Поље као ниједно – над њим небо, под њим небо

“Ја, Кристиан Каш, бивши НАТО ратни хушкач, сада борац за мир, хоћу да се сретнем са шефом НАТО-а Јенсом Столтенбергом на било којој расправи, било када, у дебати испуњеној чињеницама у којима ће објаснити зашто је НАТО бомбардовао српски народ”. Овако гласи део јавног изазова који је Кристиан Каш упутио генералном секретару НАТО-а и свом сународнику Јенсу Столтенбергу. Каш је бивши официр НАТО-а и потпарол КФОР-а који је на Косову и Метохији 1999. године радио као ратни новинар, о чему је писао и у престижном норвешком листу Aftenposten. Дошавши у КФОР као идеалиста, наивно мислећи да ће бити борац за правду и мир, Кристиан описује када је први пут посумњао у исправност “мировне мисије”, а потом и са сигурношћу закључио да је на погрешној страни.
-Био сам изричити глобалиста, кад сам био официр НАТО-а. Веровао сам у нови светски поредак, “људска права”, да је рат против Југославије хуманитарна интервенција, да идемо да бранимо цивиле, да уразумимо “балканске варваре”. Први пут сам осетио да радимо нешто погрешно 16. фебруара 2001. године. Аутобус Ниш експреса је ишао из Ниша према Грачаници, а тамо га је чекао Флорим Ејупи и његова екипа албанских терориста. Ставили су бомбе испод аутобуса и дванаест Срба је погинуло тај дан. И дан данас не могу да заборавим мирис лешева, запаљене гуме и метала. Онда сам се запитао да ли ми из КФОР-а радимо праву ствар, присећа се он. Након што је схватио да је под маском хуманости постао саучесник у злочинима, решио је да се јавно извини српском народу.
-Године 2011. сам хтео да правим причу о косовским Србима и азилантима са истока. Норвешка их је вратила из белгијских камп-приколица, не на Космет, него у Београд. Тамо сам радио свој посао, правио сам фотографије, али кад сам дошао кући, почео сам да плачем. Плакао сам два дана. Неко би рекао да је то психолошка реакција, посттрауматски стрес, али ја знам да је то директна порука од Христа. Када упериш свој прст у друге, три прста се враћају теби. То је био почетак јавне мисије да тражим опроштај од српског народа. Марта 24. 2011. године био сам на РТС, тражио сам опроштај.
Какве су последице напуштања организације као што је НАТО пакт по Вас лично, али и последице присуства НАТО-а по Србију.
-Норвешка амбасада зна ко сам и није им пријатно што износим информације у јавност и што имам већи утицај у Србији од њих. Свакодневно добијам захвалнице од Срба. Повремено Норвежани кажу:”Ниси тражио опроштај у име своје земље” и ја сам тога свестан, ја сам тражио опроштај у своје лично име. Политички, имам 3 циља: да помогнем Србији да никада не иде у НАТО, да никада не иде у ЕУ и да чувамо Косово и Метохију. Последице интервенција НАТО-а у Србији видимо и дан данас. Скоро сам био на конференцији у Нишу на тему осиромашеног уранијума. Последица је канцер. Ако би Србија ушла у ЕУ и у НАТО, изгубила би демократију, суверенитет и слободу, а слобода је најважнија ствар за Србина.
Уколико ЕУ није прави пут за Србију, а евидентно је да смо војно нејака земља да се супротставимо НАТО пакту, на који начин се супротставити?
-Има много начина. Рецимо, када је Путин био у Србији, ја сам предложио да Србија пита за С400 ракетни одбрамбени систем. Пре неколико дана сам разговарао са јунаком, пуковником Золтаном Данијем, вођом јединице за ваздушну одбрану који је оборио Ф117 у близини Шапца. Русија би могла да доведе највећи ратни војни брод на Дунав. Мислим да би Русија помогла Србији, само ако би српска Влада помоћ затражила. Није велики ризик за Србију да би је НАТО увео у рат, НАТО користи економску моћ, али кад је у питању ЕУ, то је у суштини антидемократска организација, а представља се као организација за демократију и људска права.
У Рамбујеу, НАТО је тражио приступ ваздушној, воденој и копненој територији без криминалне одговорности или компензације, као и референдум. Сада имамо другу ситуацију, Резолуцију 1244 и по међународном закону Косово НИЈЕ независна земља и док су Кина и Русија у Савету безбедности, Косово никада неће имати своје седиште у УН. Има у неким другим организацијама као што су УЕФА, ФИФА, али то је друга ствар.
У Рамбујеу није потписано, Југославија се бранила животима. Рат је однео толико жртава, а Косово ипак губимо. Да ли би било паметније да смо тада изабрали да сачувамо бар људске животе?
- Велика је разлика између услова у Рамбујеу и Резолуције 1244. Југославија није била агресор, већ се бранила. Косово су отели, а не освојили и то је огромна разлика када су у питању међународна права.
Пре 6 година сам разговарао са Торвалдом Столтенбергом, он је био преговарач за мир и велики српски пријатељ. Док је био амбасадор у Србији, рекао ми је да не постоји ниједна независна земља на свету која би прихватила услове Рамбујеа. То нису били преговори, већ диктат. А његов син (Јенс Столтенберг) хоће да Србију уведе у НАТО који ју је бомбардовао, који је “обогатио” осиромашеним уранијумом, који је довео до комплетног распада система државе, а притом су гласали да њихова земља, Норвешка, не уђе у ЕУ. Дакле, они неће у ЕУ, а на Србију се врши притисак да уђе у ЕУ. Зато сам ја највећи противник Норвешке амбасаде и тежим да имам већи утицај на Србију од ње.
О статусу Косова и ставовима садашње власти у односу на Милошевићеву, Кристиан коментарише:
-Стварно се надам да је код Вучића у питању само политичка игра и да неће заиста да призна Косово, јер то није решење. Вучић је у Милошевићево време био министар информисања, а сада... сада ми се чини да жели да седи на две столице, једном ногом у Европи а другом у Русији. Милошевић је такође играо игре, али није нашао заједнички језик са Западом, што је разумљиво да му је било тешко док Вилијам Вокер долази на Косово са својим криминалцима да прави лажне приче за Рачак и сл. Свакако, учинио је добру ствар што није потписао у Рамбујеу.
Ствари треба сагледавати у контексту времена. Милошевић је био председник државе у тренутку када није имао ни једног пријатеља. Русија је била на коленима, Кина није могла да помогне, Србија је била сама у борби против целог света и била под санкцијама. Али, у питању је био суверенитет и част. Он је сам, борећи се и против унутрашњих и спољних непријатеља, сачувао све фабрике, направио Резолуцију 1244, сачувао Републику Српску. Данас, када је Србија у неупоредиво бољим околностима него тад, када су глобална кретања повољнија, власт не може да сачува то што је сачувао он у једној друштвеној катаклизми. Заправо, ја се надам да ће власт бити разумна и да цена уласка у ЕУ никада неће бити Косово и Метохија. Неке мање земље нису признале Косово, и Ивица Дачић је учинио доста добрих ствари по том питању, али неопходно је да признање повуку и веће земље. Важно је да Русија и Кина нису признале Косово.
На који начин би се могло доћи до решења “косовског питања”, шта се конкретно може предузети да суверенитет државе остане неокрњен?
- Косово је духовни идентитет Србије. Борба се мора наставити и надам се да ће све више Срба ићи чешће тамо у посете, куповати некретнине. Тамо је тренутно за Србе тежак живот, није безбедно, али Косово није само територија и Влада мора наставити преговоре и обезбедити народу слободно кретање. Први корак би по мом мишљењу био укидање роминга. Предлагао сам да Американци затворе базу Бондстил. Не постоји лако решење, али постоји нада. Америчка влада ће пасти, глобалистички систем којем припадају и НАТО и ЕУ. Србија можда има прилику да помогне Трампу да победи на изборима информацијама које поседује, па да Трамп, иако гледа само интересе свог народа, можда узврати услугу повлачењем признања Косова. Ако ми откријемо истину о Рачку, Џон Вајден и Хилари Клинтон који су противкандидати Трампу, неће моћи да победе, Трамп ће их срушити на изборима, а ту је наша прилика.

