Инфо

5. новембар 2020.5. нов 2020.
ИМА НАДЕ!
ПИСМА ЧИТАЛАЦА

ИМА НАДЕ!

Из Порторожа, после дуго година, вратио се у свој родни град, мени драг човек.
Попио сам кафу са њим.
Веома важно за ову причу , у Шабац, ускоро, вратиће се и његова породица.
Супруга, кћерка и син.

Намерно вам нећу споменути његово име, јер у овој причи, само један дивни дечак који необично подсећа на свога оца, заслужује да му се спомене не само име, већ и презиме.
Елем, овај мени драг човек, још увек је у свом кошаркашком, гороломном телу, мада, приметио сам, после свих ових година, стекао је једну квргу у једном колену а мислим да је постао и помало чвораст у оба кука.
Није више „Галата кула“, али још је широког погледа и радознао је, јер…
…остао је громког и ведрог духа, простране и звонке душе, још увек је дете и дечак, где у разговору са њим препознајете сву чистоту детета и озбиљност дечаштва у себи.
У тој „утакмици“ нашег разговора, одиграли смо све четири четвртине.


На почетку причали смо о политици. У наставку меча, убрзали смо темпо, одиграли тематски pick and roll па прешли на историју, а кад смо се уверили да је разлика недостижна за све наше противнике, прешли смо у „мирној завршници“ на разговор о породици, одрастању и школовању његове деце, о Словенији, условима за живот, пореским пријавама, храни и вину, медитеранском поднебљу, погледу на Копарски залив и… таман кад сам хтео да му стиснем руку, захвалим на кафи и fair play сусрету ... догодила се магија !!!
Нестварна и чудесна „тројка“ у последњој секунди нашег сусрета.

„Знаш , скрасили смо се у Порторожу, лепо нам је тамо, сигуран посао, миран живот, деца су се уклопила, имају другове и срећно детињство а недавно, добили смо и понуду да мој првенац и првозванац како га ја понекад зовем, заигра за кадетску репрезентацију Словеније.“

„И, шта сте одлучили?“ – упитао сам.
„Ми ништа, док нисмо питали њега, и, тек кад нам је рекао шта он о томе мисли, донели смо одлуку да се вратимо у Шабац.“
„Шта вам је рекао?“ - са слутњом која ми је измамљивала осмех на лицу, упитао сам га…
…„Тата, Мама, једино што ја желим, је да играм за моју Србију.“
Гледам у насмејаног оца у жељи да докучим, да ли је његов син онакав какав је он, или је он постао онакав какав је желео да му буде син.

Скамењен у времену, видим себе, како извијам врат, како упарујем очи са путањом лопте , где се дрхтај тишине у укрштају са резонантним звуком мрежице, претвара у одушевљење, које кад се деси, знаш сигурно - чуо га је цео Свет.
Победа у последњој секунди. И радост, велика радост.
Његово дете , његов син „плејмејкер“ je ове приче.

Он је та нерастворена честица у покољењу. И то није случајност. То је он од ђедова наследио, он је тај „ванвременски двокорак“ који разбија сваку „зонску одбрану“ противника, чврстином свог карактера и силином тимског духа.
Он је већ сад, јемство, да ће бити још, српских, победа и у будућности.
А кад се оне десе, и кад за њих поново чује читав Свет, трешће се Србија, излиће се на улице народ, да прослави још једну победу која нам је увек тако потребна.

А варница и распаљени пламен те победе тињао је у искреном дечјем срцу и дечачком поштењу, које је рекло:
„Тата, Мама, једино што ја желим, је да играм за моју Србију.“
Његово име је Андреј Мушицки.

Зоран Николић

Најновији број

14. октобар 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa