Преваре под плаштом хуманости

Материјална криза неретко са собом носи и кризу морала. Људи се служе различитим начинима да дођу до новца. Преваре различитих врста постале су свакодневна појава. Нажалост, све чешће, да би се остварили свој циљ, преваранти користе оно на шта су људи најслабији – болести деце.
Тешко је и замислити да је неко спреман да измислити болест детета да би на лак начин зарадио, али дешава се и то прилично често. Фондација “Хумано срце” Шапца 11 година помаже сиромашнима. Мада им је основни циљ да помогну људима слабог имовинског стања, у неким ситуацијама изађу у сусрет и када је потребан новац за лек. Иако прекаљени професионалци у овом послу, који увек све провере, десило им се да и сами буду жртве преваре. Жени из околине Шапца недељама су давали новац за терапију детету. Уверила их је да је већ корисник градског Фонда за помоћ оболелој деци. Тек надкнадном провером сазнали су да њима никада није доставила документацију, а када су затражили исту, жена им је као доказ донела – шприц.
Оно са чиме се људи често сусрећу јесу “хуманитарци” који од врата до врата сакупљају новац за лечење свог или туђег детета. Са собом обавезно носе одштампану фотографију детета уз опис болести. Увек, али увек се ради о превари и никада им не треба давати новац!
Слично је и са честиткама које продају на улици. Некада минималан део тих средстава заиста оде неком хуманитарном удружењу, али највећи део прихода остаје организаторима посла.
За прикупљање хуманитарне помоћи потребно је одобрење надлежне полицијске станице.
Ружица Поповић, председница Фондације “Хумано срце” Шапца упозорава грађане да не дају новац ни ако се неко представља њиховим именом и тражи донацију.
-Ми имамо касице – кутије са нашим логом у које грађани могу да убаце донације. Имамо наше сталне донаторе, то је пре свега мој син, а затим и још неки привредници. Када имамо неку акцију контактирамо привреднике и увек нам се одазову, јер имају поверења у нас. Нисмо никада сакупљaли новац од врата до врата, а то нећемо никада ни радити, наводи Ружа Поповић.

“Децу не кажњавамо због родитеља”
Недавно је “Глас Подриња” писао о деветочланој породици Мијаиловић из Шеварица. Седморо деце одгаја се у кући у којој нема елементарних услова за живот. Ружица Поповић каже да је упозната са овом породицом од самих почетака рада Фондације. Наводи да им је слала храну, куповала намештај, водила на Златибор. То је престала да ради када је сазнала за нехуман одност према баби из комшилука са којом су имали уговор о доживотном издржавању и коју је одвела у Дом за старе.
-Кућу коју су наследили су продали. Веровала сам да ће тај новац искористити да реновирају своју кућу, али то се није десило. Наше правило је да не кажњавамо децу због неодговорних родитеља. Тренутно им сређујемо кућу. Урадили смо купатило, окречили, мењамо столарију, поставили смо ламинат и плочице, а добиће и нов намештај, кеже Ружица Поповић.

Упозорење, наиме, није тек онако изречено. Неко се сетио да у Шапцу региструје удружење (не фондацију) под именом “Хумано срце” и по приватним кућама и локалима тражи донације.
-Примамо захтеве у писменој и усменој форми. Пре него што неком почнемо да помажемо, правило је да прво посетимо породицу и уверимо се у каквим условима живе, колико чланова имају, колика су им примања. Такође, контактирамо и са Центром за социјални рад. Када проценимо да је некоме заиста потребна помоћ одмах почињемо са радом, наводи Ружица Поповић.
Оно са чим се у Фондацији још сусрећу јесу ситуације да породице које се нађу у незавидној ситуацији ништа не чине да из ње изађу. Одрасли не раде, не покушавају ни да нађу посао, а и ако зараде неки новац потроше га на погрешан начин. Деца, практично, остају препуштена сама себи и доброј вољи других.
-Не дозвољавамо да деца испаштају. Они морају да умају бар основне услове за живот. Новац на руке не дајемо, али плаћамо рачуне – преко рачуна. Донације које добијамо у намештају некада нису у најбољем стању, али никада тако нешто не бисмо дали некоме. Увек поправимо или офарбамо шта може да се среди и тек ако је у одличном стању прослеђујемо нашим корисницима. Довољно је што их је живот понизио, нећемо и ми то да радимо, истиче наша саговорница.
Било је и неколико “пропалих улагања”. Посвете се породици, среде им простор за живот, помажу на друге начине, а онда се деси да родитељи оставе децу (или отац умре, а мајка се уда) и они заврше у хранитељским породицама.
-Грешака има у сваком послу, али ми не одустајемо. Деца су нам највећа брига и они морају имати достојне услове за живот, каже Ружица Поповић.
Један од честих начина долажења до новца, који се може упоредити са прошњом, јесте “Фали ми 50 динара за карту” изговор. Готово свако ко је ишао аутобусом сусрео се са овом појавом на станици. Да је реч о превари јасно је чим дотична особа оде даље и баш од сваког тражи још новца. Убрзо вероватно сакупи довољно за карту до неке удаљеније европске дестинације.
Количина новца без које преварени људи остану није велика. Већа је дугорочна штета, јер људима остаје “горак укус у устима” и касније постају скептични и према хуманитарним акцијама и онима којима је заиста неопходна помоћ.