ПОРТРЕТИ У ОЛОВЦИ СРЕДЊОШКОЛКЕ ЈЕЛЕНЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ ОБЈАВЉЕНИ НА ФЕЈСБУК СТРАНИЦИ ШКОЛЕ
Траг постојања и осећај слободе
Њен таленат до средњошколских дана нико није открио, па ни она сама, јер се никада раније није потрудила да нешто нацрта или наслика. Све задатке из ликовног испуњавала је површно. А сада, када црта, посвећује далеко више времена и пажње ономе што ради
Ученица трећег разреда пољопривредне струке Јелена Димитријевић надарена је за сликарство и ужива да ради портрете у оловци. Њен несвакидашњи таленат препознали су професори Средње школе у Коцељеви. Радови ове седамнаестогодишње девојке из Суботице већ су красили простор школског објекта а тренутно се објављују на фејсбук страници ове образовне установе.
Њен таленат до средњошколских дана нико није открио, па ни она сама, јер се никада раније није потрудила да нешто нацрта или наслика. Све задатке из ликовног испуњавала је површно. А сада, када црта, посвећује далеко више времена и пажње ономе што ради. Портрети настају углавном уз помоћ фотографија а до сада их је урадила готово сто.
–Ја цртам графитном оловком, углавном портрете познатих личности који су ми инспирација. Уписала сам Средњу школу у Коцељеви, пољопривредни смер, јер сам тек на почетку средње школе открила овај свој таленат. Требало је нешто да се црта за физику и ја сам нацртала лик Исака Њутна. После тога сам наставила да цртам јер ми се баш допало. Привлачи ме- прича Јелена у којој цртање производи осећај слободе и одлазак у један потпуно другачији свет.
Таленат за ову уметност, каже, није наследила од чланова своје породице у којој једино старији брат Гаврило пише песме.
Породица јој је велика подршка а хоби којим се Јелена бави за њих је било изненађење. Ова девојка сматра да је таленат веома важан али не и пресудан јер да би успео у нечему, па и у уметности, неопходно је доста вежбе и континуитет у раду, стално усавршавање и вера у оно што радиш.
–Кроз вежбу постајеш све бољи. Још увек сам аматер али ћу покушати да хоби преточим у свој животни позив. Да моји радови постану једног дана професионални јер је цртање моја љубав. Желим да кроз своје цртеже, своје портрете оставим нешто вредно иза себе, да оставим траг свог постојања. Открила сам случајно свој таленат и мислим да је то мој пут- додаје Јелена.
Прве радове показала је најпре другарицама које су биле одушевљене њеним талентом и бодриле су је да настави да ради. Јелена је почела да црта увек и свугде, у свакој прилици, неретко на часовима у школи.
–Професори више једноставно не примећују то што радим на часовима. Неки од њих се нађу и на мојим радовима попут професора Саше Поповића. Професор Саша је миран на часу, без претераних покрета, и било ми је лако да га нацртам. Није то био неки профи цртеж али сам успела да за кратко време пренесем његов лик на папир. Поклонила сам му овај рад и лепо је реаговао. Насмејао се и показао својим колегама у зборници- каже ова девојка.
Временом је почела да ради портрете по жељи. Имала је наруџбина и своје радове је продавала те на тај начин зарађивала за џепарац и куповину неопходног прибора за цртање. Многа своја дела је и поклањала.
–У просеку, за израду портрета средње захтевног ми је потребно од 3-4 сата рада. Пробала сам да радим и акрилним бојама али се ипак највише проналазим у графитној оловци и у цртању ликова. Постоје захтевне и мање захтевне ствари у процесу али ништа ми није претерано тешко. Када је реч о најдражим радовима, волим једну корејску групу BTS и њиховог члана Парк Ђимина, па сам урадила много његових портрета- открива Јелена, скромна и помало стидљива средњошколка, за коју лица нису нужно одраз карактера.
–Може да покаже срећу, тугу, сету, може да манифестује емоцију, али није одраз онога што особа јесте. Тешко да може тај један моменат, заустављен графитном оловком, да прикаже карактер. Често се дешава да неко има анђеоско лице али да унутра никако није такав. И обрнуто. Цртање портрета ипак није само пуко преношење контура лица на папир, већ кроз тај цртеж, посебно ако су на њима људи које волим, преносим своју емоцију, љубав. Хоћу да сачувам све цртеже који ће ми бити успомена и када их једног дана погледам у старости да ухватим поново тај део своје прошлости, те тренутке проживим кроз портрете својих омиљених пријатеља, професора, рођака...То није могуће уколико радим искључиво портрете по наруџбини. Не волим да тако цртам људе али и то је део посла- објашњава Јелена која за сада планира да настави да црта и развија свој таленат како би покушала да упише Факултет примењених уметности.
