Сјај вечности

Пред неким даровима останемо неми, некада се учинимо сићушним пред величином талента, пред силом вештине, пред осећајем дивљења коме се предајемо, онако, без борбе. Свака нота има своје обележје, јасно, једноставно, али у складу тих ситних знакова крије се универзум уметности, оно нешто што нас, људе, издваја од свих других облика живота, што су само посебни људи кроз историју умели и знали да поделе са другима. Осећамо се малим, слабим, али и поносним јер припадамо врсти, роду коме су припадали неки, по наличју слични нама, а талентом, уистину, надомак неба.
Већ пет петака, ученици средње Музчке школе „Михаило Вукдраговић“ пролећне вечери боје тоновима најбољих композитора историје, сортираних по врсти, нацији или већ неком другом критеријуму. Ипак, то класификовање није просто, оно које дели, већ супротно, оно које само да тему где сви присутни осете заједништво, које музика приближи претварајући душу и срце у чуло слуха.
Претпоследњи априлски петак беше у знаку класичара. Музички стилови се разликују, укуси диференцирају слушаоце, али када станете у вртлог звукова класичне музике, само се можете поклонити и признати величину, било да је разумете или не. Класична музика није прва, она је ван сваке конкуренције, а у том космосу увек ће сијати звезде Волфгана Амадеуса Моцарта, Јохана Себастијана Баха, Јозефа Хајдна. Мало од тог сјаја пренели су феноменални ученици Музичке школе, интерпретирајући великане на начин којих их, већ сада, иако су још на почетку свог рада и стваралаштва, сврства међу моћне уметнике на славу својег града и школе.
Ноте Моцарта, Бетовена, Хајдна, Крамаржа, Ђулијанија и Лењанија у изводили су те вечери: клавирски трио у саставу: Гоара Лазић, клавир, Милан Богдановић, виолина и Кристина Иванковић, виолончело, а потом ученици Музичке школе: Нине Васић, Ирине Бродић, Алексе Шарчевића, Александре Милутиновић, Радована Стојановића, Јелене Станковић и Милице Лолић.
Текстове посвећене класицизму и композиторима епохе читали су глумци: Марко Рибић и Оливера Гуцонић.