ОТВОРЕН 42. САЗИВ ЈАЛОВИЧКЕ ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ
Изван уобичајеног
Специфичност овогодишњег сазива је излазак изван уобичајеног галеријског оквира. Радови су постављени у великој сали, угашеној продавници, канцеларији месне заједнице и башти. На тај начин, Дом културе и простор око њега постао је изложбени простор, а сваки рад добио јасније значење, без одјека других радова
Под покровитељством Министарства културе и информисања и Општине Владимирци, у понедељак је свечано отворен 42. сазив Јаловичке ликовне колоније. Посавотамнавско село постало је познато на мапи савремене, не само српске, уметности, управо захваљујући колонији коју су основали Милован Шујић и Зоран Симић далеке 1978. године.
На отварању су говорили Јасмина Којичић, директорка Библиотеке „Диша Атић“ у чијем саставу Колонија делује, председник општине Милорад Милинковић, селектор Бранислав Николић и уметници.
- Имам одговорност према Колонији, не само као селектор, него као неко ко је одрастао уз њу, рекао је Николић и додао да ће Уметнички савет Колоније расписати конкурс за кустосе, што ће резултирати новом концепцијом наредне године.
Специфичност овогодишњег сазива је излазак изван уобичајеног галеријског оквира. Радови су постављени у великој сали, угашеној продавници, канцеларији месне заједнице и башти. На тај начин, Дом културе и простор око њега постао је изложбени простор, а сваки рад добио јасније значење, без одјека других радова.
Од једанаест уметника свих генерација, приметна је посета учесника ранијих сазива, што сведочи Јаловик као место инспирације. Ове године, Колонију су поново посетили Зоран Тодоровић, Миа Ћук и Дамјан Коцјанчич.
Састав је избалансиран између већ остварених уметника у које свакако спадају Мице Попцис и Зоран Димовски (професори на Академији), Бранислав Николић, Мане Радмановић, Синиша Илић и младих уметника који се још формирају. У Колонији су учестовали гости из Румуније и Албаније.
Завршна изложба, коју је пратило стотинак поштовалаца и пријатеља Колоније који су се одупрли најтоплијем дану у години, пропраћена је концертом београдског бенда „Ауфидерзен“.
РАДЊИЦА ЈЕ НАПРОСТО БИЛА ТУ
„Радњица“ је одисала оним што би млађе генерације данас олако окарактерисале као "ретро дух", али ми тај дух нисмо тако доживљавали.
Радњица је напросто била ту, са својим старинским полицама и необичним асортиманом, представљала је органски део Дома културе, на само четрдесет корака од улаза у трпезарију и двадесет од излаза из заједничких спаваоница.
Не могу са прецизношћу да се сетим лика госпође или госпођице која је унутра радила, сећам се само да је била једна од најпријатнијих особа запослених у оваквим и сличним трговинским објектима које сам до тад сусрела. Лично нам је помогла у избору и паковању рођенданског поклона.
Феномен радњице интересантан је и због тога што не укључује само продавачицу/продавца и муштерије које купују разноврсну робу, већ и једну групицу људи (углавном мушког пола) који испред те радњице седе. Они седе врло ниско, а њихово седење може деловати као неки незграпни чучањ, уколико проницљиви посматрач не би уочио шарене пластичне објекте који их подупиру, извирују под њиховим задњицама када би се нагнули у разговору. Објекте о којима је реч опет краси један деминутив "гајбице", чија је употреба многострука, али се углавном своди на две кључне функције: функцију преносника и функцију намештаја. Направљене од пластике, налик на велике лего коцке, дело ингениозног инжењерства, гајбице су попут модулара K67 Saše J. Mächtig-a (уосталом, ко са сигурношћу може тврдити да прослављени словеначки архитект, за свој модулар инспирацију није нашао управо у пластичној гајби за пиво, анонимног дизајнера?), произведеним у разним бојама пивских индустрија које невероватно брзо бледе на сунцу, са малим алтернацијама у изгледу (заобљене-оштре ивице). Једна гајбица може да понесе 25 пивских флаша и издржи до око 125 килограма (информација није проверена). Када се обрне, она постаје једноставна ниска столица, хоклица или напреднија верзија- табуре. Табуре укључује још један издатак - куповину обланди које се стављају на горњу површину гајбе, попут јастучића, како би седење било удобније, разговор дуже трајао, а пиво се више трошило. Људи који су седели на гајбицама били су посматрачи несвакидашњих догађаја многобројних јаловичких колонија, њихових ликова, можда се чудили новим језицима и физиономијама, одушевљењем прозаичним објектима и ексцентричним могућностима које су уметници у њима препознавали. Ова групица људи није званично била део ликовне колоније, али може се рећи да је чинила сопствену микро-колонију (пара-колонију), и њих смо радо поздрављали са питањем "Како иде?" Одговарали би најчешће "Иде некако.."
