Одлазак “громовника” са Цера

Живадин Којић-Жића, признати заљубљеник у народну музику, рођен 1939. године у Чокешини, преминуо је, прошлог понедељка у родном селу. Од малена је волео и живео за народну песму. Од своје хармонике и добре народне песме, никада се није растајао. Увесељавао је људе на различитим местима и у различитим приликама. Никада није одбијао позиве. Сам је написао, изводио, компоновао и свирао на хармоници, преко 100 својих и туђих песама. Све су се односиле на очување изворног народног мелоса, посебно у Мачви. Тако су многе његове песме, снимљене на плочама постале златне и сребрне. Доказивао је и показивао своју оданост народној музици, где год да се појављивао, а у том погледу није правио никакве пропусте и одустајања.

Култна је његова песма “Нек увену руже што сам теби дао”, и многе друге: “Мој животе шта ли ми те трује”, “Волим те лепа Јано”, “Стара воденица”, “Мој шљивик”...а љубитељи добре народне музике памтиће га и по читавом серијалу песама о Мачви, на челу са оном “Мачванке”и “Кад на Мачву сутон падне”.

Према стиховима Ђуре Јакшића у песми “Сироче”, певао је Жића “Зелен гору, лишће кити”.
Последње године живота проводио је у родном селу, али квалитетна песма му је увек била лек за душу и увек јој се враћао.
Отишао је тихо, готово безчујно, “громовник са Цера”, како су га назвали у једном телевизијском наступу, али остале су његове песме да вечно сведоче о неизбрисивом трагу у народној музици, које је оставио за сва времена.