Не знам шта да мислим

Ближи се крај ванредног, бар се сви надамо томе. По „навици“ већ недељама, као програмирани, на команду, пред малим екранима (не)стрпљиво слушамо статистичке податке, присећајући се претходних, анализирајући, а све као увод у нове мере, најновије и интервале одређене за кретање, куповину, живот у скученом простору и времену. Мање је времена за боравак на отвореном, део обавезне опреме су маска и рукавице, а пред сваким улазом у знатно мање отворених објеката очекује вас ред и улагање минута, чак и сати којих баш нема на претек. Све је утихнуло, а ми некако поново журимо и меримо време од до забране кретања.

Највећа ограничења дочекала су најстарије, оне од 65 и више година, а заједничку судбину практично „кућног притвора“ поделили су сви, већ недељама, од 17 до 05 часова, а потом и целокупне викенде. Код некога је присутна зебња од заразе, код некога страх од казни, а у многима је превише недоумица по питању короне и једа који расте услед осећаја немоћи.

Људи се придржавају правила, забрана и као савесни грађани поштују препоруке, наредбе, али опет као мислећа биће имају став о свему, па и о актуелној ситуацији, претпоставке, податке од којих формирају мишљење, али не желе да га деле, јер би мишљење, отворено за размену са сличним или потпуно супротним, могло аутоматски процењено као идеолошко, засновано на политичком ставу.

Разговарали смо са нашим суграђанима, представницима у трећој, четвртој, петој, шестој, седмој и осмој деценији живота који су кроз анонимну анкету рекли на који начин размишљају о догађајима који већ трају готово месец и по дана. Вероватно се међусобно не познају, но имају неке заједничке црте. То нису теоретичари завере, не мисле да је ово вирус који је измишљен, намерно „пуштен“, да је дело светских моћника из сенке, већ знају да је Ковид истински присутна опасност, али истовремено деле тескобу због свега и недоумице које ову ситуацију додатно погоршавају. Ипак, оно најтананије и искреније задржали су за себе. Утисак је да се сви прибојавају неког свезнајућег „великог брата“. Као што је недавно дека из Војводине за познату јутјуб емисију рекао „Верујем само себи, живот ме тако научио.“

Студентски живот као карантин
-Корона није драстично утицала на живот нас студената, бар не нас који смо у приватном смештају. Свакако бисмо у овом периоду били у становима, собама и учили за предстојеће колоквијуме, испите. Највише ми недостају шетње у вечерњим сатима, теретана и баскет. Време проводим углавном тако што учим, играм видео игре. Не информишем се претерано, ако нешто и сазнам то је од родитеља, јер не верујем ником - каже 20-годишњи студент.

Више времена за себе
-Живот у периоду изолације има позитивне и негативне стране. Више је времена за сређивање ствари које су дуго остављене по страни под изговором да нема простора за те активности. Негативно у свему је начин на који је ситуација представљена. Можда да је другачији приступ у презентовању вести и опасности која неоспорно постоји. Сматрам да онима који живе на сеоском подручју као ја је мало лакше него онима који су у граду. На селу морате да обављате послове без обзира на све и вирус „не постоји“. Имамо двориште, зрак сунца, бар део тога нас подсећа да нисмо у потпуности затворени - каже 25-годишња мештанка једног мачванског села.

Пандемија вести
-Вести, дневник, интернет странице, фејсбук, статистика, реклама, вести, пропаганда, дневник, конференција, вести, вибер групе,... и тако у недоглед. Критично је, није, биће, можда, они су криви, ви сте криви, ми смо, нико није, или јесте... Као Дан мрмота. Константан притисак, неизвесност, али не она коју носи вирус, него нека тамо одлука, не знам ни чија, због кога и чега. Ако кажеш да ти се нешто не свиђа и покажеш да си биће које промишља сврстају те у неку групу, непријатеља, што је бесмислено и мораш да мериш сваку реч. Поштујем све прописане мере, али мало достојанства и поштовања према људима није на одмет. Наравно да треба да будемо у својим домовима, али не и да нас удави пандемија вести које уносе панику и вређају интелигенцију - наводи наша 28-годишња суграђанка.

