Буђење опозиције

Година коју управо испраћамо донела је велике турбуленције на политичком плану. Једна је од ретких коју нису облелжили избори и по том параметру би требало да је била релативно мирна, али није била, ни најмање.
Оно што је свакако обележило 2019. годину је буђење опозицијије. Ње просто није било. Морало је, на жалост, да се деси физички напад на једног од опозиционих политичара да би се опозиција уозбиљила и да грађани коначно схвате да било какав вид насиља није решење за државу која хоће да иде ка европским интеграцијама. Мучки напад, са леђа, на Борка Стефановића у Крушевцу крајем прошле године, извео је народ на улице Србије.
Бројност протеста, чини се, изненадио је све, укључујући и опозицију и власт, те је председник Србије Александар Вучић по први пут доведен у дефанзивну позицију. Брзо се вратио у седло и констатним увредсама и оптужбама на рачун опозиционих лидера кренуо у офанзиву. Када су протести раширени по целој Србији, кренуо је у самопроцију у оквиру клампање „Будућност Србије“ који ни до дана данашњег није завршио. На протесте је одговорио своји скуповима, а на повбратак Утиска недеље емисијом сличног типа – Хит Твит на Пинку.
Протести у Србији су много тога донели. Остварене су неке победе које су биле незамисливе. Двојица насилника из СНС су смењена са функција и против њих је у токлу судски поступак. Ради се о Милутину Јеличићу Јутки из Бруса, који се нашао на оптуженичкој клуппи због чињенице да је сексуално узнемиравао и малтретирао Марију Лукић. Кабадахија из Бруса је долијао, поднео оставку и сада пред судом измишља најбаналније изговоре како он то није радио и да њега жене волкају. Други је Драгољуб Симоновић, бивши председник општине Гроцка. Његове оптужбе су још монструозније. Он је главни окривљени у процесу због паљења куће новинара Милана Јовановића који је писао о малверзацијама у овој београдској општини. То се никада не би десило да није постојао притисак грађана.
Коначно је доказано да је министар финансија и бивши градоначелник Београда Синиша Мали плагирао свој докторски рад. Неколико година је било потребно да се ова мучна прича приведе крају. Коначно је померана са мртве тачке када су се студенти затворили у згради Ректората Београдског универзитета и издејствовали да се коначно стави тачка на ово питање.
Шта тек рећи за афере које су откривене у другој половини године. Одувек је оистојала сумња у многобројне академске титуле за носиоце власти у нашој земљи. Једна од њих се односи и на факултетску диплому и докторски рад актуелног министра полиције Небојше Стефановића. Он је наводно завршио оснопвне студије у школи која и не постоји, а затим је ту диплому нострификовао код чувеног Миће Мегатренда. На сву ову његову муку, закачила га је и афера са оцем који се напрасно, у пензији, сетио да може додатно да заради трговином оружја.
Афера „Крушик“ је највећа афера која је погодила ову власт. Сваким даном се све дубље закопава без излазне стратегије. Ова прича, за сада без епилога, прави је вулкан. Изгледа нико није ни свестан њене величини. Узбуњивач Александар Обрадовић, неповерљив у државне институције, медијима је дао податке у умешанопсти оца минситра полиције Небојше Стефановића – Бранислава. Спорно у овом делу приче је то што је Министарство унутрашњих послова једно у низу које издаје дозволе за извоз оружја. Преведено на обични језик, фирма ГИМ је ангажовала оца министра полиције чије Министартсво издаје дозволу за извоз оружја. Друга ствар, ништа слабија или гора, јесте чињеница да је то предузеће од „Крушика“ оружје набављало по цени која је испод цене производње и тиме стекла огромну предност на тржишту оружјем. Министар полиције је невешто покушавао да се искобеља из ове приче, али све се у њу више закопавао. Те отац му је обича запослен у тој фирми, те није ни запослен, те нема никакве везе са тиме, а онда су испливали документи са којима је упозната и јавност у Србији. Бранислав Стефановић је био члан делегације ГИМ која је посетила Крушик, као и члан званичне делегације ГИМ приликом посете Саудијској Арабији и италијанској фабрици оружја Берета.
У међувремену се огласила и Агенција за борбу протиов корупције која нам је саопштила да Бранислав није имао уплате за социјално, пензионо и здравствено осигурање од фирме ГИМ: То је још један у низу доказа за ову аферу, јер он говори о томе да је Бранислав готово сигурно радио на црно за ову фирму, пошто нема трага о његовој ангажованости. Иначе, д ас енашалимо, познато је да се у трговини оружјем послови обављају за – кикирики.
Опозиција је суочена са до сада невиђеном сатанизацијом. Лидери опозиоције су лопуже, сецикесе, наркомани силоватељи, и све што кажу против власти у Србији је бестидна лаж. Аферу „Јовањица“ где је на плантажи СНС миљеника Предрага Колувије пронађено 4,5 тона марихуане, покушава за амортизује причом како се Драган Ђилас дружи са нарко дилером Миланом Дабовићем, рођеним братом Ане Дабовић са којем је председник Странке слободе и правде био пре неколико година у вези. Истовремно је председник Двери Бошко Обрадовић, у старом добром СНС маниру, оптуже да је у кумовским везама са извесним „Тоцилом“, такође нарко дилером. Из дана у дан напредњачи прваци постављају питање Обрадовићу да ли му је Тоцило кум, али његов одговор нема ко да чује, пошто га нико није објавио. А, одговор је да човек немам никакве везе са тим Тоцилом.
Све ове афере су битно утицале на СНС. Рекло биу се да им много не штете, јер су сви медији са национ алном покривеношћу, укључујући и дневну штампу са изузетком Данаса, стављени у функцију ублажавања ових афера. Неке ствари су начете и питање је колико ће се то клупко даље одмотаати.
Питање бојкота је, такође, обележило годину за нама. Најпре су се из републичког, али и из многих локланих парламената повукли опозициони представници, а онда је у септембру и проглашен бојкот предстојећих парламентарних, покрајинских и локалних избора. Опозиција предвођена Савезом за Србију убеђена је да не постоји ни један једини разлог да се под оваквим условима изађе на предстојеће изборе. И у овој одлуци се, можда, огледа и највећа победа грађана Србије који су годину дана протестовали и настављају даље са шетњама. Када су пре око годину дана почели протести, Вучић је у једној од ијава нагласио да ниједан захтев неће да испуни, макар пет милиона људи изашло на улице. Брзо је поклекао. Почели су преговори. Најпре на Факултету политичких наука, а недуго затим се настављени у српском паралменту уз посредовање европских парламентараца. По први пут се од међународних представника чуло да у Србији не постоје услови за слободне изборе. Преузете су неке обавезе до краја године, иако је свима било јасно да српска власт те обавезе не да не може, него и неће да испуни. Састав РЕМ никако није могао да се промени до краја 2019. године, као ни да се измене Закони који су били предмет преговора. С тим у вези, СЗС је рекао да се ради о козметичким, а не суштинским променама и да остају чврсто при ставу да се бојкотују предстојећи избори.
Година пред нама, можда је, у најави, и најтурбулентнија. Ситуација у друштву је изузетно напета, без спремности на компромис са било које стране. Жице су пренатегнуте, а ваљда ће бити довољно памети да се неке ствари од круцијалне важности догоде како би Србија коначно постала модерно уређена европска земља.

