Инфо

(13. август 2020.)
Чувари старог заната - грнчари Нешић

Точак креативности и традиције

Причу започео дека Борис доласком у Шабац као дечак. Самостална занатска радња од 1986. године. Најпре производили каљеве пећи, данас познати по различитим предметима од глине. Унук Боривоје одржава породичну традицију, али сви чланови учествују. Процес производње захтева умешност и време
Точак креативности и традиције
У нека протекла, безбрижнија времена, када је занат био злата вредан, а не пролазна вештина, своју срећу као шегрт потражио је млади Борис са југа Србије. “Бели свет” с почетка многих прича из давнина, за њега је био удаљена варош на обали Саве. Још практично дечак, са 12 година кренуо је из Пирота у Шабац да учи занат, и да од грнчарског умећа зарађује свој хлеб.

Као једно од троје деце у породици је био предодређен да негде северно ствара дом и унапређује мајсторске вештине. Стрпљиво је учио занат, сазнавао детаље, осамосталио се временом и кренуо у оно што се данас зове самостални бизнис, касније породични који сада успешно води унук Боривоје Нешић. Некада су градили каљеве пећи, у протеклим деценијама најпопуларније грејно тело у домовима Шапчана. Мењала су се времена, потребе људи, али је прича започета у мајсторској радионици Карађорђеве улице, уз промену локација, траје и данас. Знање и креативност су се преносиле су се с колена на колено, кроз генерације Нешића. Трансформисала се и производња, али је љубав према занату остала. Мала породична радионица „Грнчарија Бора“ свакодоневно се развија и напредује, али чува есенцију грнчарства.

-Дека је 1956. године дошао у Шабац на занат код свог ујака и пуне три деценије био је мајстор у радионици у Карађорђевој улици. Сада већ давне 1986. одлучио се да отвори свој кутак и тада је примарна делатност била израђивање каљевих пећи - започиње сторију о традицији Нешића млади Боривоје.

Љубав пре свега


Интересовање за израду предмета од глине дошла је спонтано, али није остало на хобију. Због љубави према занату Боривоје је завршио грнчарски смер у шабачкој Уметничкој школи. Каже да диплома није потребна за доброг, вештог мајстора, али никада се не зна шта будућност скрива. Знања која носи из образовног система могу бити само додатни подстицај за унапређење постојеће производње и позиције на тржишту.

-Отац Зоран је постепено уводио грнчарију, декоративне предмете попут саксија, а затим смо почели и са производњом посуђа. Правимо шерпе, лонце, ђувече, сачеве, све оно што се некада користило у домаћинству.

Како је посуђе од глине временом замењено оним од трајнијих материјала, тако је занат постепено бледео, губио на значају. Ипак, повратак здравијем начину живота и традицији полако из заборава враћа ову умешност.
-Значајан број етно ресторана жели да храну послужује и спрема у грнчарији. Људи купују и за поклоне, посебно славе. Сач је посебно тражен. Укус хране из земљаних посуда не може да се пореди са другим и то доприноси тражености наших производа.

Најважнији састојак


Најважнији, есенцијални састојак без кога се не може је глина. Било да је црвена, бела, без ње нема ни грнчарског посла, али ни финалног производа. Од квалитета овог материјала, начина припреме, вештих руку мајстора зависи даљи процес израде, потом и завршни. Значајан део припреме је механизован, што раније није била пракса, али ни могућност. Од сирове глине до употребног предмета фазе су сложене и захтевају време.

-Први корак је набавка глине, што данас није тако једноставно. Потребно је да буде доброг квалитета, чиста. Она „лежи“ у базену неколико месеци, и неопходно је да буде у контакту са водом. Из базена се премешта у вибрациони бубањ, где се поново сједињује са водом, и то траје око пет сати. Наредни поступак је пребацивање у базене где се одстрањује вишак влаге, а потом иде у машину за млевење и пакује се у облику саламе у кесе. Важно је да тако одстоји две до три недеље, затим се меси и спремна је за израду предмета - додаје наш саговорник и напомиње да су ови процеси раније били мануелни, те је сада олакшан посао мајстору.

Место где настаје магија


Грнчарски точак је кутак где веште руке стварају магију. Док посматрате како глина добија форму, чини вам се да је потребан само један елегантан потез, а не године уасвршавања и стваралачке енергије.
Након што глина моделовањем поприми жељени облик, производ одлази на сушење. Мањи предмети се суше од 10 до 15 дана, док они већих димензија захтевају период и до месец дана.

По завршетку ове фазе следи процес печења у пећима. Бисквитно, односно прво печење, се врши у специјализованим пећима. Некада су била на дрва, а данас извор топлотне енергије је струја. За употребну грнчарију потребно је и додатно печење у електричним пећима, на температури до 1050 степени, након чега мајстор наноси глазуру, због чега посуђе има специфичан сјај.

У домаћинству Нешић сваки члан је важан део сложеног механизма. Мајка Миланка, супруга Ивана, али ипак бака Душка је стуб свега, каже кроз осмех наш саговорник. Дека Борис грнчарски точак заменио је свакодневним разговорима са верним купцима у продајном објекту. Своја искуства и знање о грнчарији дели са суграђанима.
-Упорност, љубав, посвећеност, то је суштина. И наравно истрајност. Вероватно је то један од разлога што трајемо. Немамо радно време, то је предност, али посао није лак. Може да се живи од нашег заната, али мора цела породица да учествује. Недавно сам добио сина, наравно да бих волео да он настави породичну традицију, то је лична жеља, не и обавеза, нећемо инсистирати.

Мајстори свог заната
Шабац је у прошлости имао четири грнчарске радионице, а сада су само Нешићи чувари традиције и мајстори овог заната. Своје производе пласирају широм Србије, а вашари су највећи продајни маркети. Тренутна ситуација их брине, јер није било услова за одлазак изван града, на вашаре или пијаце где су редовни закупци продајних тезги, али савремене технологије, и друштвене мреже донекле могу да ублаже последице и буду веза са купцима.
М. Ж.

Најновији број

22. октобар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa