Вук Караџић“, па у осмом у „Натиној“. Новинарство нам је била заједничка професија, а и данас нам је преокупација. Од њега очекујем нове, укоричене наслове, што ће и мени и многима значити као парче таина српском војнику“, личан је био Мићић.
Аутор је истакао да, за сада нема намеру да објављује, иако, додали бисмо, не може да не пише. Тај порив јачи је од сваке одлуке.
- Уколико нешто будем објавио, то ће бити само допуна, јер,, још увек, није тренутак за две приче из Словеније, где су почињени страшни злочини према српским регрутима, младим војницима ЈНА, о којима се ништа не зна.
Одабране делове из књиге надахнуто су говорили песникиња Бранка Тодоровић и драмски уметник Младен Огњановић.
„Драган Филиповић зна да пише. Његове реченице су једноставне, писане чистим, народним језиком. Када читам, видим слике, као на филму. Све приче су изузетне, али бих издвојио посебан емотивни набој који се осећа у причи о страдању његових колега на Банији. Иначе, забрињава ме чињеница да у последње време додељујемо награде, укључујући и Нинову, које немају никакву везу са српским родом. Предлажем да овакве књиге, попут Драганових, буду у најужој конкуренцији за доделу најпрестижнијих награда у Србији. Тако ћемо афирмисати свој народ и људе који негују културу сећања.“
(Миомир Филиповић, новинар)
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