“Фебруар 16. 2001. године је један од најважнијих дана у мом животу. Албански терористи предвођени Флоримом Ејупијем чекали су са импровизованом експлозивном направом поред Подујева у Космету. Бомба је убила 11 људи, такође и малог Данила, старог 2 године и његове родитеље. Био сам на месту дешавања сат и по након експлозије. Ејупи је касније осуђен на 40 година затвора, али је убрзо пуштен због “недостатка доказа”. Али у то време такође радио за ЦИА, и успео да “побегне” из америчке војне базе Бондстил…. Тог дана сам се запитао да ли смо били у праву када смо кренули у рат против Југослвије. И дан данас се сећам мириса делова тела и крви. Никад не заборавимо жртве, и не одустанимо од борбе за правду.”

ДЕО ПИСМА КРИСТИАНА КАША НАПИСАНОГ 1999. ГОДИНЕ У ПРИШТИНИ
Другог фебруара био ми је 28. рођендан, и то је био прилично експлозиван дан. Поподне смо добили извештај да је аутобус УНХЦР-а погођен противтенковском ракетом, а убијена су два Србина. То је био неизазван напад на невине цивиле, а аутобус је био под заштитом КФОР-а. У оваквим ситуацијама, важно је да информативни тим ради ефикасно, а моја одговорност је да користим Интернет да свету испричам о нападу.
Дан након напада, одвезао сам се на место напада. Новинарима није било дозвољено да виде разнесени аутобус, али сам заједно са још тројицом полицајаца видео какву штету може ракета учинити. Није пријатно искуство. Унутар аутобуса било је крви свуда и делови меса преко седишта. Мора да је то била ноћна мора за путнике, и чудо је да су само два од 49 путника погинула.
КФОР ће бити овде дуго времена, али мислим да можемо направити разлику ако останемо овде довољно дуго да учинимо нешто у вези са мржњом између различитих етничких група. Скоро 70 процената становништва овде је испод 30 година, и требало би да буде могуће променити мишљење и трансформисати их у продуктивне чланове заједнице. Међутим, таква популација такође може бити веома опасна ако се не задовоље основне потребе. Млади људи морају да осећају да они чине разлику. Ако не, овај пројекат иде низводно. Помолимо се за помирење срца Косова.