Не знам шта да мислим о свему
-Ни сам не знам шта да мислим, медицина ми није блиска и не могу да са тог становишта оценим лекарске анализе, али што се свега тиче, од Ковида 19 до мера одбране и рестриктивних мера, осећам недореченост, о начину преношења, о ризичном понашању, о снази вируса, да ли је смртоносан по себи или само код оних чије здравље је већ озбиљно нарушено? Притисак ограниченог кретања, обавеза, правила је константан, а лично немам утисак да је то све неопходно због здравља, од првог дана, од помена короне, могућности да буде код нас па све до данас - истиче наш 35-годишњи суграђанин.

Тешко је...
-Тешко нам је. Супруг и ја не можемо пуно да размишљамо о свему, сва снага и креативност нам је усмерена на штедњу и да осмислимо дан нашем трогодишњем детету како би што мање осетило све и како би чувало радост у себи и за нас - рекла нам је једна мајка и супруга од 31 годину.

Само да прође...
-Само да прође више. Стицајем околности иначе радим од куће, те се обим посла повећао и у томе и породици налазим отклон. Не осећам страх, али када ме дете, тинејџер пита да му одговорим на неке недоумице, не умем, јер се не сналазим у низу податак, мера, претпоставки... Сада су мере ублажене, али уз претњу да би могле бити поново пооштрене. У томе видим систем „штапа и шаргарепе“, а то никада нисам волео - истиче 48-годишњи отац шеснаестогодишњака.

Опрез пре свега
-Вирус је свакако утицао на мој живот, радне обавезе, породицу и дружење. Нисам паничар, али сам била забринута. Највише због деце. Ћерка је опсесивно чистила све у кући и то ме је забринуло, али је с временом схватила да тако не може да се живи. Човек се навикне на ситуацију, прилагоди, свашта смо преживели, и ово ће проћи. Чудно је време постало, сви су на опрезу, уплашени - поделила је са нама своје виђење ситуације 57-годишња Шапчанка.

Као казна...
-Када сам био дете и нешто урадим лоше, најгора казна ми је била када морам да останем у соби по лепом дану. Ево шест деценија касније поново с прозора гледам пролеће и желим да будем напољу, а не могу. Када смем напоље, углавном је мрак или рана зора, а температура зимска. Још је хладније када чекате у реду, живот по команди, неко ме усмерава, трудим се да не будем предуго унутра, јер неко чека да ја изађем, а стално гледам на сат, одбројавам колико још има времена и таман када пролећни дан почиње, поново као заробљеник, морам у своју кућу, неретко ми све изгледа не као брига о мени, већ више као понижавање. Знам да је корона у целом свету, кажу да код нас није најгоре, а опет је строжије него тамо где је горе - дели са нама од недавно пензионер који корача 68. годином живота.

Ћутим, слушам, чекам...
-Свако има своју струку, желим да поштују моју, трудим се да ја поштујем туђу. Поштујем све мере и како знам и умем прилагођавам се свему, иако није лако. Не волим да причам о томе, јер не могу ништа да променим и онда ми изгледа губим време. Не знам ни шта да мислим, ћутим, слушам, чекам, жао ми је моје и свачије деце, мојих и свачијих унука, како малишанима објаснити да су из вртића и игралишта одједном морали у кућу и да се не зна када ће поново напоље, међу другаре, ваљда ће свему брзо доћи крај - представља нам Шапчанка, мајка и бака, која је при крају осме деценије. Недавно је напунила 77 година.

Бринем због деце...
-Сваког дана само говоре колико је људи умрло, колико је болесно. Стално то гледам на телевизији. Не плашим се, али бринем због деце, унучића. Не идем нигде, где да идем, донесу ми све што треба. Само да сви буду живи и здрави. Другачије је овде у селу, изађемо на двориште, а шта ће они што немају где и могу да се заразе - поверила нам је 85-годишња бака.