Истиче да јој је једна од највећих жеља да једног дана, када стаса у правог уметника, своје радове представи публици у Паризу, граду који је за њу најлепши на свету.
Њен таленат до средњошколских дана нико није открио, па ни она сама, јер се никада раније није потрудила да нешто нацрта или наслика. Све задатке из ликовног испуњавала је површно. А сада, када црта, посвећује далеко више времена и пажње ономе што ради. Портрети настају углавном уз помоћ фотографија а до сада их је урадила готово сто.
–Ја цртам графитном оловком, углавном портрете познатих личности који су ми инспирација. Уписала сам Средњу школу у Коцељеви, пољопривредни смер, јер сам тек на почетку средње школе открила овај свој таленат. Требало је нешто да се црта за физику и ја сам нацртала лик Исака Њутна. После тога сам наставила да цртам јер ми се баш допало. Привлачи ме- прича Јелена у којој цртање производи осећај слободе и одлазак у један потпуно другачији свет.
Таленат за ову уметност, каже, није наследила од чланова своје породице у којој једино старији брат Гаврило пише песме.
Породица јој је велика подршка а хоби којим се Јелена бави за њих је било изненађење. Ова девојка сматра да је таленат веома важан али не и пресудан јер да би успео у нечему, па и у уметности, неопходно је доста вежбе и континуитет у раду, стално усавршавање и вера у оно што радиш.
–Кроз вежбу постајеш све бољи. Још увек сам аматер али ћу покушати да хоби преточим у свој животни позив. Да моји радови постану једног дана професионални јер је цртање моја љубав. Желим да кроз своје цртеже, своје портрете оставим нешто вредно иза себе, да оставим траг свог постојања. Открила сам случајно свој таленат и мислим да је то мој пут- додаје Јелена.
Прве радове показала је најпре другарицама које су биле одушевљене њеним талентом и бодриле су је да настави да ради. Јелена је почела да црта увек и свугде, у свакој прилици, неретко на часовима у школи.
–Професори више једноставно не примећују то што радим на часовима. Неки од њих се нађу и на мојим радовима попут професора Саше Поповића. Професор Саша је миран на часу, без претераних покрета, и било ми је лако да га нацртам. Није то био неки профи цртеж али сам успела да за кратко време пренесем његов лик на папир. Поклонила сам му овај рад и лепо је реаговао. Насмејао се и показао својим колегама у зборници- каже ова девојка.
Временом је почела да ради портрете по жељи. Имала је наруџбина и своје радове је продавала те на тај начин зарађивала за џепарац и куповину неопходног прибора за цртање. Многа своја дела је и поклањала.
–У просеку, за израду портрета средње захтевног ми је потребно од 3-4 сата рада. Пробала сам да радим и акрилним бојама али се ипак највише проналазим у графитној оловци и у цртању ликова. Постоје захтевне и мање захтевне ствари у процесу али ништа ми није претерано тешко. Када је реч о најдражим радовима, волим једну корејску групу BTS и њиховог члана Парк Ђимина, па сам урадила много његових портрета- открива Јелена, скромна и помало стидљива средњошколка, за коју лица нису нужно одраз карактера.
–Може да покаже срећу, тугу, сету, може да манифестује емоцију, али није одраз онога што особа јесте. Тешко да може тај један моменат, заустављен графитном оловком, да прикаже карактер. Често се дешава да неко има анђеоско лице али да унутра никако није такав. И обрнуто. Цртање портрета ипак није само пуко преношење контура лица на папир, већ кроз тај цртеж, посебно ако су на њима људи које волим, преносим своју емоцију, љубав. Хоћу да сачувам све цртеже који ће ми бити успомена и када их једног дана погледам у старости да ухватим поново тај део своје прошлости, те тренутке проживим кроз портрете својих омиљених пријатеља, професора, рођака...То није могуће уколико радим искључиво портрете по наруџбини. Не волим да тако цртам људе али и то је део посла- објашњава Јелена која за сада планира да настави да црта и развија свој таленат како би покушала да упише Факултет примењених уметности.
Истиче да јој је једна од највећих жеља да једног дана, када стаса у правог уметника, своје радове представи публици у Паризу, граду који је за њу најлепши на свету.
В. Бошковић
Најновији број
25. април 2024.