(Запис Мие Ћук, уметнице из Новог Сада)
На отварању су говорили Јасмина Којичић, директорка Библиотеке „Диша Атић“ у чијем саставу Колонија делује, председник општине Милорад Милинковић, селектор Бранислав Николић и уметници.
- Имам одговорност према Колонији, не само као селектор, него као неко ко је одрастао уз њу, рекао је Николић и додао да ће Уметнички савет Колоније расписати конкурс за кустосе, што ће резултирати новом концепцијом наредне године.
Специфичност овогодишњег сазива је излазак изван уобичајеног галеријског оквира. Радови су постављени у великој сали, угашеној продавници, канцеларији месне заједнице и башти. На тај начин, Дом културе и простор око њега постао је изложбени простор, а сваки рад добио јасније значење, без одјека других радова.
Од једанаест уметника свих генерација, приметна је посета учесника ранијих сазива, што сведочи Јаловик као место инспирације. Ове године, Колонију су поново посетили Зоран Тодоровић, Миа Ћук и Дамјан Коцјанчич.
Састав је избалансиран између већ остварених уметника у које свакако спадају Мице Попцис и Зоран Димовски (професори на Академији), Бранислав Николић, Мане Радмановић, Синиша Илић и младих уметника који се још формирају. У Колонији су учестовали гости из Румуније и Албаније.
Завршна изложба, коју је пратило стотинак поштовалаца и пријатеља Колоније који су се одупрли најтоплијем дану у години, пропраћена је концертом београдског бенда „Ауфидерзен“.
„Радњица“ је одисала оним што би млађе генерације данас олако окарактерисале као "ретро дух", али ми тај дух нисмо тако доживљавали.
Радњица је напросто била ту, са својим старинским полицама и необичним асортиманом, представљала је органски део Дома културе, на само четрдесет корака од улаза у трпезарију и двадесет од излаза из заједничких спаваоница.
Не могу са прецизношћу да се сетим лика госпође или госпођице која је унутра радила, сећам се само да је била једна од најпријатнијих особа запослених у оваквим и сличним трговинским објектима које сам до тад сусрела. Лично нам је помогла у избору и паковању рођенданског поклона.
Феномен радњице интересантан је и због тога што не укључује само продавачицу/продавца и муштерије које купују разноврсну робу, већ и једну групицу људи (углавном мушког пола) који испред те радњице седе. Они седе врло ниско, а њихово седење може деловати као неки незграпни чучањ, уколико проницљиви посматрач не би уочио шарене пластичне објекте који их подупиру, извирују под њиховим задњицама када би се нагнули у разговору. Објекте о којима је реч опет краси један деминутив "гајбице", чија је употреба многострука, али се углавном своди на две кључне функције: функцију преносника и функцију намештаја. Направљене од пластике, налик на велике лего коцке, дело ингениозног инжењерства, гајбице су попут модулара K67 Saše J. Mächtig-a (уосталом, ко са сигурношћу може тврдити да прослављени словеначки архитект, за свој модулар инспирацију није нашао управо у пластичној гајби за пиво, анонимног дизајнера?), произведеним у разним бојама пивских индустрија које невероватно брзо бледе на сунцу, са малим алтернацијама у изгледу (заобљене-оштре ивице). Једна гајбица може да понесе 25 пивских флаша и издржи до око 125 килограма (информација није проверена). Када се обрне, она постаје једноставна ниска столица, хоклица или напреднија верзија- табуре. Табуре укључује још један издатак - куповину обланди које се стављају на горњу површину гајбе, попут јастучића, како би седење било удобније, разговор дуже трајао, а пиво се више трошило. Људи који су седели на гајбицама били су посматрачи несвакидашњих догађаја многобројних јаловичких колонија, њихових ликова, можда се чудили новим језицима и физиономијама, одушевљењем прозаичним објектима и ексцентричним могућностима које су уметници у њима препознавали. Ова групица људи није званично била део ликовне колоније, али може се рећи да је чинила сопствену микро-колонију (пара-колонију), и њих смо радо поздрављали са питањем "Како иде?" Одговарали би најчешће "Иде некако.."
(Запис Мие Ћук, уметнице из Новог Сада)
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