Слично у Шапцу
Политичка ситуација у Шапцу је слична оној у Србији са једном битном разликом. Влас је овде у опозицији, а опозиција је на власти. Шабачки СНС и седму годину је у статусу Повереништва. У немогућности да формирају Градски одбор, опасно претендују да формирају власт у Шапцу. Организовали су вишемесечне протесте по узору на опозиционе, с амалом паузом за годишњи одмор, а онда су са свакодневних протеста радним данима, прешли на протесте једном недељно – петком. У оквиру кампање „Будућност Србије“ председнк Вучић је посетио и наш града. Закаснио је на сопствени говор и из Шапца отишао да се није ни поздравио са ченицима СНС у Шапцу.

Аутобуси у сендвичи
Две ствари које су обележиле годину за нама су и аутобуси и сендвичи. Сваки град у Србији од СНС добијао је одређену квоту људи које мора да доведе на митинг у организацији СНС или Председништва Србије. Тако је било и у Шапцу, и из Шапца. Када је организован велики протест опозиције у Београду 13. априла, ниједан аутопревозник из Шапца није имао на располагању аутобусе које би изнајмио странка из СЗС да њихове просталице тог дана превезе до Београда. Недељу дана касније, без икаквог проблема, аутопревозници из Шапца превезли су чланове и симпатизера СНС на Вучићев митинг у Београду. Обавезна ставка у сваком аутобусу су сендвичи који су заслужили и да се појаве у једном пропагандном, сатиричном, споту СНС.