У здравом духу, здравије је тело

Као у песми „Битлса“, уз (малу) помоћ пријатеља и несаломиви оптимистички дух Роберт Авдић је пронашао снагу у најтежим тренуцима и савладао оно што делује непрелазно. У људима се крије невероватна моћ до тренутка када све друго наизглед нестане, а онда неко за кога очекујете да буде смрвљен постане човек од челика. Робертова прича нажаост започела је забашурена оковима финансијског императива.

Сваки дан су ме посећивали, родитељи, брат, пријатељи. Бодрили су ме, били подршка, мајка је доносила храну, неговала ме како не бих добио ране и када сам гледао сваки дан блиске људе колико се труде да помогну, нисам имао право да се препустим депресији, већ сам морао да се борим

-Водио сам текстилну фирму и у том послу много је посла лети, зими готово да га и нема, док су тошкови исти. Како би се припремио за зиму, лети сам радио дупло, тродупло. Не постоји прва, друга, трећа смена, нисам имао времена ни да спавам. Трајало је то неколико година. Био је 18. јун 2006. године, завршавали смо поруџбину, мислим да сам у континуитету радио два дана, без прекида. Жене су долазиле да раде и нисам желео да оне раде, а ја одмарам, био сам ту да помогнем колико могу, ако ништа бар да набавим храну, скувам кафу.

Када је посао коначно завршен, Роберт је спаковао робу у свој аутомобил и кренуо да је испоручи у Панчево. Стигао је до наплатне рампе, платио путарину и ... наредни тренутак сећања је буђење у болничкој соби.

митар паликућа и роберт авдић

-Сећам се да сам платио на рампи и вероватно сам следећег тренутка заспао, нога је остала на гасу... аутомобил је завршио у каналу, спојили су се дно и кров. Сигурно не бих преживео, али ме је спасло то што се нисам везао, те сам у окретању аутомобила испао из возила. Претпостављам да сам се пробудио у неком од тренутака, али се ја не сећам ничега до отварања очију у болници. Недељу дана није имао било какво сећање.

Убрзо је сазнао дијагнозу, али није га напуштао оптимизам. Окружен пријатељима, родитељима и следећи своју природу, умео је да мислима пркоси медицини.

Од рођења се трудимо да у узусима околности градимо садашњицу, ово су „само“ нове околности. Препрека нам је степеник, ивичњак и то препрека која се може савладати рампом или помоћу других, али нам није препрека за рад на рачунару, за рад, разоноду, бављење спортом, путовања, за вожњу

-Чак ми је и смешно када се сетим својих „трипова“ да могу померити ноге. Причао сам са братом и решио да демонстрирам поменуту могућност. У стварности ноге се не мичу, а у мојој глави је она подигнута значајно од кревета. Тек када су ме водили на снимања, схватио сам да су доњи екстремитети парализовани.

Застрашујућу информацију је чуо раније, стигло је време за суочавање, међутим Роберт је „нокаутирао“ шок. Потиснуо је све што се десило, али не у несвесни део, није одбијао да се суочи, већ је направио пресек, прихватио новоностало стање и одмах тражио пут у новим околностима.

-Сваки дан су ме посећивали, родитељи, брат, пријатељи. Бодрили су ме, били подршка, мајка је доносила храну, неговала ме како не бих добио ране и када сам гледао сваки дан блиске људе колико се труде да помогну, нисам имао право да се препустим депресији, већ сам морао да се борим.
Врло лако свако у неком тренутку живот доживи као ривала, готово непријатеља који „не игра поштено“ и без милости слама, међутим баш у тренуцима кризе јунак наше приче је схватио како је он господар свог живота, а не слуга судбине.

Сећам се да сам платио на рампи и вероватно сам следећег тренутка заспао, нога је остала на гасу... аутомобил је завршио у каналу, спојили су се дно и кров. Сигурно не бих преживео, али ме је спасло то што се нисам везао, те сам у окретању аутомобила испао из возила

-Када сам изашао из болнице суочио сам се са новим изазовом. Силом прилика везан за кревет заменио сам дан и ноћ. Тражио сам пут за даље, те сам спавао дању, а ноћу ме осветљавала светлост са малог екрана. Мислим да је то фаза кроз коју свако у таквој ситуацији прође. Пријатељи су инсистирали да се виђамо и полако сам почео да излазим, одлазимо на кафу. Трудим се да увек будем позитиван, волим дружења и пријатно се осећам када су око мене познаници. Бог ми је дао сјајне другаре, уз њихову помоћ сам све пребродио.

Вратио се и током контрола сазнао да постоји Удружење параплегичара и у складу са духом што га краси отишао на састанак. Упознао је Митра Паликућу током дружења, који га је позвао да заједно тренирају. Иако није био превише заинтересова, уз Паликућу је заволео стони тенис, одлазио са њим на турнире.

-Када је одлучио да пређе у Нови Сад, понудио ми је да ја преузмем клуб. Рекао је да нема алтернативу за то и да ће морати да га угаси уколико не прихватим, а ни он, ни ја нисмо желели такву судбину и потврдно сам одговорио. Имали смо салу у Месној заједници „Жика Поповић“ за тренинге и од ње смо кренули. Спорт нас је све спојио, формирани су и други спортски клубови. Како би имали веће шансе на конкурсима на основу Закона о спорту временом смо формирали Савез који обједињује све колективе.

Од трагичног догађаја протекло је готово једна и по деценија, постепено, корак по корак, некада мали, некада велики, Роберт Авдић је пронашао свој животни пут. Данашњи секретар Спортског савеза особа са инвалидитетом града Шапца, председник и такмичар Стонотениског клуба „Мачва“ неће никада заборавити кобни дан, али је од датума који је имао предиспозицију да представља тренутак потпуне пропасти, створио тренутак животног преокрета који није желео, али га је прихватио, кренувши даље. Још емитује силну енергију, но апсолутно је уверен да није посебан по томе, већ да ту моћ имају сви, само треба омогућити да дође до изражаја.

-Једноставно, постоје ствари на које не можемо да утичемо, прихватање тога је једина могућност, међутим у сваком оквиру, ма колико деловао сужен, постоји простор да се створи квалитет живота. Од рођења се трудимо да у узусима околности градимо садашњицу, ово су „само“ нове околности. Препрека нам је степеник, ивичњак и то препрека која се може савладати рампом или помоћу других, али нам није препрека за рад на рачунару, за рад, разоноду, бављење спортом, путовања, за вожњу. Жеља је чудо, а сасвим довољно је алтернатива и за квалитетну садашњост и богате планове будућности. Сви знају да је у здравом телу здрав дух, а ја увек кажем, у здравом духу и тело је здравије – уверева Роберт и у складу са тим размишља о наредним месецима. Ваља још унапредити рад Савеза, стонотенисери су добили тренера Николу Маринковића са интернационалним искуством и велики су резултатски планови. Мандат на месту председника истиче, али не и његова партиципација у Мачви. Прошлост је прошла, треба видети садашњост и трагати за будућим.