Четири године страдања и злочина окупатора. Војници знали цену слободе. Свака годишњица слава и сећање на месту највећег страдања. Незаборав је најмања обавеза захвалних потомака
У глобалној статистици Други светски рат беше крвавији од Првог, међутим у, историји нашег града, нема теже тачке и већег страдања од онога који је Шабац претрпео, преживео али никада ране залечио, од Великог рата. Између 1914. и 1918. године Мали Париз претворио се у велику рушевину, а број становника се, за само четири године смањио за половину (пре Рата 14.000, по ослобођењу 7.000). Слободу су наши суграђани дочекали 2. новембра 1918. године. Професор Павле Поповић рекао је: „Да видите Шабац не бисте праштали“. Сваки други новембар представља тешко сећање, јер није само почаст победничкој војсци, националним јунацима, већ и сећање на невине жртве које су своју националност платиле животом, међу њима много деце, жена, старих.
Опело, говор и полагање венаца догађа се увек баш у порти Храма Светог Петра и Павла, испред великог споменика посвећеног учесницима ослободилачких ратова 1912-1918. који је подигнут 1933. а свечано га је открио ондашњи Краљ Југославије Александар Карађорђевић. О јунаштву „српског Вердена“ говоре одликовања: Француски ратни крст, ореден Републике Чехословачке и Карађорђева звезда са мачевима, записи, приче што се преносе међу генерацијама и посебно поменуто споменобележје на месту најужаснијег страдања.
-Стојимо на месту где се некада налазила споменкостурница која, као и овај споменик подигнут 1933. године, сећа на злочин окупатора. Аустроугарска војска је по уласку у Шабац, у шабачку цркву затворила, децу, жене, старе, мучила их без хране и воде данима, а потом стрељала и сахранила у раке које су саме жртве ископале. Убијени су због само једног “злочина”, били су Срби – рекао је др Драгутн Јовановић, председник Удружења потомака ратника Србије 1912-1920 (градаска организација Шабац) на овогодишњем обележавању годишњице ослобођења и додао да је незаборав наша обавеза.
-То је најмањи дуг према славним прецима који су знали цену слободе и храбро одлазили на бојишта, против вишеструко јачег противника, свесни да се вероватно неће вратити, али да знају због чега живот дају. Они су бранили слободу, непријатељ је водио освајачки рат, јасна је разлика. Поносно славимо победнике и чувамо успомену на жртве. Жао ми је што је здравствена ситуација лоша. Ове године, желели смо да двориште буде пуно ђака, то смо пожелели претходног новембра, али се надамо да ће у наредној години бити боље и да ћемо реализовати план. Почаст жртвама полагањем венаца исказали су представници Града, Војске Србије, Удружења потомака ратника Србије 1912-1920, Удружење грађана „Церски марш“ и градских/општинских организација Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата Шабац и Богатић.
